Mawlana Sheikh Mehmed Adil. Translations.

Yassiru wala tuassiru. Olakšavajte, a ne otežavajte. Olakšajte stvari, kako na ovom tako i na onom svetu, kako vera ne bi ljudima pala na teret. Ono što se smatra teškim zapravo je lako, ali se čoveku jednostavno čini teškim. Ibadeti padaju teško, činiti dobro pada teško. S druge strane, lako je zapostaviti ibadete, jednostavno raditi po svom i činiti samo ono što želite. Mnogi ljudi jednostavno pomisle: „To je u redu, ne mora da se radi više od toga.“ Otežavanja udaljavaju ljude od onog što je dobro. I sa svetovnim stvarima je potpuno isto. Kada se nečega prihvatiš, uradi to na jednostavan način koji ti je poznat. U ophođenju sa ljudima, treba im se obraćati u skladu sa njihovim nivoom razumevanja. Ako govoriš o stvarima koje ne mogu da shvate, teško da će te razumeti. Ako im postane previše komplikovano, okrenuće se i jednostavno raditi šta žele. Zato svemu treba pristupati sa lakoćom. I u poslovnom životu treba biti jednostavan. Isto tako, ne treba otežavati stvari ni unutar porodice. Naravno, ponekad se deci moraju postaviti granice i moraju se naučiti šta je ispravno. Ali u drugim trenucima treba biti popustljiviji i blaži. Naš Poslanik (neka su mir i blagoslov na njega) rekao je u vezi sa namazom: „Kada dete napuni sedam godina, recite mu da klanja. Kada napuni deset, mora svakako da klanja.“ To nije prava strogost. Tako dete to uči korak po korak i celog života će se držati ovog puta i namaza. Isti je slučaj i sa postom. To važi za sve ibadete. Biti u dobrim odnosima s drugima, ne lagati, ne maltretirati niti varati nikoga – sve su to dobre osobine koje olakšavaju život. Suprotno od toga – maltretirati ljude, zloupotrebljavati poverenje i slično – znači izazivati nered i stvari bespotrebno otežavati. Ne vratiti nešto pozajmljeno je jedno takvo otežavanje. Stalna svađa u porodici takođe otežava život. Sve treba da se odvija u dobroti i na miran način, tome nas uče Uzvišeni Allah i naš Poslanik (neka su mir i blagoslov na njega). Naš Poslanik (neka su mir i blagoslov na njega) je uzor svim ljudima; ne samo muslimanima, već celokupnom čovečanstvu. Njegov put je predivan put. To je put ljudskosti i put ka istinskoj sreći. Neka nas Allah nikada ne skrene sa ovog puta, inšallah.

وَقُلِ ٱعۡمَلُواْ فَسَيَرَى ٱللَّهُ عَمَلَكُمۡ وَرَسُولُهُۥ وَٱلۡمُؤۡمِنُونَۖ وَسَتُرَدُّونَ إِلَىٰ عَٰلِمِ ٱلۡغَيۡبِ وَٱلشَّهَٰدَةِ فَيُنَبِّئُكُم بِمَا كُنتُمۡ تَعۡمَلُونَ (Sura Et-Tevba, 9:105) Allah, Azze ve Dželle, kaže: "Činite dobra i pravedna dela." Allah, Azze ve Dželle, naš Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, i vernici će videti vaša dobra dela. Nakon toga ćete se vratiti u svet skrivenog i vidljivog. Tamo će sve što ste uradili izaći na videlo. Pod "svetom skrivenog" misli se na vreme posle smrti. Za života čovek ne može da vidi taj svet. Pošto sve ovo postaje vidljivo tek posle smrti, vera u skriveno znači upravo to: verovati u nevidljivo. Tada za sva vaša dela važi: ako su bila dobra, za to ćete dobiti nagradu. Ako su bila loša, snosićete kaznu za to. Zato je neophodno već za života verovati u skriveno