Mawlana Sheikh Mehmed Adil. Translations.

إِنَّهُمۡ فِتۡيَةٌ ءَامَنُواْ بِرَبِّهِمۡ وَزِدۡنَٰهُمۡ هُدٗى (18:13) Allah, Moćni i Uzvišeni, spominje te mladiće u časnom Kur'anu. On nam kazuje njihovu priču. Bili su veoma imućni i bogati, ali najvažnije je bilo: bili su pametni ljudi. Allah, Moćni i Uzvišeni, stvorio ih je tako da su posedovali sve. Ništa im nije nedostajalo. Ipak, napustili su te stvari koje su smatrane vrednim radi Allahovog puta i okrenuli se onome što je istinski vredno. To nije bila situacija koju bi svako mogao tek tako napustiti savladavanjem svog ega. Bili su miljenici kralja. Novac, bogatstvo, imetak, vlasništvo, žene... šta god da navedete, sve je bilo tu. Dakle, živeli su ovde takoreći kao u Džennetu. Živeli su u zemaljskom raju. Ali shvatili su da to nije istina. Taj raj nije bio stvaran; sve je to zapravo smeće. Ako čovek nije na Allahovom putu, a umesto toga obožava tog tipa, te stvari nemaju vrednost. One brzo prolaze. Ili će se naljutiti i izbaciti nas, ili će dati da nas pogube; a čak i ako ostanemo živi, čemu to? To je konačno. Allah je spustio uputu u njihova srca. Sa tom uputom stekli su najveći od svih darova. Ostavili su sve iza sebe i kročili napred na Allahovom putu. Allah, Moćni i Uzvišeni, večno ih je pohvalio i spomenuo u časnom Kur'anu. Hvala Allahu, na nekim mestima postoje spomen-obeležja za te blagoslovljene ljude. Ali pravo mesto je ovde. Jer su naš Šejh-otac, Šejh Nazim, i naša Hadži-majka to takođe potvrdili; ukazali su na to i rekli: „To je ovde.“ Njihovo pravo mesto je ovde. U Damasku, gde smo stanovali, takođe postoji jedno, ali ono nema veze s tim. U Jordanu postoji jedno, to je takođe nešto drugo, ali ono pravo je ovde. Mesto koje je opisano u časnom Kur'anu i na koje su ukazali naš Poslanik (mir i blagoslov Allahov neka su s njim) i Allahovi prijatelji, je ovde, hvala Allahu. Posetiti ovo mesto je blagoslov. Naravno, taj blagoslov možete dobiti od svuda. To znači, kada učite za sve Allahove prijatelje, poslanike i pravednike, morate to svima njima nameniti, kako bi vam se nagrada od svakog pojedinačno vratila. Poslanik (mir i blagoslov Allahov neka su s njim) objašnjava milost, velikodušnost i darežljivost Allaha, Moćnog i Uzvišenog. Ako to nameniš svakom čoveku, On ti vraća isto toliko nagrade. To znači: Hvala Allahu, naš put – put muslimana, put vere, put tarikata – put ljudi koji u to veruju, je najlepši put. Ali šejtan ih, naravno, ne želi. Izrodio je grupu koja ne priznaje ni zauzimanje, ni Allahove prijatelje, ni poslanike. Oni kažu: „To su sve ljudi kao i mi.“ Grubo rečeno, misle: „Sedi i čitaj sam, to je dovoljno.“ I to samo ako Allah primi... Hvala Allahu, svaki put kada učimo i namenimo to, dobijamo milijarde nagrada. Poslanik (mir i blagoslov Allahov neka su s njim) kaže: „Jedan prema deset.“ Koliko je milijardi muslimana i vernika bilo i ima na svetu, toliko smo nagrada osvojili. Hvala Allahu, to je veliki dar. To što današnji ljudi trče za svetovnim stanjima je nerazumnost. Imaju mnogo pameti, ali ono što rade je nerazumno. „Nemam posao, nemam novca, posao mi nije uspeo...“ Čak i ako ti posao nije išao, čak i ako si bankrotirao: jesi li još živ? Živ si. Zašto živiš? Zato što imaš opskrbu. Da nemaš više opskrbe, ne bi živeo. Sve dok imaš riska, živiš. Onda čovek mora biti zahvalan. Najvažnije je biti na ovom putu. Sve dok je čovek na putu Allaha, Moćnog i Uzvišenog, ništa ne gubi. Poslanik (mir i blagoslov Allahov neka su s njim) je rekao: „Čudan li je primer vernika.“ Sve je dobro za njega. Išlo dobro ili loše – za vernika je dobro. Ništa mu ne propada. Ako ide loše, on se strpi i dobije svoju nagradu. Ako je siromašan, Allah mu daje nagradu za njegovo siromaštvo. Ako je bolestan, i za to dobija nagradu. Dakle, ako postoji bilo kakva vrsta brige, za to sigurno postoji nagrada i naknada. Ako je dobro, on svojom zahvalnošću opet stiče nagradu i dobra dela. Zato ovaj svet, sadašnji poredak, nagoni ljude da trče samo za ovosvetovnim. „Ovaj ti je učinio ovo, onaj je učinio ono...“ Zapravo, ljudi to i zaslužuju. Zanemaruju dar Allaha, Moćnog i Uzvišenog, a nadaju se darovima od drugih. Čekaju na to: „Ovaj će mi učiniti dobro, ovaj će mi dati posao, ovaj će mi povećati platu, ovaj će kupovati kod mene...