Mawlana Sheikh Mehmed Adil. Translations.

وَأَنفِقُوا مِن مَّا رَزَقْنَاكُم (63:10) Allah, Azze ve Dželle, kaže: „Udelite od onoga čime smo vas opskrbili.“ Allah, Azze ve Dželle, to naređuje kako bi donelo korist i vama samima i drugima. Pošto se trenutno stalno suočavamo sa takvim situacijama, braća i sestre pitaju: „Da li treba da pravimo zalihe kod kuće? Koliko bi trebalo da imamo i šta da radimo?“ Mevlana šejh Nazim je uvek govorio: „Obavezno imajte zalihe u kući.“ Neka nas Allah sačuva, ali nikada se ne zna šta može da se desi. Zbog toga bi uvek trebalo imati zalihe kod kuće za četrdeset dana ili dva meseca. Na to će neko možda reći: „Ali hrana će se s vremenom pokvariti.“ Upravo iz tog razloga bi trebalo da je na vreme podelite siromašnima i onima kojima je potrebna. Tako ćete s jedne strane osigurati sebe, a s druge strane, ima mnogo onih u nuždi koji čekaju upravo na ono čega vi možete da se odreknete. Ima toliko mnogo onih koji zavise od toga. Zbog toga je to u svakom pogledu lepa i smislena stvar. Držite se ovih blagoslovenih reči Mevlane šejha Nazima i čuvajte svoju opskrbu. Nekada su ljudi na selu kupovali brašno, so i ulje jednom godišnje. Snabdeli bi se time čim bi prodali svoju letinu, i to bi im bilo dovoljno za celu godinu. Nije se išlo u kupovinu svaki dan kao danas. Danas je na proizvodima odštampan rok trajanja; čim on istekne, sve završava pravo u smeću. To je, blago rečeno, potpuna besmislica. Čak se i na so štampa rok trajanja. A so se ne može pokvariti ni za hiljadu godina. Ista je situacija i sa medom. Na neke stvari štampaju datume koji samo nepotrebno dovode do bacanja hrane. Zato podelite te stvari pre nego što im istekne rok. Jer u današnje vreme, siromašni – mašallah – često strože paze na taj datum nego bogati. Oni to bacaju i ne trepnuvši, i više to ne koriste. A te stvari bi se bez problema mogle i dalje koristiti. Čak i ako prođu godina ili dve, ovim proizvodima najčešće ništa ne fali. Kod veoma malog broja namirnica je to zaista zabrinjavajuće. Postoji samo nekoliko stvari koje se stvarno pokvare nakon isteka roka. Ali danas živimo u pravom potrošačkom društvu koje sve baca – to je čisto rasipanje. Kaže se: „Što više trošite i bacate, to se više podstiče ekonomija.“ Uspostavili su stalan ciklus kupovine i bacanja. Ali tamo gde je prisutno rasipanje, ne može nastati ništa dobro. Rasipanje nikada nije dobro. Blagoslov nestaje, a opskrba ljudi i čitave zemlje se smanjuje. Današnja inflacija i sve krize kroz koje prolazimo direktna su posledica tog rasipanja. Kada bi ljudi kupovali samo ono što im zaista treba, bez rasipanja, celoj zemlji bi bilo dobro. Ne bi bilo ni oskudice ni siromaštva. Ta stalna priča o „podsticanju ekonomije“ je samo izmišljotina Zapada. U suštini, to samo znači: „Stalno kupuj, troši i bacaj.“ Zbog toga su cene potpuno izmakle kontroli; sve je postalo preskupo. Nikome više nije ostalo novca. Tako mi Allaha, niko više ne zna kako će ljudi uopšte sastavljati kraj s krajem. Ali uz Allahovu dozvolu, rešenje je na vidiku. Ovo stanje će se okrenuti na dobro tek pojavom Mehdija (neka je mir s njim). Jer su nažalost potpuno uništili ne samo ekonomiju, već i sve ostalo. Svuda vlada haos. Šta god da čovek dotakne, raspada mu se u rukama. Oni govore da će biti bolje, ali niti ima pravog poboljšanja, niti ikoga ko bi uopšte bio u stanju to da popravi. Zbog toga, kao što sam na početku spomenuo: udeljujte dobro na Allahovom putu. Nikada se ne zna šta će se sledeće dogoditi na ovom svetu. Zato uvek pravite zalihe za mesec ili dva. Kada se onda približi rok trajanja, dajte to onima kojima je potrebno, kako bi i oni imali nešto od toga. Tako ćete steći veliku nagradu, a njihova opskrba će doći do njih kroz vaše ruke. Allah je Onaj Koji opskrbljuje (Er-Rezzak); ali On te čini Svojim posrednikom kako bi i ti imao udela u nagradi kada Njegovi darovi stignu do ljudi. To je neizmerno velika milost od Allaha, Azze ve Dželle. Kada ublažiš tuđu nevolju, to je uistinu veliki blagoslov i Allahova milost za tebe samog. Kao što se kaže i u plemenitom hadisu: „Ruka koja daje je bolja od ruke koja prima.“ Inšallah, uvek ćemo biti među onima koji daju. Neka Allah učini naše blagoslove trajnim. Neka On održi našu službu. Neka se dobrota, milost i velikodušnost Mevlane šejha Nazima prošire na sve nas i svuda, inšallah.