i usvojiti istinsku veru (iman). Vera je od ogromnog značaja. Mnogi ljudi jesu muslimani, ali ne postaju istinski vernici (mumin) – a upravo to je ono što čini pravu veru. To znači potpuno se predati Allahu, Azze ve Dželle, i biti u potpunosti zadovoljan svime što od Njega dolazi. To je istinska vera. U današnje vreme većini muslimana nedostaje ta istinska vera. Zašto? Zato što nemaju duhovnog učitelja (muršida), nikoga ko bi im pokazao put. Svako radi po sopstvenom nahođenju i kaže: "Ja sam musliman, ja to tako razumem, tako sam pročitao ili su me tako naučili." To nema nikakve veze sa istinskom verom. Istinska vera izrasta iz puta tarikata. Tarikat je put vere. To je put našeg Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem – onaj blagosloveni i za ljude izuzetno korisni put koji nam je pokazao. To je od presudnog značaja. Danas ima mnogo muslimana koji tvrde: "Ne postoji tarikat, on nije potreban, potpuno je suvišan." Kakvu bi štetu tarikat uopšte mogao da nanese? Pa, tarikat zapravo nanosi veliku štetu: I to šejtanu. On šteti svima onima koji slede šejtanov put. Jer je njihov cilj neverstvo; a tarikat, uz Allahovu dozvolu, jača veru. Neka nam Allah bude na pomoći. Da, inšaAllah, uvek ostanemo na pravom putu. Neka nam Allah nikada ne dozvoli da skrenemo sa Njegovog puta.

Allah, azze ve dželle, prilikom stvaranja čoveka stvorio je u njemu sve moguće stvari. Dobro i zlo u njemu stvorio je Allah, azze ve dželle. Nakon toga je poslao poslanike ljudima, kako bi oni razlikovali dobro od zla. Poslao je poslanike kako bi činili dobro, obavljali dobra dela i klonili se loših dela. Ali ono što se ljudskom egu više sviđa jeste zlo. Dobra dela mu padaju teško. Beskorisne stvari mu pričinjavaju zadovoljstvo. On ih čini i trudi se da ih čini. To mu pada mnogo lakše. Ali nakon toga postoji i polaganje računa za to. Postoji polaganje računa koje se mora obaviti na ovom svetu, a takođe postoji i polaganje računa na onom svetu. Čovek koji na ovom svetu ne čini dobra dela, čini zlo i greši, dobija svoju kaznu za to. Svi to vide, ali jednostavno ne izvlače pouke iz toga, ne čine to. Jer ih njihov ego još više potiskuje. "Hajde da to uradimo sada..." ili su se već navikli na to. To postaje navika; oni stavljaju greh i dobro delo na isti nivo. Oni čine greh, ali su previše lenji za dobra dela i ne čine ih. Zbog toga su naredbe Allaha, azze ve dželle – one su za čoveka najkorisnije. One su korisne kako na ovom, tako i na onom svetu. Greh, kao na primer kockanje. To je greh. Ko to radi, nalazi svoju kaznu za to već na ovom svetu, još pre onog sveta. Kockar... U životu nećete naći bogatog kockara. Njegova imovina, njegovo bogatstvo se gube. A povrh toga postoji i ta kazna na onom svetu. Zato što je grešio, a to spada u velike grehe. Ovo kockanje nije običan greh, ono se ubraja u velike grehe. Zato treba biti oprezan. Svega što je greh, od toga bi trebalo da se klonimo što je više moguće, inšaAllah. Ako ne činiš dobra dela, barem se kloni grehova. Neka nam Allah pomogne da prevaziđemo naš ego, inšaAllah. Neka vas Allah sve blagoslovi, neka naš petak bude blagosloven.