“ Zaboravljaju Allaha, Moćnog i Uzvišenog, i misle da su ljudi ti koji daju opskrbu. A zapravo je Allah taj koji daju opskrbu. Zato je ovo važno pitanje. Svi ljudi su prevareni. Nije preostalo više ljudi „starog kova“. Ljudi su se ranije više uzdali u Allaha. Ljudi su ostajali gladni, ostajali žedni, ali su ipak živeli. Živeli su od Allahove opskrbe. Ovi današnji jedu i piju i imaju sve, ali ipak nema zadovoljstva. Zadovoljstvo onim što se ima je najveće blago koje je Allah dao. Ništa drugo. Ostalo su nepotrebne stvari. Neka nas Allah sačuva, to je takva stvar... Ko daje nešto besplatno? Da li je to ministar, premijer, šef, Amerika ili Afrika? Ko daje besplatno? Niko na ovom svetu ne daje ništa bez protivusluge. Niko ti ništa ne poklanja. Ako nešto uzmeš, sigurno moraš dati protivuslugu za to, bilo mnogo ili malo. Kako god bilo. Jedini koji daje bez protivusluge je Allah, Moćni i Uzvišeni. Zato se uzdajte u Allaha. Oslobodite se brige ovog sveta. Ko se uzda u Allaha, Allah mu pomaže. Hasbunallah ve ni'mel vekil. „Hasbunallah“ znači pouzdanje u Allaha; to znači: „Allah nam je dovoljan.“ Njegovim riznicama nema kraja. On kaže: „Tražite koliko god želite.“ Sada oni drugi potražuju; reklamiraju ti: „Ovaj daje toliko, zaradićeš toliko.“ A pritom nema prave protivvrednosti. Onda pogledaš šta imaš u ruci: sve je isisano i nestalo. Za neku sitnicu su te iscedili do srži i ništa ti nisu ostavili. Zato se mora paziti, obratite pažnju na to. Posebno u ovim danima pohlepa je dostigla svoj vrhunac. Svako zna te situacije. Nešto se pojavi, neko kaže „Ja sam dobio“, hiljadu ljudi se baci na to, i svi izgube. Bilokako bilo, i mi smo ovde bili ova tri dana na putovanju. Te stvari iskorišćavaju lakovernost ljudi. Čak i ako čovek nije naivan, prevare i najpametnije ljude. Ništa nije besplatno. Obratite pažnju, ne postoji tako nešto kao "dam jedan a dobijem hiljadu". Posebno u današnje vreme toga uopšte nema. Čuvajte svoj imetak i svoje vlasništvo. Naročito poslednjih godina ljudi se varaju snom da prodaju svoju kuću ili imetak: "Prodaću jednu kuću i kupiti trista kuća", a onda završe na ulici. Danas je najveći problem, najčešća žalba koja do nas stiže: "Stanodavac nas izbacuje iz kuće." Šta da se radi; navodno dolazi njegov sin ili njegova ćerka. Zapravo mu se ne sviđa kirija, želi veću kiriju. Budite razumni. Sve dok nije pitanje života i smrti – čak i da vam ponude blaga ovog sveta – nipošto ne prodajte svoju kuću da biste "pravili posao". Treba da imate mesto gde stanujete, krov nad glavom. Nipošto to ne ispuštajte olako iz ruku. Kako su naši preci govorili: Na ovom svetu dom, na onom svetu vera. Te dve stvari su za jednog muslimana veoma važne. Postoji i hadis Poslanika (neka je Allahov mir i blagoslov na njega); tri stvari su važne na ovom svetu. Jedna je kuća u kojoj se stanuje, jedna je čestita žena, i jedna je blagoslovljena opskrba, kaže naš Poslanik (neka je Allahov mir i blagoslov na njega). To su dakle važne stvari. Shvatite ovaj savet ozbiljno. Jer ima mnogo ljudi koji kažu "Mene ne mogu prevariti", ali ipak budu prevareni. Neka nas Allah sačuva. Neka Allah zaštiti vernike od zla loših ljudi i uputi ih ka dobru. Treba jedni druge da podržavaju i savetuju. "Vera je savet", kaže Poslanik (neka je Allahov mir i blagoslov na njega). To znači: Ako želite da pravite posao, onda nipošto – kao što je rečeno – ne ostavljajte svoju kuću, svoje mesto stanovanja, ne prodajte ga. Ne dozvolite da vas zavaraju, samo da biste "više poslovali i stekli moć". Nadamo se da će ovaj savet svima biti od koristi. Uz blagoslov svetih, neka bude blagoslovljeno.

„Jedni drugima pomažite u dobročinstvu i čestitosti, a ne sudjelujte u grijehu i neprijateljstvu.” (5:2) Allah, Svemogući i Uzvišeni, kaže: „Pomažite jedni drugima u dobru.” „Gdje god ima dobra da se učini, pomozite jedni drugima”, kaže Allah, Svemogući. Jer iz dobra ponovo nastaje dobro. „A ne sudjelujte u grijehu i neprijateljstvu.” (5:2) „Nemojte se međusobno pomagati u lošem i neprijateljstvu”, kaže Allah, Uzvišeni. Ko postupa prema tome? Ljudi tarikata to čine. Iako smo na ovom svijetu, oni rade za onaj svijet (Ahiret), za Allahovo zadovoljstvo. Pomažu materijalno i duhovno, koliko god mogu. To je put našeg Poslanika (neka je Allahov mir i blagoslov na njega); put koji nam je svima pokazao. Šta god se može učiniti... A ako se ne može ništa učiniti, onda se nasmiješi čovjeku u lice; i to je dobro djelo. I to je nešto lijepo. Umjesto da nekoga gledate ljutito ili strogo, već je dobro djelo susresti ga ljubazno. To su principi tarikata. Naredba tarikata je put našeg Poslanika. Put... „Tarikat” znači put; to znači hoditi putem koji je pokazao naš Poslanik. Ništa drugo. Danas se to često prikazuje tako da ljudi pri pomenu „tarikata” pomisle na nešto loše. A tarikat zapravo znači dobrotu, znači ljepotu. Znači biti od koristi ljudima i pomagati im. Prije svega, to znači spominjati Allaha, Svemogućeg i Uzvišenog. U tome nema ničeg lošeg; sve njegove zapovijedi su srž ljudskosti. Islam je ionako priroda čovjeka, a tarikat je također suština ljudskosti. Šta čini čovjeka? Koja je razlika između čovjeka i životinje? Kaže se: „Ovaj čovjek se ponaša