اقْتَرَبَ لِلنَّاسِ حِسَابُهُمْ وَهُمْ فِي غَفْلَةٍ مُّعْرِضُونَ (21:1) Allah kaže: Dan obračuna se približava ljudima. A oni su u dubokom nemaru i ne razmišljaju o tome. Ne žele ništa da znaju o tome. Oni jednostavno žele da nastave svojim putem. Obračun nije laka stvar. S druge strane je lak, jer Allah sve prašta. Bilo da se radi o državi ili privatnim institucijama – poreske uprave ovde ili negde drugde proveravaju izuzetno strogo, tu ne postoji nešto poput oprosta. Čuje se o pomilovanjima; neko ubije čoveka i bude pomilovan. Ali teško tebi ako varaš sa porezima u Evropi ili Americi. To ti neće oprostiti; strpaće te u zatvor i nikada ne znaš kada ćeš ponovo izaći. Kod Allaha je to, međutim, drugačije. I kod Allaha postoji obračun. Ali ako moliš Allaha za oprost dokle god dišeš i dok si na ovom svetu – još pre tog obračuna – onda ti On oprašta. Tada je tvoj račun već izmiren. Ako se iskreno pokaješ i moliš za oprost svojih greha, Allah će ti oprostiti. Zato Allah kaže ljudima: Ovaj dan se približava. Ne propustite ovaj dan. Ne propustite šansu za oprost. Sve dok ste zdravi, živite svoj život na ovom svetu, ali nikada ne napuštajte Allahov put. Ne okrećite leđa Allahovoj milosti. Allahova milost je bezgranična. Jer niko ne zna kada će čovek zauvek zatvoriti oči i ispustiti svoj poslednji dah. Niko ne može da garantuje da li će neko biti živ za sat vremena ili za jedan dan – za to nema garancije. Zato nas Allah stalno podseća da je taj dan blizu. Ahiret je blizu, nije daleko. Neki kažu da je Sudnji dan još uvek daleko. Čak i da je daleko: čim zatvoriš oči, počinje tvoj lični Sudnji dan. Otvorićeš ih ponovo na Dan proživljenja, ustaćeš iz groba i krenuti ka mestu okupljanja. Pitaćeš se: "Šta se desilo? Zar smo ležali ovde sve te godine? Prošlo je tako brzo!" U treptaju oka, kaže Allah, ljudi će potpuno zaprepašćeni žuriti ka mestu okupljanja. Onaj ko je činio dobro, zahvaljivaće Allahu i slaviće Ga zbog toga. Međutim, onaj drugi, koji se na ovom svetu držao podalje od Allaha, tada će se gorko kajati. Kajaće se zbog svojih dela, ali mu to tamo više neće biti od koristi. Kao što je rečeno: sve dok smo na ovom svetu, svako bi trebalo da moli Allaha za oprost. Allah će oprostiti počinjene grehe. Danas su se, međutim, ljudi veoma udaljili od vere. Čim je reč o zabavi ili proslavama, okupljaju se hiljade ljudi. "Tamo ima nešto da se slavi, idemo tamo, da se zabavimo, opustimo i uživamo", kažu oni i potrče. Međutim, kada je reč o Allahovom putu, kažu: "Ah, šta ćemo mi tamo? Čemu sve to?", i drže se podalje. Neka Allah ljudima podari razum i razboritost. Neka im, inšaAllah, podari uputu. Neka nas Allah ne skrene sa Pravog puta.

Allah, azze ve dželle, kaže u Časnom Kur'anu: قُلۡ إِن كُنتُمۡ تُحِبُّونَ ٱللَّهَ فَٱتَّبِعُونِي يُحۡبِبۡكُمُ ٱللَّهُ وَيَغۡفِرۡ لَكُمۡ ذُنُوبَكُمۡۚ (3:31) Allah, azze ve dželle, nalaže našem Poslaniku da kaže: "Reci: Ako volite Allaha, sledite mene, kako bi i Allah voleo vas." Zadobiti Allahovu ljubav je ono najvažnije. Ali kako postići da te Allah voli? Tako što ćeš slediti našeg Poslanika. Ako slediš njegov put, On će te voleti. Ako voliš njega, voleće te i Allah. Naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) poslat je svima, celom čovečanstvu i celom univerzumu. Džinima, ljudima, melekima; svima... On je Poslanik svih njih. Ko god traži zadovoljstvo i ljubav Allaha, azze ve dželle, mora slediti našeg Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem). Neki se pojave i kažu: "Mi volimo čovečanstvo." A šta to tačno želiš da voliš kod čovečanstva? Postoji li uopšte više ljudskost? Nešto poput ljudskosti više i ne postoji. Naime, kaže se: "Ve izel-vuhušu huširet." (81:5) To znači: "Kada se divlje zveri okupe", dakle, kada se pojavi divlji svet. Ovaj ajet ukazuje na poslednje vreme; ljudskost je izgubljena. Svako je poput divlje zveri, spreman da drugima nanese svaku moguću muku. Zbog toga je najveća patnja koja se može naneti ljudima odvraćanje od pravog puta. Uskraćivanje pravog puta njima. Predstavljanje onih na pravom putu kao lažljivaca i govorenje: "Ne sledite ih", kako bi se ljudi obmanuli i lišili ove velike milosti, danas je postalo svakodnevica. Za muslimane šejtan smišlja drugu spletku, drugu fitnu (iskušenje), kako ne bi poštovali našeg Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem). Šejtan ih zavodi, kako od njega ne bi ništa očekivali i kako mu se ne bi približili. Vidimo, dakle, kako na različite načine obmanjuje ljude; on uvek pronalazi put. Kod nevernika ionako više nema vere. Svi oni veruju da su kao pečurke nikli iz zemlje. Nemaju pojma o duši, onom svetu ili duhovnom svetu. Oni su u potpunosti obmanuti i upali su u šejtanovu zamku. Zbog toga je predanost Allahu, ljubav prema Allahu, azze ve dželle, ono najvažnije. Za svakog pojedinca i za celo čovečanstvo, istinski znak ljudskosti je poštovati Allaha, azze ve dželle, i verovati u Njega. Bez te vere nema prave ljudskosti. Jer tada nemaju čega da se plaše, niti čemu da se nadaju. Nemaju ni nade u Džennet ni straha od Džehennema. Oni jednostavno kažu: "Tako nešto ne postoji." Ali na kraju će se, naravno, kajati. Čovek nije jednostavno došao iz ničega u ovaj život, na ovaj svet. Allah, azze ve dželle, stvorio je njegovo telo, učinio da polako raste u majčinoj utrobi, a zatim mu udahnuo dušu. Tek kroz tu dušu čovek zaista postaje čovek. Po tome se razlikuje od svih ostalih stvorenja. Ostala živa bića nisu poput čoveka; Allah, azze ve dželle, podario mu je sasvim poseban položaj. Ako si, dakle, čovek, moraš verovati u Allaha, azze ve dželle. Kako bi postao svestan svoje ljudskosti. Moraš poštovati našeg Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem) da bi pronašao spas. To je jedini spas; nema drugog puta do spasenja. Ljudi su isprobali sve što su sami izmislili; ništa od toga im nije koristilo, i ostali su potpuno bespomoćni. Najveći znak neverstva je tvrdoglavost. Tvrdoglava osoba istrajava u svojoj tvrdoglavosti do samog kraja i odbija da veruje. Kasnije se zbog toga pokaje, ali tada već bude prekasno. Zato težite ljubavi Allaha, azze ve dželle, kako bismo zadobili Njegovu naklonost, inšaAllah.