„Idhalu's-surur fi kalbi'l-mu'min“, inšaAllah plemeniti hadis našeg Poslanika (sallAllahu alejhi ve sellem); on kaže: „Obradovati srce vernika spada u stvari koje Allah voli.“ Hvala Allahu, ovo putovanje je bilo olakšanje, nešto lepo i radost kako za nas tako i za našu braću (ihvan). Kakva radost? Radi Allahovog zadovoljstva. Oni teže Allahovom zadovoljstvu. Zato Allah njihovim srcima podaruje radost i lepotu. To se ne može naći ni u čemu drugom. Nijedna druga ovozemaljska radost ne prodire tako u srce. Ono što prodire u srce je ljubav prema Allahu, Azze ve Dželle, i ljubav prema našem Poslaniku (sallAllahu alejhi ve sellem). Druga ljubav, radost ili sreća su stvari koje gode samo egu. One takođe nisu prihvatljive, one su lažne. Istinska radost, ono što srcu daje širinu i olakšanje, jeste ljubav prema Allahu, prema našem Poslaniku (sallAllahu alejhi ve sellem) i prema pravednim robovima. To je ono što ljudskom srcu pruža pravu sreću. MašaAllah, ovo je bilo putovanje preduzeto radi Allahovog zadovoljstva. To je bila radost za naša srca, a inšaAllah, i radost za njihova srca. Neka Allah bude zadovoljan svom našom braćom; ukazali su nam gostoprimstvo i bili uz nas, onoliko koliko su mogli. Neka im Allah podari njihovu nagradu i neka svima nama, inšaAllah, podari sreću na ovom i na onom svetu.

وَتِلْكَ الْأَيَّامُ نُدَاوِلُهَا بَيْنَ النَّاسِ (3:140) Allah, Azze ve Dželle, kaže u prevodu značenja: Dani se smenjuju među ljudima; svako dolazi i odlazi. Kada jednom istekne vreme, drugi zauzima njegovo mesto. To je realnost našeg postojanja: niko neće večno ostati na ovom svetu. Dani prolaze u trenu. Nedelje, meseci i godine prolaze, i kada se čovek odjednom osvrne, shvati da je prošlo deset ili petnaest godina. Elhamdulillah, radujemo se što smo ovde, iako se naše vreme ovde, inšallah, sutra završava. Poseta našim najmilijima i našim voljenim muridima u ovoj zemlji – a proputovali smo mnoge zemlje i gradove – prošla je tako brzo. Zahvaljujemo Allahu što nam je omogućio ovo putovanje kako bismo služili ljudima i pomogli im. Zbog toga smo veoma srećni. Jer tako ovi dani i godine ne prolaze pored nas uzalud. Inšallah, neka to Allah primi i pomogne nam da nastavimo ovim putem. A to je veliki blagoslov za naš život na ahiretu. Poslanici su dolazili narodima i nagoveštavali im ahiret, ali mnogi im nisu verovali. Neki su možda čuli za to, poput egipatskih faraona: gradili su piramide i punili ih bogatstvom, odećom, pa čak i hranom. Dodavali su čak i čamce za putovanje na onaj svet. Njihovo verovanje nije bilo potpuno. Mislili su da je ovaj materijalni svet sve. Apsolutno se ništa ne može poneti sa ovog sveta na sledeći, baš ništa. A čak i da je moguće, tamo od toga ne bi bilo nikakve koristi. Sve će nestati i istruliti. Prvo se raspada tvoje sopstveno telo. Zatim će se sve ostalo što poseduješ – bio to mrtvački sanduk ili bilo šta drugo – pretvoriti u prah. Čim zauvek zaklopiš oči, više ti ništa sa ovog sveta ne pripada. Sve ostaje tvojoj porodici. Čak ni tvoja supruga ili tvoj suprug tada više nisu tvoji supružnici. Tvoj novac, tvoja kuća – ništa od toga više nije tvoje; to prelazi u nasledstvo. Jedino što možeš unapred poslati na onaj svet jesu tvoja dobra dela i milostinja koju si udelio u ovom životu. Dakle, nema