ljudski.” Ljudskost ne znači činiti zlo, već činiti dobro. Upravo to je tarikat. To znači uputiti ljude na pravi put i odgojiti ih da postanu „potpuni ljudi”. Potpun čovjek je lijep, dobar čovjek. Čovjek kojeg Allah voli... Kojeg i ljudi vole; koji nikome ne šteti, nikoga ne vara i ne čini ništa loše. To je tarikat. Hvala Allahu, inšallah, neka nam Allah bude na pomoći. Što više ljudi pronađe ovaj put, to je korisnije za sve; nema nikakve štete. Oni koji štete čovječanstvu, društvu i narodu su oni koji su skrenuli s puta. Oni koji su na putu, donose korist. Put se kaže „Tarik”, iz toga se izvodi „Tarikat”. Uz Allahovu dozvolu, krenuli smo ovim putem radi Allahovog zadovoljstva. Ovdje, a i na druga mjesta... Danas smo došli ovdje; dolazimo jednom godišnje, hvala Allahu. Neka nam Allah podari da ostanemo čvrsti na ovom putu i da dolazimo ovdje dok smo živi. Nadam se da je blagoslovljeno. Neka Allah bude zadovoljan svima vama. Došli ste ovako rano. I to se desilo samo radi Allahovog zadovoljstva, ni zbog čega drugog. Niste došli ni zbog jela ni pića, niti zbog novca. Čisto i iskreno radi Allaha... Neka Allah bude zadovoljan svima vama. Neka vas On obilno nagradi. Neka ovaj naš blagoslov bude povod za uputu ljudima u vašem okruženju. Za vašu porodicu, vaše komšije, vašu rodbinu... Turci, Kurdi, Arapi, Englezi... Svi muslimani koji postoje, svi su oni Allahovi robovi. Zato neka im ova okupljanja budu od koristi, ako Allah da. Svako želi vidjeti svoju porodicu, svoju djecu i rodbinu kao dobre ljude. Neka Allah to podari, inšallah. Neka to bude uputa za njih, i neka mi budemo povod za njihovu uputu, ako Allah da. Neka Allah i nas uputi i ne dopusti da skrenemo s pravog puta. Neka ne dozvoli da slijedimo šejtana i svoj nefs (ego), inšallah.

Poranili smo; to je putovanje na koje krećemo svake godine. Okupili smo se ovde posredstvom hadži tetke Neslihan. Nadamo se da će svako ko je bio povod za naše sastanke takođe dobiti nagradu za to. Okupljamo se radi Allaha. Okupljamo se u čast Allaha, Moćnog i Uzvišenog, i Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem). Nemamo drugih namera; danas smo se čak pojavili ranije. Prisutna braća nemaju nikakvih skrivenih namera. Oni su ovde da bi stekli Allahovo zadovoljstvo. To je ono što je važno, to je ono što čoveku zaista koristi. U svemu treba da imate nameru da to činite radi Allahovog zadovoljstva, kako bi bilo od koristi i kako bi vam nagrada ostala sigurna. U suprotnom, ako se okupljate samo radi ovog sveta, na kraju svako trči za svetovnim, ali svet beži od njih. Poslovi koji su usmereni samo na profit, posebno na svetovni dobitak, nemaju dobar kraj. Jer u prirodi čoveka leži egoizam, okrenutost samom sebi. On želi da "sve pripada meni". Šta god mu daš, on se ne zasiti; šta god da uradiš, on nije zadovoljan. Zato sastanci koji se održavaju samo u ime sveta nikada ne donose korist. Čak i kada se sastajete radi svetovnih stvari, morate usmeriti nameru ka Allahovom zadovoljstvu. Treba misliti: "Ovo je doduše svetovni sastanak, ali rezultat treba da služi Allahovom zadovoljstvu. Neka mi Allah pomogne da ono što zaradimo na Njegovom putu potrošimo za Njegovo zadovoljstvo." Mnogi ljudi dolaze i varaju druge zarad svetovnog profita. Ljudi dopuštaju da budu zavarani i varaju sami sebe. Jedan vara drugog, i tako celi svet vara jedni druge. Ne postiže se nikakva korist. Stanje sveta se razvija, posebno od kasnog perioda Osmanlija pa do danas, od lošeg ka još gorem. Zašto? Da li je do vlada, do države? Ne! Do ljudi je; jer čovek žanje ono što poseje. Šta država treba da učini za tebe, šta vlada? Vi ste kao oni, a oni su kao vi. Te ljude nisu doveli sa Meseca ili Sunca, svi smo mi stanovnici ove zemlje. Živimo na ovom svetu. Nakon Osmanlija... Jer Osmanlije su bile na Allahovom putu; ali u onom poslednjem vremenu, oni koji su ga uništili, sve su upropastili. Kažem "nakon Osmanlija", ali i u njihovoj završnoj fazi vođstvo je palo u pogrešne ruke, i nakon toga su ga iz dana u dan sve više upropaštavali. Zašto? Zato što nema straha od Allaha. Nema stida, nema pristojnosti, baš ničega. Pa, kakvi bi ti ljudi trebali biti? Vrednost čoveka leži u njegovoj ljudskosti. A šta je ljudskost? Imati osećaj stida, ne činiti zlo, ne nanositi ljudima patnju. To je ono što čini čoveka. Ko nije čovek, radi suprotno. Ne stidi se, nema pristojnosti, spreman je na svaku sramotu; ponaša se kao divlja zver. Upravo to smo videli u godinama koje smo proživeli. Zato nemoj reći: "Ako sam ja dobar, a onaj drugi nije, šta da radim?" Ako poznaješ Allaha... Allah je tu, Allah, Moćni i Uzvišeni, je prisutan; ništa se ne gubi. Ni trunka Mu ne promiče, kaže Allah, Moćni i Uzvišeni. Dobro težine trunčice koje učiniš