Naš poslanik – neka su Allahov blagoslov i mir na njega – rekao je u jednom plemenitom hadisu: "Ovaj svet je zatvor i tamnica za vernika." Za vernika ovaj svet nije mesto čiste radosti. Svoje pravo olakšanje on pronalazi tek na onom svetu. S druge strane, za nevernika je ovaj svet raj, dok onaj svet to nije. Upravo to je rekao naš plemeniti poslanik – neka su Allahov blagoslov i mir na njega. U poređenju sa onim svetom, čak i najluksuzniji život ovde na Zemlji liči na boravak u zatvoru. U poređenju sa onim svetom, ovaj svet je potpuno bezvredno, beznačajno i mukotrpno mesto. Mereno po lepoti, udobnosti i bezbrižnosti raja, čak i najmoćniji čovek ovog sveta živi kao u zatvoru. Za nevernika važi sasvim suprotno. Ovo ovde je njegov raj; ovaj ovozemaljski život je njegov raj. Jer, s obzirom na užasno mesto koje ga čeka na onom svetu, život čak i najsiromašnijeg nevernika na ovom svetu deluje kao raj. Tako je uvaženi šejh Abd al-Kadir al-Džilani jednog dana, zaštićen suncobranom, jahao na svom konju u pratnji svojih učenika. Tada mu je na put stao jedan obožavalac vatre ili nevernik. Zgrabio je šejhovog konja za uzde. Učenici su hteli odmah da se umešaju, ali ih je šejh Abd al-Kadir al-Džilani zadržao kako bi izvukli pouku: "Pustite ga, da vidimo šta ima da kaže." Čovek je rekao: "Moram nešto da te pitam." "Pogledaj me: jadan, polugladan i puka sirotinja, bez ikakve obuće na nogama – a vi muslimani tvrdite da je ovaj svet moj raj, a vaš zatvor!" "Kako možeš to da mi objasniš?", upitao je. "Dok ja ovako jadno stojim, ti sasvim udobno jašeš na svom konju i vodiš divan život okružen svojim sledbenicima." "Tebi je očigledno odlično." "Kako onda ovaj svet može biti zatvor za tebe, a raj za mene?" Uvaženi šejh Abd al-Kadir al-Džilani mu je na to odgovorio: "S obzirom na sve darove i nagrade koje nas očekuju u raju, ovaj svet je za nas poput zatvora – bez obzira na to koliko nam ovde dobro bilo." "U poređenju sa onim svetom, rajem, život ovde nije ništa drugo do zatvor i teret." "Ti se, s druge strane, možda nalaziš u najbednijem stanju, ali u poređenju sa paklom koji te kao nevernika čeka, tvoje sadašnje stanje je čisti raj." Kada je čovek to čuo, zastao je i odmah prihvatio veru. Tako je i on bio počastvovan islamom. Ovaj ovozemaljski život nije ništa drugo do igra i zabava. Ono što je istinski dobro je onaj svet. U jednom ajetu iz Kurana se kaže: "Afala ta'qilun" (Zar ne razmišljate?). Gde vam je razum? Allah vam je dao razum; koristite ga, živite i postupajte po njemu. Šta želite? Večni onaj svet, ili radije da uživate u luksuzu u ovom prolaznom životu i zbog toga odustanete od onog sveta? Ima toliko onih koji se onog sveta odriču upravo zbog toga. Ponekad čitamo ili slušamo o poučnim događajima. Priča se – a to se dobro uklapa u ovu temu – o jednom čoveku koji je bio muzičar. Svirao je, navodno, violinu. Kaže se da je taj čovek svirao najlepše melodije koje je svet ikada čuo. To se nije desilo tek juče, već pre tri ili četiri stotine godina. Navodno je taj čovek sklopio pakt sa đavolom: Đavo je tražio njegovu veru, a u zamenu ga je učinio najboljim violinistom na svetu. I baš tako se i dogodilo. Da, svirao je predivno, svi su slušali i bili očarani. Ali od tada je prošlo 300 godina. Danas se duboko kaje zbog onoga što je učinio, ali to kajanje mu sada apsolutno ništa ne vredi. Zato jedan razuman vernik, čak i kada bi mu se ceo svet bacio pred noge, nikada ne bi odustao od svoje vere niti skrenuo sa Pravog puta. Naprotiv, on i druge poziva na taj Pravi put. Jer to je put razuma, put lepote, put Allaha Uzvišenog i svih poslanika. Ovo je put onih koji koriste svoj razum. Oni bez razuma lutaju van ovog puta. Oni jure za pukim iluzijama. Zlato, srebro, novac, imetak ... sve to u raju nije ništa drugo do običan građevinski materijal. Tamo su zidovi ionako od zlata i srebra, a dragulja nikada ne manjka. Zato neko s razumom ne dozvoljava da ga zaslepe ovozemaljske stvari, već usmerava svoj pogled ka onom svetu. Neka nam Allah svima podari ove lepote, inšalah.