smisla mučiti se gomilanjem hrane, zlata ili novca za sledeći život; na ahiretu toga ima i više nego dovoljno. Jer u Džennetu nas očekuju kuće i palate od čistog zlata, srebra i dragog kamenja. Takav će biti Džennet. Dakle, nema smisla gomilati ovosvetska dobra, umesto da se u ovom životu čine dobra dela. Drago kamenje tamo će sijati poput zvezda. Odeća, bašte, reke – sve to prevazilazi svaku maštu. I bez obzira na to kakvu hranu ili voće jedeš: svaki sledeći zalogaj će biti još ukusniji od prethodnog. I naravno, tamo više nema smrti, nema bolesti i nema tuge – u Džennetu vlada samo čisto blaženstvo. Tamo će biti reke od mleka i reke od vina, ali one nisu poput ovih ovde; one se ne mogu uporediti apsolutno ni sa čim na ovom svetu, ovom dunjaluku. Nijedno oko to nikada nije videlo, nijedno uvo nikada o tome nije čulo, i niko ne može Džennet ni izdaleka da zamisli. Ono što smo opisali je samo mali nagoveštaj, možda ni milioniti deo toga, jer je on beskonačan. Čovek jednostavno ne može zamisliti takvu lepotu. I sve to Allah, Azze ve Dželle, daruje ljudima koji u Njega veruju. Koji Mu se zahvaljuju i koji Mu služe. Koji ne obožavaju ništa drugo. Koji se ne prepuštaju strastima svog ega. I koji ne slede naredbe i došaptavanja šejtana. Naravno, šejtan i njegovi sledbenici odvode ljude u zabludu. Oni nešto predstavljaju kao sveto ili kao Allahovu naredbu, iako to nema apsolutno nikakve veze sa Allahovim zapovestima. Šire stvari koje su potpuno neprihvatljive za svakog čoveka sa makar i trunčicom zdravog razuma. Na taj način oni odvode ljude sa puta ka Džennetu. Allah, Azze ve Dželle, nas upozorava da je šejtan naš otvoreni neprijatelj. A šejtan posvećuje celo svoje postojanje cilju da odvrati ljude sa Allahovog puta. On mami ljude u propast, ka lošem završetku i ka svemu što je loše. On im došaptava: "Ne verujte u Allaha, verujte samo u sebe. Radite šta god želite, zabavljajte se, uživajte u svom životu i ne slušajte nikoga ko želi da vam pokvari tu zabavu." On trijumfuje kada navede nekoga da ga sledi. To mu pričinjava najveću radost. Ali najviše pati kada se neko vrati na put Allaha, Azze ve Dželle. Ko je najveći šejtanov neprijatelj? Naš Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, sejjidina Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem. Stoga vidimo da su šejtanovi sledbenici ujedno i neprijatelji našeg Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Jer on je najvoljeniji kod Allaha, Azze ve Dželle, a šejtan je najzavidniji. Zato šejtan čini sve da među ljudima uništi upravo to: ljubav prema Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, i pridržavanje njegovog puta. A u današnje vreme on u svojim rukama drži veći deo sveta. Svuda vidimo kako broj njegovih sledbenika neprestano raste. Njegovi sledbenici čine Dedžalovu (Antihristovu) vojsku. Još kao malo dete čuo sam za Mehdija, alejhis-selam, i za Dedžala. Tada mi je majka pričala o njemu. Uvek je govorila da će se njegova vojska sastojati od ljudi kojima nedostaju prirodne ljudske veze i koji deluju protiv ljudske prirode. Njegova celokupna vojska će biti takva. Tada je tako nešto bilo potpuno nezamislivo; svi su imali normalne odnose, pa je to zvučalo neshvatljivo. Ali danas se mogu naći stotine miliona takvih ljudi.