neće biti zaboravljeno, a ni zlo isto tako. Zlo Allah oprašta ako zatražiš oprost, ako se pokaješ i moliš za oproštaj. A za dobro... Allah, Moćni i Uzvišeni, za to daje nagradu. Ko učini dobro delo, Allah mu daje desetostruku nagradu. Od desetostruke do hiljadustruke nagrade daje Allah, Moćni i Uzvišeni. A ako si učinio nešto loše, On upisuje samo jedno loše delo. Allah nikome nije nepravedan. Dakle, samo zato što je zabeležio deset nagrada, On ne upisuje i deset grehova; samo jedan. Ako si počinio greh, on se računa kao jedan jedini greh. Ako si činio dobro, On daje desetostruku, hiljadustruku, deset hiljada puta veću nagradu; vrata Allaha, Moćnog i Uzvišenog, su otvorena. Dakle, ako želiš nešto da uradiš i kažeš: "Ovaj je učinio zlo, onaj je učinio zlo, vidi, on je dobio, uradiću isto kao oni"... Ako i ti uradiš kao on, možda ćeš dobiti jednom, dobiti dvaput. Čak i da dobiješ hiljadu puta i misliš da nisi uhvaćen, to ti neće koristiti ni na ovom ni na onom svetu. Ne misli da si pobedio samo zato što se raduješ što si se izvukao. Zlo tog dela pogađa čoveka i na ovom svetu. Takav čovek sigurno neće naći ni mir, ni udobnost, niti će doživeti spokoj. Zato, kao što je rečeno, sve treba da bude radi Allahovog zadovoljstva. Treba da bude onako kako Allah želi; ne bismo smeli da napustimo Njegov put. Njegov put je put istine; nemamo drugog mesta, niti drugog puta kuda bismo mogli poći. Put Allaha, Moćnog i Uzvišenog, znači sigurnost. Svaki drugi put vodi u propast, čovek propada. To nema nikakve koristi. Čovek takođe nema mesto kuda bi mogao pobeći. Možda varaš na ovom svetu, kradeš i pobegneš odavde u drugu zemlju, u drugi grad, u daljinu. Čak i ako pobegneš na mesta gde te ljudi ne vide, i veruješ da si se na ovom svetu izvukao... Na onom svetu nema takvog nečega. Nemaš mesta za beg, nemaš utočišta. Utočište možeš potražiti samo u oprost Allahovom, Moćnog i Uzvišenog. Ako potražiš utočište u milosti i blagodati Allaha, Moćnog i Uzvišenog, i vratiš se na taj put, Allah će ti oprostiti i sačuvati te. Problem sa ovim svetom je: kada ljudi vide da drugi čine zlo, oni to smatraju uspehom i pokušavaju da urade isto. Mnogi ljudi su na tom putu propali i uništeni. Videli su da im svet ne koristi, ali su to shvatili i pokajali se tek kasnije. Kasnije, kada je sve gotovo, teško je početi iznova. Allah, Moćni i Uzvišeni, čoveku često pruža svetovnu priliku. Ta prilika se ne sme propustiti. Allah ti je otvorio vrata dobra, vrata opskrbe, omogućio dobar život sa porodicom. Ova prilika često dolazi samo jednom; ako je propustiš, nećeš naći drugu. Hvala Allahu, bližimo se sedamdesetoj godini života. Prema onome što smo do danas doživeli, čoveku se retko pruža druga šansa. Zato treba biti svestan toga, ceniti vrednost i ne sme se to izgubiti. Ako to izgubiš, kao što je rečeno, teško je tu stvar steći po drugi put. Zato pazite, ne nasedajte na šejtana, ne nasedajte na svoj ego. Stari su govorili: "Malo jela, glava bez bola" (Skromnost donosi mir). Živiš sa svojom porodicom; ne budi pohlepan i ne govori "Hoću više da zaradim, na ovaj i onaj način", i ne upuštaj se na nepoznate puteve. Ne govori: "On je to uradio i dobio, i ja ću dobiti." Možda on dobija; ali od hiljadu ljudi često samo jedan dobije. Zato se ne upuštajte u takve stvari. Budite skromni, budite uz Allaha; to je vaš najveći dobitak. Ovde to kažemo po drugi put. I hadži majka je govorila: "Sreća je jednooka stvar, njen pogled je usmeren nagore." Podiže te sve više i više... Tek na samom vrhu pogleda dole; ako prođe dobro, tim bolje. Ako ne, i odjednom te zbaci, nema više spasa. Zato pazite, ne budite pohlepni. Ne nasedajte na priče ovog ili onog. Jer današnji ljudi su sve zaboravili. Dok govore "Hoću da zaradim novac, da zaradim više", često gube i ono što već imaju, i na kraju ostaju bez ičega. Zato pazite; ovi darovi su milost koju vam je Allah poklonio. Ne gubite te darove. Budite oprezni, jer ćete za te darove biti pozvani na odgovornost. "Dato ti je toliko toga, šta si uradio s tim, kako si postupio?" "Da li je otišlo u haram (zabranjeno)? Kako si to izgubio? Na šta si potrošio opskrbu svoje porodice i dece?" Za to će se pitati. Neka nas Allah sačuva. Ovo je važno za ovde, za sve. Hvala Allahu što postoje ovi uređaji, iako se koriste za mnogo zla. Svaka vrsta prljavštine i prevare se čini putem njih, ali hvala Allahu, ovi saveti, ma koliko mali bili, sredstvo su za dobro. I verniku i neverniku; bilo da klanja ili ne, svako treba da čuje ovaj savet. Jer ljudima nedostaje skromnosti, zadovoljstva i zahvalnosti. Ne zna se ceniti vrednost datih stvari, vrednost darova. Neka nas Allah sačuva, neka nas Allah ne skrene sa pravog puta, inšallah. Neka Allah bude zadovoljan vama.