Šta je najgore što se čoveku može dogoditi? Najgore je kada sopstveni vođa nije dobar čovek, kada nije na putu Allaha – Uzvišenog i Moćnog – i kada nema straha od Allaha. To je nešto veoma loše – kako za male zajednice, tako i za velika društva, za celu zemlju i za čitav svet. Jer takvih ljudi je bilo i u prošlosti. Čim im se pruži prilika, slede svoj ego i postaju tirani poput Faraona ili Nimroda; pri tome ne znaju ni za kakve kompromise. Kao što se objavljuje i u časnom Kuranu: يَقْدُمُ قَوْمَهُ يَوْمَ الْقِيَامَةِ فَأَوْرَدَهُمُ النَّارَ ۖ وَبِئْسَ الْوِرْدُ الْمَوْرُودُ (11:98) Išli su pred svojim narodom i gurnuli ga u pakao. Takvi ljudi smišljaju put za svoje sledbenike prema sopstvenim zamislima. Oni kažu: "Ja sam izabrao ovaj put za vas i vi morate njime ići." Tirani poput Faraona i Nimroda naredili su da se ubiju, obese i pokolju svi oni koji ih nisu obožavali. Danas se dešava potpuno isto. Onaj ko tako postupa ne donosi nikakvu korist ni sebi, ni svom narodu, ni čovečanstvu. U veku nakon pada Osmanskog carstva, pojavljivalo se sve više takvih ljudi. Jer više nije bilo sile koja bi im se mogla suprotstaviti; svi su oni isti. Nekada im se suprotstavljao islamski sultan; vladala je islamska pravda i milost. Uklonili su ga i od tada svi oni liče jedni na druge. Ljudi koji nisu želeli sultana najviše su patili zbog toga. Pretrpeli su tako veliku štetu, a ipak do danas nisu došli pameti. I dalje dozvoljavaju da budu prevareni; većina njih čak ni ne oseća kajanje. Oni govore: "Pobedili smo, izborili smo se za našu slobodu" i tome slično. Ali čak i ako si stekao svoju slobodu, kao čovek si izgubio svaku vrednost. Kakva je korist od slobode ako čovek sam po sebi više nema nikakvu vrednost i značaj? Pred Allahom se vrednost čoveka meri po njegovoj milosti, njegovom saosećanju i njegovim dobrim delima; a upravo je to samo sultan pokazivao svojim primerom. I njega su ukinuli, i nakon toga je ceo svet potonuo u ugnjetavanje, zlobu i nepravdu. Ljudi koji su se stavili na čelo naroda, gurnuli su sve u najdublju bedu. Oduzeli su ljudima njihovu ljudskost; nisu im ostavili ni razum, ni pristojnost, ni lepo ponašanje. Ništa od toga nije ostalo. Ako se slede oni koji su skrenuli s Pravog puta – neka nas Allah sačuva – to vodi do najgoreg mogućeg kraja: paklene vatre. Onaj ko sve ovo shvati kao iskušenje, ko se ne prepusti zabludi i ostane na Allahovom putu, naći će spas. Čovek mora reći sebi: "Nećemo ih slediti, čak i ako su nam ruke vezane. Ne odobravamo ova dela, mi smo na strani istine i želimo da živimo onako kako to Allah od nas traži." Inšallah, mi ćemo još doživeti vreme Mehdija (neka je mir s njim). Kako stvari trenutno stoje, ovakvo stanje u svetu ne može potrajati; nikada u istoriji svet nije trajno ostao u rukama tirana. Zbog toga će na kraju neizbežno nastupiti veliko kajanje i svanuće ponovo drugi, lepši dani, inšallah.

Allah, Uzvišeni, poslao je poslanike kako bi ljudima pokazali kako da iz svega izvuku korist. Od Adema (neka je mir na njega) pa do našeg Poslanika (neka su Allahov blagoslov i mir na njega), 124.000 poslanika podučilo je ljude svemu. Pokazali su im kako treba da žive, kako da se ophode prema drugima i kako da obezbede Ahiret (budući svet) za sebe. Takođe su upozoravali na zlo i pokazivali put, govoreći: "To nije dobro, ostavite to." Ko god ih je poslušao, uspeo je; ko ih nije poslušao, propao je. Zato neka je hvala Allahu; ova okupljanja ovde su od velike važnosti. Ovog puta vidimo da je još punije; inšaAllah, ljudi će se još više zbližiti. Neka nas Allah sačuva. Iskreni ljudi pristupaju drugima od sveg srca i puni saosećanja; trude se da im pokažu dobro i da ih poduče veri. Svi njihovi napori služe isključivo Allahovom zadovoljstvu; svetovni interesi tu apsolutno ne igraju nikakvu ulogu. Hvala Allahu, znamo da se Allah brine za opskrbu svakoga. Međutim, nažalost, ponekad čak i vernici čine sve moguće radi sopstvene koristi. Kada se ljudi tada okrenu od vere, oni se žale i pitaju: "Kako je to moglo da se desi?" Nema razloga za žalbu. Obavljaj svoj posao iskreno, ostani na pravom putu i budi pošten. Prenesi drugima ono što si naučio. To će za tebe biti najveća korist i najveća dobit. Zbog toga je toliko važno da ljudi podržavaju jedni druge i međusobno pokazuju put. Pri tome uvek treba postupati ljubazno – ne sme biti nikakve prisile. Svako treba da učini onoliko koliko je u njegovoj moći. Ono što ne uspe, Allah će mu oprostiti. Najvažnija je namera. Pri čvrstoj nameri, Allah nagrađuje čoveka čak i za delo koje nije mogao da dovrši, u potpunosti u skladu sa njegovom namerom. Naš Poslanik u jednom plemenitom hadisu kaže: "Namera vernika je vrednija od njegovog dela." Pretpostavimo da si odlučio: "Učiniću ovo dobro delo", ali nisi našao priliku za to. Allah, Uzvišeni, prihvata i to. Ako zaista učiniš neko dobro delo, Allah ti za to upisuje desetostruku nagradu. Međutim, ako imaš samo nameru, ali ne pređeš na delo, dobijaš nagradu samo za tu dobru nameru. Ako si nameravao da učiniš nešto loše, ali se predomisliš i odustaneš, to ti se neće uračunati kao greh. Ako ga ipak učiniš, biće zapisano samo kao jedan jedini greh. Ako se nakon toga pokaješ i zatražiš oprost, Allah oprašta i to, i briše taj greh. Upravo to je put islama, put našeg Poslanika (sallAllahu alejhi ve sellem); to je najlepši od svih puteva. Neki ljudi popuštaju svom egu i izbegavaju ovaj put. Oni se plaše i smatraju ga nečim lošim. Iz brige da bi im ibadeti mogli biti preteški, oni odmah odustaju od svega. Drugi, pak, kažu sebi: "Uradiću to kasnije", i pre nego što shvate, život prođe, a da ništa nisu učinili. Neki od samog početka ne rade apsolutno ništa – njihova situacija je još mnogo gora. Jer oni čak nemaju ni nameru da učine dobro. Neko ko kaže: "Uradiću to kasnije", barem je imao nameru za to. InšaAllah, Allah će i njemu oprostiti na osnovu njegove namere. Hvala Allahu, dani hadža i Kurban-bajram su sada iza nas. Ovi