Ovo mesto me podseća na jedan ajet iz Kurana, iz sure Al-Kahf. „Innahum fityatun amanu bi-rabbihim wa-zidnahum huda.“ (18:13) „To su bili mladići koji su verovali u svog Gospodara, a Mi smo ih u njihovoj uputi osnažili.“ Ovi mladići su bili baš kao i svi ostali – voleli su da budu napolju, zabavljali su se i uživali u životu. Uživali su u svojoj mladosti. Međutim, kada Allah nekoga uputi na Svoj put, On učini da tu pronađe istinsku sreću. Postojao je jedan kralj koji je uživao u njihovom društvu. Preferirao ih je zbog njihove mladosti i voleo je da ih ima u svojoj blizini. Nisu imali mnogo toga na umu. Bili su bezbrižni, bez obaveza i nisu imali briga. Kralj je jednostavno uživao provodeći vreme sa njima, potpuno bezbrižno. Njihovo prisustvo donosilo je radost svima u njihovoj blizini. Kralju su ovi mladići veoma prirasli srcu. Gde god da su mladi ljudi, oni sa sobom donose radost. Zrače dobrom energijom i čovek po prirodi voli da bude u njihovoj blizini. Međutim, problem je bilo njihovo iskvareno okruženje. Ovaj kralj je primoravao ljude da ga obožavaju i da padaju ničice pred idolima. Ali ovi mladići su bili pametni. Videli su šta se dešava i pomislili: „Šta to ovaj čovek tvrdi o sebi i ovim idolima? Kako mi možemo u tome da učestvujemo?“ Allah je njihovim srcima podario uputu – hidajet. U svojoj mudrosti su shvatili: „Ako ovom kralju kažemo da prestane, on nas neće poslušati.“ „A ako odbijemo da ga sledimo, najverovatnije će nas mučiti ili ubiti.“ Zato su doneli odluku da pobegnu. Odlučili su da se iskradu pod okriljem noći, kako bi pobegli od kraljeve vladavine. Allah, Azze ve Dželle, ih je blagoslovio. Želeo je da im pokaže ogromno čudo. Preko ovih sasvim običnih mladića, Allah je učinio da se dogodi čudo. Rekli su: „Naš narod odbija da sluša, zato više ne možemo da ostanemo sa njima. Neće nas prihvatiti, a mi ne možemo ići njihovim putem. Pobegnimo iz ovog grada da bismo spasili svoju veru.“ Postalo im je jasno: „Naši sopstveni roditelji i rođaci su nevernici. Umesto da nas prihvate, okrenuće se protiv nas.“ To me podseća na moje prvo putovanje u Nemačku, tada 1985. godine. Prilikom te prve posete upoznao sam mnogo novih muslimana. Dobro se sećam tih novih vernika koji su tek bili prihvatili islam. Napravio sam poređenje – tešbih. Analogiju. Uporedio sam ih sa ovim mladićima iz pećine, ili sa ranim ashabima, jer su njihove sopstvene porodice i celo društvo bili protiv njih. Ipak, odbili su da popuste šejtanu ili da se povinuju svojim neverničkim rođacima. Zbog toga će zasigurno biti bogato nagrađeni. Oni zaista pripadaju odabranima. Sve do otprilike 1977. godine gotovo da nije bilo islamofobije. Ali onda se počela širiti fitna, počevši sa iranskom revolucijom – takozvanom Islamskom revolucijom. Ova revolucija je bila iscenirana. Ljudi su počeli jedni drugima da rade strašne stvari. I svet je počeo da govori: „To je, dakle, islam.