Neka Allah, Moćni i Uzvišeni, sačuva vernike. Inšallah, hajde da učvrstimo svoja srca. Jer se nalazimo u poslednjim vremenima, a iskušenja ovog vremena su brojna. Sve postaje teže. Naš Poslanik (neka je mir i spas na njega) kaže o poslednjem vremenu: "Yakunu al-mataru qayzan wa al-waladu ghayzan" (Kiša će postati muka, a deca izvor besa). To znači, u poslednjim vremenima kiša će postati nesreća. Dugo vremena ne pada nikako, a onda dođe poplava i odnese sve sa sobom. To vidimo svuda u svetu; ljudi gube živote u poplavama. One uništavaju zemljišta, useve i kuće. Pošto živimo u poslednjim vremenima, sve su to znakovi toga. Još gore je "wa al-waladu ghayzan"; to znači, deca postaju nepokorna. Naš Poslanik (neka je Allahov mir i spas na njega) kaže da će biti prkosne, mrzovoljne dece koja roditeljima zadaju brige. I ovo spada u znakove poslednjih vremena. To je, naravno, do vaspitanja. Pošto se deca ne vaspitavaju sa islamskim vrednostima, nesvesno kreću stranputicom; muče svoju porodicu, prave probleme i na kraju štete sami sebi. Pošto živimo u poslednjim vremenima, trebate se uvek ovako moliti Allahu: "Neka Allah podari blagoslovenu kišu i neka naša deca budu lepo vaspitana." Ljudi se danas žale tek kada bude prekasno: "Sin nas muči, ćerka nas ne sluša." Morate se pobrinuti od samog početka. Ne vaspitavajte ih strogošću, već dobrotom i pokažite im put. Učite ih pristojnosti, moralu, islamskom adabu i o našem Poslaniku, i molite Allaha da oni idu tim putem. Kao što sam rekao, najvažnija tema su deca. Kiša i poplave jesu katastrofe, ali ako deca ne postanu čestita, to je veća katastrofa. Ovo nije važno samo za porodicu, već za celo društvo. Deca ne poštuju svoje roditelje, trče za beskorisnim ljudima, uništavaju sami sebe i nanose bol drugima. Zato neka Allah sačuva decu muslimana, decu islama. A onda postoje ti đavolski ljudi; oni navode decu na drogu. Kada se jednom naviknu na to, neka nas Allah sačuva... Zato se mora biti umeren sa decom; ne sme im se ispunjavati svaka želja. Dete treba da radi, da se trudi. Čak i ako ste imućni, ne dajte im odmah sve, neka sačekaju. Dete mora služiti ocu i majci. Danas se dešava upravo suprotno; ljudi im sve stavljaju pred noge i pitaju: "Šta dete treba da radi? Šta naše dete želi da ima?" Iako su u finansijskoj oskudici, šalju ih na privatne univerzitete. Onda neka ne studira, univerzitet nije obaveza. Neka radi, neka doprinosi, neka postane pristojan čovek. Čovek koji veruje u Allaha i s poštovanjem služi svojoj porodici. Pošalješ ga na univerzitet, i situacija postane još gora. Dete izgubi orijentaciju, ode tamo i vrati se potpuno pokvareno. Zato šaljite samo ono dete koje zaista želi da uči. Ko ne želi da uči, ne treba da sedi kod kuće, već da radi. Ako ne uči i čuči kod kuće, kasnije će se smucati po kafićima i kojekuda, okružiće se pogrešnim prijateljima i lošim mislima. I onda očekujete da postane čestito dete. Neka nas Allah sačuva. To je važno, jer je to najveća bolest današnjeg vremena. Kažu "Školovaću decu", pošalju ih negde, ne znaju šta rade, i posle se žale. Neka Allah svima nama podari pamet i uvid, neka nas Allah ne skrene sa pravog puta.

Pa ko hoće, neka vjeruje, a ko hoće, neka ne vjeruje. Allah, Moćni i Uzvišeni, kaže: "Ko želi, neka vjeruje, a ko želi, neka ostane u nevjerstvu." Ovo je stvar srca. Ne može se niko prisiliti da postane musliman. Čak ni tokom osvajanja niko nije bio prisiljen da promijeni svoju vjeru; nije bilo prisile. Ko je htio postati musliman, postao je. Ko nije, ostao je pri svojoj vjeri, plaćao je porez i tretiran je kao građanin. Zašto ovo spominjemo? Ovih dana je Papa, poglavar katoličkog svijeta, ovdje u posjeti. Pozadina njegove posjete povezana je sa izmjenom vjere od strane sveštenika koji su se okupili prije 1700 godina u Nikeji. Jer su paganski Rimljani Isusove sljedbenike nazivali "Nasrani". Progonili su ih i ubijali, i nigdje im nisu dali mira. Na kraju su, po sopstvenom nahođenju, pomiješali paganstvo sa kršćanstvom. Prije 1700 godina, dakle 325 godina nakon Isusa, rekli su: "Mi smo sada također kršćani" i dogovorili su se. Ali su izmijenili vjeru – Allah sačuvao – tvrdeći: "Ne može postojati samo jedan Bog; On mora imati porodicu, On mora imati dijete." Kada su istinski sljedbenici Knjige, koji su slijedili Isusa, to odbili, svi su sakupljeni kako bi ih ućutkali. Na saboru u Nikeji rečeno je: "Ovo su pravi kršćani, druge ne prihvatamo." Nisu trpjeli nikoga izvan svog učenja i uklonili su ih. Ko je mogao pobjeći, pobjegao je; ko je ostao, morao je ili prihvatiti novu vjeru ili je bio ubijen. To je suština stvari. To je događaj koji se zbio prije 1700 godina. Bilo je mnogo grupa koje su bile izvan državne religije koju su oni proglasili. Jedna od njih bila je grupa koju su nazivali "nestorijanci". I Salman el-Farisi je slijedio taj put prije islama. Monasi su prenosili pravu vjeru; kada bi jedan umro, uputio bi na sljedećeg. Na kraju su ga poslali u Medinu s riječima: "Poslanik (mir s njim) će se tamo pojaviti." I tako je on našao našeg Poslanika (mir i blagoslov na njega) u Medini. On je potekao iz te grupe, iz tog lanca. To znači da je većina njih priznavala Allahovu jednoću i Njega obožavala. Kada se zatim pojavila ta rimska grupa, napisali su lažna evanđelja i prisilom i ubijanjem odvratili cijeli kršćanski svijet s pravog puta u mnogoboštvo. Upravo se to dogodilo. Ali inšallah, ovaj susret će biti povod da ljudi prepoznaju pravi put. Naši ljudi se boje i pitaju: "Da li se pravi crna magija? Hoće li se nešto desiti?" Ne, nema razloga za brigu. Ovo je domovina evlija, šehida i ashaba Poslanika. Zato niko, ma ko došao, ne može ništa učiniti; ništa se neće dogoditi. Gosta treba ugostiti. Tretirajmo ih lijepo. Možda Allah ulije svjetlo vjere u njihova srca, tako da spoznaju istinu, inšallah. Pretposljednji Papa se iznenada susreo sa Šejh Babom i kratko nakon toga se povukao sa papinske dužnosti. To je nešto što se nikada prije nije desilo u historiji. Pitali smo Šejh Efendiju: "Zašto je to učinio?" Šejh Baba je rekao: "Vidio je istinu." Kada je vidio istinu, odustao je. Narodu su dali izgovor; rekli su: "On ne želi nastaviti iz zdravstvenih razloga." Zapravo, nijedan Papa se ne zamjenjuje prije nego što umre. Nikada prije nije bilo nikoga ko je podnio ostavku. Čak i ako je bio bolestan, ostajao je na dužnosti do smrti. Ako Allah hoće, ova posjeta će biti povod za uputu ljudi. A čak i ako ne bude: Mnogi svećenici i monasi u njegovom okruženju spoznali su istinu i tajno postali muslimani, iako i dalje obavljaju svoje dužnosti. Ima ih na hiljade, stotine hiljada, i uvijek ih je bilo. Zato nema razloga za strah ili brigu. I reci: "Došla je istina, a nestalo je laži." "Došla je istina, a nestalo je laži." Kada istina dođe, laž više nema nikakvu vrijednost niti ugled. Zato se naš narod ne treba bojati: "Šta će se desiti? Šta se zbiva?" Bez straha. Allah je s nama, istina je Allah, Moćni i Uzvišeni. Istina će se objelodaniti. Čak i ako ne sada: Baš kao što je došao Papa, doći će i Isus. Uz Allahovu dozvolu, on će ukloniti svu tu laž. Neka Allah to okrene na dobro. Inšallah, neka to bude povod za uputu. Imamo mnogo braće koja su se sa stranputice vratila pravoj vjeri; hvala Allahu, to je većina. Inšallah, neka Allah muslimanima ovim povodom podari budnost, kako bi se čvrsto držali istine.