blagosloveni meseci označavaju kraj svetih meseci. Zul-kade, Zul-hidže i Muharem... Ovi sveti meseci su kod Allaha izuzetno blagosloveni. Oni su za nas poklon – milost od Allaha, Uzvišenog. Čvrsto smo odlučili da ove mesece, inšaAllah, provedemo u ibadetima. Neka nas Allah, inšaAllah, obdari Svojom milošću u skladu sa našom namerom. Hajde da klanjamo i obavljamo ibadete onoliko dobro koliko nam je to moguće. Namaz je od ogromnog značaja. Za one koji još ne klanjaju, naš cenjeni šejh-otac ima divan savet: "Ko ne klanja, trebalo bi da počne sa barem dva rekata dnevno." "Trebalo bi da zadrži ta dva rekata nedelju ili dve, ili čak mesec do dva. Čim se navikne na to, može da poveća na četiri rekata." "Zatim to održava narednih tri do pet meseci." "Nakon nekog vremena, potreba tela i duše za ovom duhovnom lepotom će rasti sama od sebe." "Na taj način će on – uz Allahovu dozvolu – postepeno početi da obavlja svih pet dnevnih namaza." Isto tako je važan i post. On predstavlja jedan od temeljnih stubova naše vere. Zapravo, mnogi ljudi ne klanjaju. Ima mnogo onih koji, doduše, poste, ali ne klanjaju – tako je bilo i ranije. Ali post nikada nisu propuštali. Čak i onaj ko nije klanjao, postio bi punih trideset dana tokom Ramazana. Neki su klanjali samo petkom, drugi samo za praznike, ali su se svi strogo pridržavali posta. Nažalost, ljudi danas odustaju čak i od toga. Neki lekari danas čak tvrde: "Samo nemoj da postiš, bolestan si, to će te ubiti." Pri tome, stručniji lekari u inostranstvu sasvim svesno traže od svojih pacijenata da poste, jer je to veoma lekovito kod bolesti. I to ne samo petnaest ili šesnaest sati kao kod nas, već traže od ljudi da poste po osamnaest do dvadeset sati. Put koji su nam pokazali Allah, Uzvišeni, i naš Poslanik, jeste upravo ono što čoveku treba – on u potpunosti odgovara njegovoj prirodi. Ako čovek uskladi svoj život sa tim, naći će unutrašnji mir, biće srećan i uspešan kako na ovom, tako i na budućem svetu (Ahiretu). Ono najvažnije je, međutim, da našem Poslaniku (sallAllahu alejhi ve sellem) ukažemo poštovanje i da ga držimo u časti. Nijedan drugi čovek ne sme ni izdaleka da se poredi sa njim. Nažalost, neki pokušavaju da s njim izjednače potpuno beznačajne osobe – to je apsolutno neprihvatljivo. Ono što će nam na budućem svetu (Ahiretu) biti najpotrebnije, jeste zauzimanje (šefat) našeg Poslanika (sallAllahu alejhi ve sellem). Bez njegovog zauzimanja bili bismo izgubljeni. Neka nas Allah sačuva od toga. Ljudi bez vere to ionako ne znaju, ali nedavno se pojavila i grupa ljudi koji sebe smatraju posebno pobožnim. Oni govore o našem Poslaniku: "I on je bio samo čovek kao i mi. Vi zavisite samo od sopstvenih dela, njegovo zauzimanje vam nije potrebno." Oni čak tvrde: "Ako tražite zauzimanje, činite širk i pripisujete Allahu drugove." To što oni pričaju je potpuno nerazumno; time samo sebi štete. Da štete samo sebi, to bi bila jedna stvar, ali oni štete i drugima. Oni seju sumnju i šapuću ljudima: "Zar smo počinili širk samo zato što smo donosili salavate (blagoslove)?" Oni navode ljude da se pitaju: "Da li smo otpali od vere zato što smo učili mevlud?" Oni im sade sumnju u glavu i otuđuju ih od vere. Zato nikako ne slušajte takve ljude i ne pridajte im nikakav značaj. Na kraju krajeva, danas svako drži pametni telefon u ruci; idu na internet i slušaju nepovezane priče potpuno nerazumnih ljudi. Čak i ako ih slušate samo usputno, rađaju se sumnje. To je kao da vam u um prodire uzročnik bolesti. Baš kao što se nosi maska u okruženju gde postoji opasnost od zaraze, tako i vi, radi zaštite svog uma, ne bi trebalo ni da klikćete na video snimke takvih ljudi. Neka nas Allah sačuva njihovog zla. Neka Allah bude zadovoljan sa svima vama. MašaAllah, vi se ovde okupljate i spominjete Allaha (zikr). Put našeg cenjenog šejh-oca je put našeg Poslanika (sallAllahu alejhi ve sellem). Allah nam je ukazao Svoju milost. Zahvaljujući iskrenoj predanosti, ova časna mesta naših predaka ponovo su ispunjena životom. Zbog toga nagrada i dalje teče prema tim precima, a oni sa budućeg sveta upućuju dove za vas. InšaAllah, Allah će umnožiti vaš broj, tako da zajednice na ovim okupljanjima nastave još više da rastu. Neka vam Allah, inšaAllah, podari čestitu decu. Dobro pazite na svoju decu, na kraju krajeva, vi ste njihove majke. Danas se svako hvali: "Na koji fakultet šalješ svoje dete? Moje dete ide u privatnu školu. Neverovatno je pametno i inteligentno." A zapravo, najbolja škola, najbolji univerzitet je sama majka. Nijedna škola i nijedan fakultet nemaju toliki uticaj kao majka. Prava životna škola je majka. Majci koja se intenzivno brine o svom detetu i vaspitava ga da postane osoba čvrstog karaktera i dobar čovek, danas bi trebalo isplatiti platu od sto ili dvesta hiljada lira. Odgojiti čoveka koji će biti od koristi svojoj zemlji i svom narodu je neprocenjivo. To je daleko vrednije od tih praznih škola i univerziteta. Zato posebno obratite pažnju na obrazovanje i vaspitanje vaše dece. Samo zato što brinete o detetu, ne znači da morate da mu budete bezuslovno na usluzi. Dete mora da vas sluša. Uvedite malo discipline i ne popuštajte smesta svakoj njegovoj želji. Deca tačno znaju da je majčino srce meko. Ona plaču i cmizdre sve dok ne isteraju svoje. Koliko god da cmizdre – ne popuštajte im odmah. Pustite da prođe malo vremena. Dajte im to tek sat ili pet sati kasnije, kako bi naučili da cene vrednost te stvari. Ispunjavati detetu svaku želju pre nego što je uopšte i zatraži, uništava njegov karakter. Nažalost, neki roditelji se pretvaraju u sluge svojoj deci i pitaju: "Da li bi želeo ovo, ili radije ono?", pre nego što je dete uopšte i otvorilo usta. Na ove stvari morate obratiti posebnu pažnju. To znači: ne dajte deci stvari koje su beskorisne ili štetne po njih, i vrlo svesno postupajte kada je reč o vaspitanju. Neka Allah bude zadovoljan sa svima vama. MašaAllah, neka vaša zajednica bude trajna i puna blagoslova.