Da ne obožavate šejtana! On vam je, uistinu, otvoreni neprijatelj! (36:60) Allah, Moćni i Uzvišeni, kaže: "Šejtan je otvoreni neprijatelj." I On opominje: "Ne slijedite šejtana." Šejtan nije prijatelj; i on to nikada neće ni biti. Njegove zamke su brojne; svaki korak koji čovjek napravi okružen je šejtanskim zamkama. Ako misliš: "Malo ću se sprijateljiti sa šejtanom da me ne bi odveo u zabludu", onda si samog sebe obmanuo. Ako ga budeš slijedio makar i jedan korak, on će te gurnuti u propast. On ti nikada ne želi dobro. Želi li neprijatelj ikada dobro čovjeku? Nikada. On nastoji da ga uništi i baci u jad. Upravo takav je šejtan. Ljudi ga današnjice slijede i govore: "Ići ćemo samo dio puta s njim, a onda ćemo se vratiti." Ali, rijetki se vrate. Jer, jednom kada ga budeš slijedio, on te vuče nadolje... On nanosi štetu za štetom i baca čovjeka u nesreću. On uništava i ovaj i onaj svijet čovjeka. Allah, Moćni i Uzvišeni, kaže: Šejtanove spletke su, zaista, slabe. (4:76) "Bez sumnje, šejtanova spletka je slaba." Kada se čovjek pokaje i zatraži oprost, sav šejtanov trud je uzaludan. Zato je Allah, Moćni i Uzvišeni, čovjeku ukazao milost. On je stvorio šejtana, ali Svome robu nije zatvorio vrata pokajanja. Zahvaljujući vratima pokajanja, počinjeni grijesi se opraštaju, pa čak i pretvaraju u dobra djela. Zato naš Poslanik (neka je Allahov mir i spas na njega) kaže: "Kajte se i tražite oprost svakog dana." Naš Poslanik (neka je Allahov mir i spas na njega) kaže: "Ja se pokajem i zatražim oprost sedamdeset puta dnevno." Iako je naš Poslanik (neka je Allahov mir i spas na njega) bio bezgrješan, on se kajao i tražio oprost. Mi se sada moramo neprestano kajati i moliti za oprost. Da bi se uklonile zamke na ovom putu i poništile šejtanove spletke, neophodno je kajati se i tražiti oprost. Ipak, mora se biti budan da se ne bi upalo u njegove zamke. Neka nam Allah bude na pomoći. Neka nas Allah sačuva od zla našeg ega i šejtana. Neka nas Allah sve zaštiti, inšallah.

Naš Poslanik – neka su mir i spas na njega – kaže: Postoje dvije stvari koje pripadaju samo Allahovom znanju. Ne vjerujte nijednom čovjeku koji tvrdi: "Ja znam ovo, ja znam ono." Prva od njih je duša. Duša je pod Allahovom naredbom; samo je On poznaje. Danas postoje ljudi koji se predstavljaju kao "učenjaci". Oni opisuju dušu i govore da ona čini ovo ili ono. To nisu učenjaci, oni su neznalice. Jer Allah, Moćni i Uzvišeni, kaže: "Er-rûhu min emri rabbî" (17:85). Ona je stvar moga Gospodara; ona je samo u Allahovom znanju. I naš Poslanik – neka su mir i spas na njega – nije rekao ništa drugo... Naš Poslanik ionako prenosi Allahove naredbe. Niko je ne poznaje – kakva je, kakva joj je bit. Niko osim Allaha to ne zna. Drugo je sudbina. I sudbinu ne poznaje niko osim Allaha. Kakva je, da li je dobra... Ono što nazivamo sudbinom jeste naš život. Šta god ti je određeno, to se i pokaže. S tim živiš i s tim odlaziš na onaj svijet. Sudbina je jedna od Allahovih tajni. Zato se čovjek mora prepustiti sudbini kada se nešto dogodi. Bilo dobro ili loše, to je jedno... Kaže se: "Mora se podnijeti ono što ti sudbina donese." Sudbini se ne može pobjeći. Ako joj se i izmakne, to je samo uz Allahovu dozvolu... Naš Poslanik (neka su Allahov mir i spas na njega) je naznačio da sadaka može otkloniti nevolju, ali ono što se treba dogoditi, dogodit će se. A kada se dogodi... Ti živiš svoj život: ženiš se, razvodiš se, odlaziš i dolaziš... Sve to je tvoja sudbina. Kada se ta sudbina ispuni, ne buni se, ne krivi nikoga i ne traži grešku u drugima. To je Allahova odredba, Njegova odluka. Dogodilo se i prošlo je. Šta god da učiniš, to više ne možeš promijeniti. Pomiri se s tim i reci: "To je došlo od Allaha." Pokaži zadovoljstvo time, to je bolje za tebe. Ako se pobuniš, ne gubiš samo svoju nagradu, već i samom sebi nanosiš bol. Kada se nešto dogodi... Prihvatanje sudbine je temelj tarikata i ono što je svakom čovjeku potrebno. Ali ljudi općenito – oni koji nemaju pojma o tarikatu, vjeri ili vjerovanju – krive druge. U današnjem svijetu to je uglavnom posljedica onoga što nazivaju "demokratijom": pobuna. Ljudi nisu zadovoljni ni sa čim. Bilo da je politika ili druge stvari: igre, fudbal, ovo i ono... Ljudi se stalno uzrujavaju zbog toga. Dogodilo se, prošlo je! Možeš se buniti koliko god želiš, možeš se mučiti, ali ne štetiš nikome osim samom sebi. To je tvoja sudbina. Budi zadovoljan time, prihvati je. Pokoravaj se Allahu. Treba moliti: "O Allahu, ovo je došlo od Tebe. Podari nam nagradu za to i učini da ishod bude dobar." Tako stvari stoje. Ove teme su važne, jer tako protiče ljudski život. Postoje duša i sudbina – u to se ne smiješ miješati. Znaj da one dolaze od Allaha, Moćnog i Uzvišenog, i prepusti se. Neka Allah svima nama pomogne. Neka naša sudbina bude blagoslovljena, a naš kraj dobar; to je najvažnije.

Zaista je Allah Opskrbitelj, Vlasnik moći, Silni. (51:58) Opskrbitelj je Allah, Moćni i Uzvišeni. Ljudi ne razmišljaju o sadašnjosti, već se brinu za budućnost i raspituju se o njoj. Govore: "Za nekoliko godina ljudi više neće biti potrebni za rad." "Mašine i uređaji će sve obavljati." "Čovjek se više ne mora ni mentalno naprezati; izmislili su nešto poput 'vještačke inteligencije'." "Navodno će ona sve preuzeti." Pitaju: "Šta će čovjek tada raditi? Od čega će živjeti?" Ko tako pita, vjerovatno je samo običan čovjek. Ali ljudi duhovnog puta, vjernici, moraju znati da je Allah, Uzvišeni, Opskrbitelj. Čak i kada bi cijeli svijet postao tvrd kao gvožđe, a nebo kao bakar, Allah, Moćni, ipak daje opskrbu. Jer On je Opskrbitelj. Mora se čvrsto vjerovati da opskrba dolazi. Čak i kada ne bi bilo više ni kapi vode, tvoj dio bi stigao do tebe. Sve vidljivo i nevidljivo je u Allahovom znanju, Njegovoj moći i Njegovoj volji. Zato sumnje svjedoče o slaboj vjeri. Neka nas Allah sačuva od toga. Ma koliko se trudili, životna opskrba nije u njihovim rukama, već u Allahovim rukama. Dobit ćeš tačno ono što ti je određeno. Kada se tvoja opskrba potroši, nećeš moći progutati ni zalogaj, čak i da cijeli svijet pripada tebi. Nećeš moći popiti ni kap vode, niti udahnuti nijedan dah. To je odredba Allaha, Moćnog i Uzvišenog. Dakle, ne treba sumnjati i pitati se: "Kako ćemo živjeti ovaj život? Šta da radimo?" To je nepotrebno, jer postoji garancija od Allaha: Dobit ćeš svoj dio. Niko to ne može spriječiti. Ni vještačka inteligencija, niti bilo šta drugo... Nekada su vunu nazivali "vještačkom", a danas razum nazivaju "vještačkim". Zato nema razloga za brigu. Vjerujte u Allaha, okrenite se Njemu. Pa bježite Allahu! (51:50) Allah, Uzvišeni, kaže: "Ako želite pobjeći, bježite Allahu, okrenite se Njemu." Srce vjernika počiva u miru. Ko nema vjere, stalno je u brizi i ne zna kuda dalje. Neka nam Allah svima podari tu divnu vjeru i ojača naš iman, inšallah.

Obavljajte namaz, dajite zekat i ruku činite sa onima koji ruku čine. (2:43) Allah, Uzvišeni i Svemogući, odredio je namaz kao glavnu stvar. Najvažnije u islamu je obavljanje namaza i davanje zekata. Pa ipak, ima nekih ljudi koji žele da veru praktikuju po sopstvenom nahođenju. Oni veruju da time čine dobro. Međutim, ništa ne može zameniti namaz. To znači da ništa ne može zauzeti mesto obaveznog namaza. Moraš ga obavezno obaviti. Šta god drugo da radiš – ne možeš to nadoknaditi. Nećeš moći da postigneš njegovu vrednost i nagradu. Ako ne obavljaš namaz, na onom svetu ćeš za svako propušteno vreme namaza morati da klanjaš osamdeset godina. Osamdeset godina – to je čitav jedan ljudski život. Čovek živi otprilike osamdeset godina. Toliko, dakle, traje ta obaveza. Zato neki kažu: „Ja radim rijazat.” Dobro, ali da li klanjaš? Ne. Kakva ti je onda korist od rijazata? Ni rijazat, ni tesbihat, ni sadaka – ništa od toga ne može zameniti namaz. Naredba u islamu i od Allaha, Uzvišenog i Svemogućeg, stub vere – to je namaz. Ako ne obavljaš namaz, možeš, što se mene tiče, sto godina činiti tesbihat ili sto godina postiti. Šta god da radiš sto godina, pa makar dubio na glavi – to ne menja nijedan jedini namaz. Pa ipak, neki ljudi... Neki kažu po sopstvenom nahođenju: „Ja ću to na svoj način.” Drugi slede reči drugih, ali ni to im ne donosi nikakvu korist. Ne samo da ne koristi, već čak i šteti – jer zapostavljaš obavezu, a baviš se dobrovoljnim. Dobrovoljna dela i tesbihat imaju svoju nagradu, ali ne zamenjuju namaz. To znači da moraš obavezno obavljati svoj namaz. Svoj tesbihat možeš raditi posle toga. I dobrovoljna dela možeš obavljati posle – radi šta god želiš. Isto je i sa postom. Prvo moraš ispostiti obavezni post. Posle toga možeš dobrovoljno postiti koliko god hoćeš. Nemoj reći: „Ne postim uz ramazan, već u neko drugo vreme – to će ga nadoknaditi.” To ga ne nadoknađuje. Ako ga naknadno postiš, nagrada neće biti ni hiljaditi, ni milioniti deo onoga što bi vredelo u pravo vreme. Ali ako ga obaviš na vreme, u vremenima koja je Allah, Uzvišeni i Svemogući, odredio, onda posle toga možeš činiti svako dobrovoljno delo koje želiš. Dobrovoljno dolazi posle. Prvo obaveza, pa onda dobrovoljno. Ono što se uradi pre obaveze, ne zamenjuje je. Zato čovek ne treba da postupa po sopstvenom nahođenju, već da sledi put koji je Allah pokazao. Nakon što ispuniš obavezu, možeš, kao što rekoh, raditi šta hoćeš. Čini tesbihat ceo dan, celu godinu – nema problema. Ako želiš da radiš rijazat, i za to postoji metod. Ako to radiš na svoju ruku, nema od toga koristi. Moraš od muršida ili šejha naučiti kako se to pravilno radi, ili dobiti njihovu dozvolu. U suprotnom, može biti opasno praktikovati rijazat na svoju ruku. Neka nas Allah ne prepusti našem sopstvenom egu. Ego kaže: „Želim da činim dobro” – a pritom može čoveka navesti na loše. Neka nas Allah sačuva od toga.