يَا أَيُّهَا الَّذِينَ آمَنُوا اجْتَنِبُوا كَثِيرًا مِّنَ الظَّنِّ إِنَّ بَعْضَ الظَّنِّ إِثْمٌ (49:12) Allah poziva ljude: „Ne gajite loše sumnje.“ Time On kaže da se drugi ne smeju dovoditi na loš glas samo na osnovu puke sumnje. Čovek u svojoj glavi zamišlja stvari onako kako ih vidi, ali to nema nikakve veze sa istinom. Istina je jedna stvar, a ono što vi umišljate je potpuno druga. To je zaista važna tema. To je takođe nešto što šejhovi uopšte ne vole. Čak i kada je situacija bila loša, Mevlana šejh Nazim ju je uvek tumačio na dobro. Uvek bi pronašao izgovor i smirio strasti. Znači, čak i kada je bilo zaista loše, Mevlana šejh Nazim nije želeo da to izgleda loše. Postoji takav pristup, a postoji i njegova potpuna suprotnost. Za to kažu: „Inna su'a zanni min husnil fitan.“ To je takva izreka koju su jednostavno sami izmislili. To nije ni hadis, niti se nalazi u Kuranu. Navodno to znači: „Loša sumnja svedoči o pameti“, što je pak potpuna suprotnost onome što je ispravno. Mevlana šejh Nazim je bio na jednoj strani, ali bilo je i mnogo onih koji su mu bili veoma bliski, a koji su sledili upravo taj drugi put. Većina onih koji su išli tim putem u međuvremenu je preminula. Stalno su radili sledeće: „Ovaj čovek je dobar, ne, on je ipak ovakav, ovaj ovde je loš“ – uvek su svakome i svačemu nalazili dlaku u jajetu. Kako tačno stoje stvari sa sumnjom (zann)? Zamislite nekoga noću u tamnoj sobi; nema svetla, sve je mrkli mrak... On misli da je njegov jastuk nešto drugo, nekakvo čudno biće. Misli da su ćebe i stvari tamo na zidu nekakva druga stvorenja. Sve to zamišlja, govori sebi: „Ovo su strašne stvari“, uplaši se i navlači ćebe preko glave da bi se sakrio. Misli se: „Kako ću uopšte izdržati do jutra, okružen svim ovim stvarima?“ Onda upali svetlo i vidi da tu uopšte nema ničega. Jedno je samo jastuk, drugo je ćebe, ono na zidu je odeća, lampa; sve je potpuno normalno. Čim se svetlo upali, on vidi stvari onakvima kakve zaista jesu. Shvata da nijedna od zlih stvari koje je umislio uopšte ne postoji. A upravo je tako i sa sumnjom. Zbog toga je Grandšejh uvek veoma grdio kada je o ovakvim stvarima reč. To znači: Ako nisi sto posto siguran u nešto, onda ne optužuj nikoga i ne pričaj loše o njemu. Ne tovari sebi na vrat tuđi greh. Takva sumnja (zann) je težak teret. I naravno, kao i za sve važi: Ne mešaj se u poslove koji te se ne tiču. Tvoj zadatak je da gledaš svoja posla. I ne uvlači ni druge u svoje grehe. Ima mnogo ljudi koji kažu: „On je jednostavno takav“, pa stalno pričaju ljudima iza leđa i time uništavaju porodice i živote. A posle se kaže: „Samo smo mislili da je tako, jednostavno smo tako pretpostavljali.“ Sve je to lepo, ti si to pretpostavio, ali si time definitivno natovario sebi veliki greh. To nije sitnica. Grandšejh je na ovu temu rekao veoma važne stvari. Kada bi ga čovek zaista slušao, razumeo bi koliko su njegovo sopstveno ponašanje i sopstvena dela pogrešni. Zato čovek zaista mora da pazi. Ne tovari sebi tuđe grehe i ne klevetaj nikoga. Naravno, u pokušaju da izbegneš su'a zann, ne bi trebalo ni da dozvoliš da te prave budalom. Ne dozvoli da te prevare. Allah ti je dao razum i pronicljivost; naravno da ćeš se raspitati i istražiti. Na primer, kada predstoji brak, čovek se raspita: „Kakva je to osoba?“ To nije su'a zann. Unapred se informisati za budućnost: „Ko je on, šta radi, od čega živi, šta je ranije radio, da li je već bio oženjen, kako se ophodio prema drugima?“ – to nije loša misao i nije su'a zann. Otkrivaš istinu i postupaš u skladu sa njom. A ljudi koji znaju istinu će otvoreno i reći ako tu nečega ima. Oni mogu da izraze svoje mišljenje na primer: „Ovaj čovek je ovakav, uradio je to i to, ima dobar karakter“ ili „Mi bismo vam pre savetovali da odustanete.“ Ali ne ocrnjujte nikoga samo zato što imate puku pretpostavku i kažete: „Ne, taj lik mi je nekako nesimpatičan.“ Upravo ova stvar, dakle tema braka, izuzetno je važna. Ponekad i nas pitaju; onda mi kažemo: „Pošaljite sliku, kakva je to osoba?“ Mi pitamo: „Kakva je porodica, da li ste ih upoznali?“ Ako oni onda odgovore: „Da, jesmo, dobri su“, onda je to u redu. Dakle, slobodno pitajte i raspitajte se. U tome nema apsolutno ničeg za osudu. Ono što je zaista za osudu jeste: podmetati stvari nekome ko ima porodicu, govoreći: „Uradio si ovo, uradio si ono, išao si tamo.“ Time se unosi nemir u njegovu porodicu, otuđuje supružnik i uništava dom. Upravo to je pravi su'a zann. Neka nas Allah sačuva toga. To je izuzetno važna tema za sve nas, ali mnogi ljudi je shvataju olako i prosto lakomisleno pričaju bez prestanka. A onda u greh uvlače i svog sagovornika. Onda se svi udruže; jedan kaže: „On je to rekao, dakle on to zna“, sledeći misli: „Mi mu verujemo, ovaj čovek je loš, ova žena je loša“ – i upravo tako i postupaju. Neka nas Allah sačuva toga. Neka nas Allah sve zaštiti od ovih greha i svima nam oprosti, inšalah.