Naš Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: „Dva rekata koja se klanjaju u zadnjoj trećini noći vrednija su od celog sveta i svega što on sadrži.” „Da nije preteško za moju zajednicu, učinio bih to obaveznim.” To znači: Sama ova dva rekata tehedžuda su dragocenija od celog sveta sa svime što je u njemu. Naš Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je toliko želeo da njegova zajednica obavlja ovaj namaz – čak je rekao: „Da nije tako teško, učinio bih to obaveznim.” Za našeg Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, važile su neke obaveze koje za nas ne važe – bile su rezervisane samo za njega. Naš Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: „Čast vernika je u noćnom namazu.” To znači: Vernik musliman ima visok položaj kod Allaha. Njegova prava čast se pokazuje u noćnom namazu. Njegovo dostojanstvo leži u tome da bude zadovoljan onim što mu je Allah dao – ne očekujući ništa od ljudi. Ne tražiti ništa od ljudi, već samo od Allaha – to je pravo dostojanstvo vernika. Naš Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: „Ustajte noću i klanjajte – pa makar to bila samo četiri ili dva rekata.” To se odnosi na vreme tehedžuda. Noćni namaz pre spavanja je nešto drugo – to nije tehedžud, već namaz pre počinka. „Svakom domaćinstvu koje je poznato po noćnom namazu, doziva jedan glasnik: ’O stanovnici kuće, ustajte na namaz!’” Allah, Azze ve Dželle, dakle šalje meleka onima koji redovno klanjaju noću, da ih probudi i pozove na namaz. Naš Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: „Noćni namaz se klanja po dva rekata.” Ne četiri odjednom, već nakon svaka dva rekata predati selam – tako se obavlja noćni namaz. „Ako se neko od vas boji da će nastupiti vreme sabah-namaza, neka za kraj klanja jedan rekat. Time će ukupan broj biti neparan.” Time se misli na vitr-namaz. U šafijskoj pravnoj školi on se sastoji od jednog rekata. Zato se uvek klanjaju dva rekata, a kada se približi sabah, prema šafijskom mišljenju dodaje se još jedan pojedinačni. Naš Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: „Noćni namaz se klanja po dva rekata – uvek dva, uvek dva.” „Ako se bojiš da će zora svanuti, završi jednim rekatom. Allah je Jedan i On voli neparno.” Naš Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: „Dobrovoljni namazi noću i danju klanjaju se po dva rekata.” Osim toga, naš Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: „Noćni namaz se klanja po dva rekata. Najbolje je klanjati ga u sredini noći.” Ili kratko pre sabah-namaza – upravo to je tehedžud, noćni namaz. Naš Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: „Noćni namaz se klanja po dva rekata. Ali vitr-namaz se klanja na kraju noći kao jedan rekat.” To važi za druge pravne škole. U našoj pravnoj školi vitr-namaz se često klanja odmah nakon noćnog namaza. Može se klanjati i kasnije, ali tada postoji opasnost da se prespava. To se tretira različito zavisno od pravne škole. Naš Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: „Noćni namaz se klanja po dva rekata, i nakon svakog drugog rekata uči se tešehhud.” To znači: Tešehhud je neizostavan. U poniznosti pred Allahom i s dostojanstvom podižeš svoje ruke i moliš: „O Allahu, oprosti mi” – i preklinješ Ga. Ko to propusti, njegov namaz je nepotpun. Nakon namaza treba, dakle, podići ruke i moliti: „Neka Allah to primi.” Naš Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: „Držite se noćnog namaza – pa makar to bio samo jedan rekat.” Naš Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, nas opominje: „Držite se noćnog namaza.” „Jer to je bila navika čestitih pre vas, i to vas približava Allahu.” Ovaj noćni namaz je, dakle, bio uobičajen i kod naroda pre našeg Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem – oni su ustajali noću da bi služili Allahu. To čoveka približava njegovom Stvoritelju. To odvraća od greha. To briše počinjene greške i poništava grehe. I to tera bolesti iz tela. Ako je, dakle, bolestan neko ko noću ustaje da klanja, ta bolest će se, uz Allahovu dozvolu, povući od njega. Naš Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: „Prednost dobrovoljnog noćnog namaza nad dnevnim namazom je kao prednost tajne milostinje nad javnom.” To znači: Noćni namaz je – baš kao i tajno data milostinja – mnogo vredniji. Namaz, kada niko ne gleda, donosi ogromnu nagradu.