Najviši cilj vernika je blaženstvo u oba sveta. Vernik se nada sreći i miru za ovaj i onaj svet; za to se moli. Onaj svet smo razumeli: u raju čovek pronalazi svoju istinsku sreću. Ali ovaj svet je mesto iskušenja. Kako se onda ovde može biti srećan? Sve dok čovek ostaje na Allahovom putu i sledi Njegove zapovesti, kao i zapovesti našeg Poslanika, pronalazi unutrašnji mir. Tada ne mora ničega da se plaši. Jer ovozemaljski život je kratak i prolazi u trenu. Dani i godine prolaze. Zato je najveća sreća ostati nepokolebljiv i napredovati na Allahovom istinskom putu. Ako onda i okruženje – porodica, deca, braća i sestre i prijatelji – ide istim putem, to je savršena sreća. Naravno, ovaj svet je mesto iskušenja, iako niko ne voli da bude iskušavan. Ispit nikada nije lak. Čak se i deca plaše ispita i pitaju se: "Kako ću ja ovo uspeti?". Bilo veliki ili mali, svako se plaši ispita. I ovaj svet je mesto ispita, ali za vernika je to ispit koji se lako savladava. Za ljude bez vere, s druge strane, to je veoma težak ispit, jer će sav njihov trud na kraju biti uzaludan. Oni možda misle da na svetu čine dobro, ali u stvarnosti uzrokuju samo zlo. Najveću štetu čovek ionako nanosi samom sebi – goru nego što bi mu ikada iko drugi mogao naneti. Jer Allah Uzvišeni je čoveku dao slobodnu volju i zapovesti. S tom slobodnom voljom čovek može ostati na pravom putu. Neki možda tvrde drugačije, ali to je zakon koji je Allah u Svojoj mudrosti odredio: ko ide ovim putem, biće srećan. Blaženstvo znači da čovek pronalazi duboki mir kako u ovozemaljskom životu, tako i na onom svetu. Život na onom svetu je za vernike, inšaAllah, ionako najviši oblik sreće. Postići ovu sreću je lako za vernike koji slede Allahov put i put Njegovog Poslanika. U suprotnom, onaj svet zaista nije jednostavno mesto. Na svetu ima mnogo ljudi koji sebe nazivaju samo "muslimanima". Neki se čak i stide da priznaju: "Ja sam musliman". U inostranstvu ili u prisustvu visokopozicioniranih osoba oni kriju svoju veru i još misle da čine pravu stvar. Pri tome samo sebi štete; u tome nema apsolutno ničeg dobrog. Kao što je već rečeno: onaj svet je strogo mesto. Kada neko ovde doživi sto godina, kaže se: "Imao je dug život." Ali za nevernike ili za muslimane koji ne idu Allahovim putem, sto godina na onom svetu nije apsolutno ništa. Na Sudnjem danu biće ljudi koji će morati da čekaju sto, petsto, hiljadu ili čak sto hiljada godina. Zato se to ne sme shvatiti olako: da bi bio srećan na onom svetu, moraš već na ovom svetu ići Allahovim putem. Moraš slediti put našeg Poslanika – neka su mir i blagoslov na njega. Moraš ga voleti, poštovati i nadati se njegovom zauzimanju, kako bi na onom svetu, uz Allahovu dozvolu, bez ijednog dana čekanja stigao u raj. Da bi mogao iz ruku našeg Poslanika da piješ sa izvora Kevser i uđeš u raj. Ko to na Zemlji propusti i samo se naziva "muslimanom", ipak ima dobitak, čak i ako u raj uđe tek posle hiljadu ili pet hiljada godina – jer će na kraju ipak ući. Međutim, onaj ko uopšte nema vere, nanosi sebi najveće moguće zlo. Neka nas Allah toga sačuva. Neka nam Allah podari sreću na ovom i na onom svetu. InšaAllah, svima nama će pripasti to savršeno blaženstvo oba sveta.

Naš Poslanik (sallAllahu alejhi ve sellem) je rekao: „Koja su dela najbolja kod Allaha?“ To je pružiti olakšanje, radost i unutrašnji mir srcu vernika. Kada vernik vidi drugog i nasmeši mu se, to ispunjava njegovo srce mirom. Kada ga neko pozdravi s prijateljskim izrazom lica i upita kako je, on se naravno obraduje. A kroz tu radost stiče se Allahovo zadovoljstvo. Zapravo, to uopšte nije teško, ali u zavisnosti od karaktera i navika, nekima to pada teško ili to jednostavno ne čine. Zbog misli poput „Ne razumemo se“ ili „On nije na mom nivou“, neki ljudi čak ni ne pozdrave; a čak i kada ih pozdravite, ne uzvraćaju na pozdrav. Takvi ljudi naprosto postoje. Ali oni će morati da snose posledice za svoje ponašanje. Jer kada se ovako lakim delima teži Allahovom zadovoljstvu, On daruje veliku nagradu. Već ovde na Zemlji to čoveku donosi unutrašnji mir i radost. To tera tugu iz srca. Ako od toga napraviš problem, to će te samo opterećivati. Naravno, nije uvek lako svima ugoditi. To je već druga priča. Današnjim ljudima često nedostaju pristojnost i obzirnost iz ranijih vremena. Danas ima mnogo onih koji odmah iskoriste to kada im neko priđe sa osmehom. Ali, da budemo kratki: pozdraviti svakoga koga sretnete – u potpunosti u duhu našeg Poslanika (sallAllahu alejhi ve sellem), koji je rekao: „Širite selam“ – trebalo bi da se podrazumeva za jednog muslimana. Pozdravljanje je obeležje islama. Nazvati selam je sunet. S druge strane, uzvratiti na pozdrav je farz (obaveza). Kada se nekome kaže „Selam alejkum“, ispunjen je sunet. Ako sagovornik ne odgovori sa „Ve alejkumu selam“, on zanemaruje svoju obavezu. To povlači za sobom ozbiljnu odgovornost pred Allahom. Ko preuzme ovaj teret na sebe, osetiće posledice kao duševni nemir. Kada te neko pozdravi, jednostavno kažeš „Alejkumu selam“ i nastaviš svojim putem. Zbog toga ne moraš posebno da sedaš i vodiš duge razgovore. Ipak, i sam taj pozdrav stvara prelepu vezu među ljudima. To je divan način da se ojača zajedništvo i istovremeno stekne Allahovo zadovoljstvo. Tačno tako. Bez sumnje, Allah voli vernike i muslimane. Ovo pravilo, naravno, ne važi samo za sledbenike tarikata, već jednako za sve muslimane. Ponekad putujemo u strane zemlje. Ljudi koje tamo sretnemo na ulici nas pozdravljaju. Ili oni prvi pozdrave, ili to učine naši pratioci – i svako uzvraća pozdrav srdačno i sa osmehom. Ali nažalost ima i onih ljudi koji za sebe tvrde: „Ja sam musliman.“ Među njima ima nekih koji ne mogu da podnesu ehl-i sunet i sledbenike tarikata. Stalno imaju mračno lice i mršte se. Upravo takvi ljudi se ni našem Poslaniku (sallAllahu alejhi ve sellem) ne dopadaju. Ovi ljudi ne uzvraćaju na pozdrav i svojim mrzovoljnim ponašanjem odbijaju druge od vere. Niti prihvataju tuđi pozdrav, niti sami nekoga pozdravljaju. Neka nas Allah toga sačuva, ali takvih likova ima čak i među muslimanima. InšaAllah nema ih mnogo, ali oni jednostavno postoje. Čak i ako ih je malo, svojim odbojnim ponašanjem ostavljaju neprijatan utisak u društvu. Sigurno ste se i vi često sretali sa takvim ljudima, kao što je to bio slučaj sa nama. Pozdravite ih, ali čim primete da sledite put ehl-i suneta i našeg Poslanika (sallAllahu alejhi ve sellem), ne uzvraćaju na pozdrav – jednostavno zato što odbacuju taj put. Neka nas Allah sačuva. Zbog toga je Mevlana Šejh Nazim o njima običavao da kaže: „Abusu'l-wajh, karihu'l-manzar.“ To znači otprilike: „Mračno lice, skupljene obrve i odbojan izgled.“ InšaAllah mi nikada nećemo biti takvi, već ćemo svojoj muslimanskoj braći i sestrama uvek prilaziti sa osmehom. Pomozite ljudima koliko god možete, a da ih ne preplašite. A čak i ako ne možete da im pomognete na praktičan način, dovoljan je već i jedan osmeh. Sasvim je dovoljno pokazati ljudima prijateljsko lice. Neka nam svima Allah pomogne u tome. Naravno, to nije uvek lako, ali inšaAllah, Allah će nam svima biti na pomoći.

وَمَا ٱلۡحَيَوٰةُ ٱلدُّنۡيَآ إِلَّا لَعِبٞ وَلَهۡوٞۖ وَلَلدَّارُ ٱلۡأٓخِرَةُ خَيۡرٞ لِّلَّذِينَ يَتَّقُونَۚ (6:32) Allah, Azze ve Dželle, kaže: "Ovaj ovozemaljski život nije ništa drugo do igra i zabava." "A boravište na budućem svetu je, međutim, bolje za one koji se (Allaha) boje." Sva hvala pripada Allahu što smo u ovim blagoslovenim danima, Njegovom milošću, na Allahovom putu bili zajedno sa vernicima i muslimanima. Bilo je onih koji su nas posetili, a i mi smo išli u posete, hvala Allahu. Kurbani su zaklani. Hodočasnici su obavili svoj hadž. To je najviši stepen blaženstva. Tako ovaj ovozemaljski život ne prolazi samo u igri i zabavi. Tako čovek zaista može postati srećan. Kada čovek radi ono što želi, sve dok je to u dozvoljenim (halal) granicama, ta dela mu se vraćaju kao nagrada. Sve dok je čovek na putu Allaha, Azze ve Dželle, i dok su lepe stvari koje mu se sviđaju u halal granicama, Allah mu za to upisuje nagradu i ujedno daruje Svog roba. Kada se zahvaljuje na blagodatima koje je On podario, život ne prolazi besmisleno. Živi se ispunjeno, punim plućima. Sve ovo postaje priprema za budući svet i sakuplja se na računu za ahiret. I tako su došli i prošli ovi blagosloveni dani. Dani brzo prolaze, neka uz Allahovu dozvolu ne prođu besmisleno, inšaAllah. Neka ne prođu u prazno. Da prolaze ispunjeno znači: svaki udah koji se napravi nakon što se spomene Allah, Azze ve Dželle, jeste ispunjen. To nije gubitak, to nije besmisleno. Sve što radite u vremenima u kojima se ne sećate Allaha, u kojima vam On ne pada na pamet, predstavlja gubitak. Čak i kada bi vam pripadao ceo svet, čak i kada bi vas svi ljudi poštovali i voleli; sve dok niste na Allahovom putu, to nema ni najmanje značenje niti korist. Zato je ovaj Allahov put prelep put, put islama, koji je pun blagodati. Što više na ovom putu poštujete i veličate našeg Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, to ćete i vi više biti uzdignuti kod Allaha. Njegov put je lep, svaka lepota je u njemu. Dobrota je kod njega, briga o slabima i siromašnima je kod njega; on bdi nad svojim ummetom i biće mu zagovornik na budućem svetu. On kod Allaha uvek traži zagovorništvo za svoj ummet. Zato se njegovo pravo ne može odužiti; pravo našeg Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, nikada se ne može odužiti. Što ga više poštujete, to više uvažavanja dobijate, to se više uzdižete i napredujete. Ako našem Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, ne ukazujete poštovanje, opada i vaš ugled i vaša vrednost. Gubite svaku vrednost. Šejtan takođe odvodi neke muslimane u zabludu. Čak i ako ne može da ih odvrati od vere, on bira ovaj put govoreći: "Barem ću poništiti nagrade koje su vernici stekli." On šapuće i kaže: "Samo ga nemojte veličati, Poslanik je takođe samo čovek kao i vi." A to je, naravno, na štetu ljudi. Ne voleti našeg Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, predstavlja veliku štetu. To je gubitak, ništa drugo. Zato je korisno i predstavlja veliki dobitak poštovati našeg Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Neka Allah učini naš dobitak trajnim, inšaAllah. Neka zadobijemo njegovo zagovorništvo. Bez njegovog zagovorništva nam je teško. Čovek koji zadobije njegovo zagovorništvo, pronalazi spas.