“ Tako su predrasude uzele maha. Malo-pomalo, ljudi su se okretali protiv islama. Godine 1985. situacija još uvek nije bila toliko loša, ali društvo je već postalo primetno netolerantnije. U to vreme ste mogli tvrditi da ste bilo šta. Mogli ste reći: „Ja sam Bog“, „Ja sam poslanik“ ili čak „Ja sam šejtan“, i ljudi bi to tolerisali. Ali niste mogli sa ponosom izgovoriti reč „islam“. U njihovim očima to je bilo ono najgore što ste mogli da budete. Upravo takvo društveno odbacivanje su doživeli i ovi mladići. Pobegli su iz svog grada i potražili utočište u pećini. Rekli su: „Iscrpljeni smo. Verovatno smo pobegli dovoljno daleko uz ovu planinu.“ Kada je konačno došlo vreme koje je Allah predodredio, probudili su se. Osećali su se dobro, ali su bili zbunjeni. Pitali su jedni druge: „Da nismo možda predugo spavali? Dan, dva ili čak tri dana?“ Zatim su shvatili koliko su zapravo gladni. Onda su rekli jednom od njih: „Uzmi ovaj srebrnjak i idi u grad, ali budi krajnje oprezan. Ne smemo ići zajedno. Inače će nas prepoznati, alarmirati kralja i zarobiti nas.“ „Onda će nas naterati da ponovo prihvatimo njegovu religiju. Zato se ponašaj neupadljivo, kupi nešto za jelo i brzo se vrati.“ Tako je sišao u grad i pružio novčić da bi kupio hleb. Trgovac je pažljivije pogledao novčić – poticao je od pre 300 godina. Nosio je ime starog kralja Decijana. Međutim, tokom tih vekova, stanovnici grada su postali vernici. Tiranski kralj je odavno bio mrtav, a cela zemlja je prihvatila pravu veru. Stanovnici grada su mu postavljali pitanja i konačno mu objasnili: „Svi smo mi sada vernici.“ Potpuno zaprepašćen, uzeo je hranu i požurio nazad na planinu. Ljudi su uzbuđeno dovikivali jedni drugima: „Pronašli smo nestale mladiće! Moramo odmah otići do njih.“ Pratili su tragove mladića sve do pećine. Ali u Svojoj mudrosti, Allah je sakrio mladiće od njihovih pogleda. Nakon toga, ljudi su odlučili: „Moramo izgraditi bogomolju iznad njih.“ Tako su na tom mestu sagradili džamiju. Kada pomislim na te nove vernike u Nemačkoj, na pamet mi padne ova priča, mašalah. I inšalah, kroz blagoslov takvih mladih ljudi cela ova zemlja će pronaći veru. Upravo ta pećina se nalazi u Tarsusu. Mevlana ju je već posetio. Nalazi se u gradu Tarsusu, u južnoj Turskoj. Mnoga mesta tvrde da su prava lokacija pećine, ali Mevlana i Hadža Ane su potvrdili da se prava pećina nalazi u Tarsusu.

Pre svega, želeli bismo još jednom da naglasimo koliko smo srećni što smo ovde. Stari i novi muridi podjednako, svi se okupljaju, mašaAllah, elhamdulillah. Allah kaže u Kuranu: „Stvorili smo vas iz zemlje i učinili zemlju ravnom, kako bi na njoj sve moglo da raste: povrće, drveće i pšenica.” Neki ljudi veruju – čuo sam za taj novi trend – da je Zemlja ravna. To je zbog Allahove svemoći (Kudret), da ju je On takvom stvorio. Oni prosto ne mogu da zamisle da je okrugla. Zato naprosto tvrde da je ravna. Allah kaže: „Stvorili smo vas iz zemlje i u zemlju ćete se vratiti.” A nakon toga se kaže: „Thumma Yuidukum Fiha Wa Yukhrijukum Ikhrajaan” (Kuran 71:18). „Ponovo ćemo vas izvesti iz zemlje.” A stvaranje od strane Allaha, Azze ve Dželle, neprestano se nastavlja. Sejjidina Ahmed er-Rifai, pir rifaijskog tarikata, poseduje ogromne keramate (čuda). Jednom je bio na hadžu. Ljudi su čuli glas iz groba Poslanika, sallAllahu alejhi ve sellem, koji je rekao: „Moj unuk je došao. Dođi ovamo i poljubi moju ruku.” Sveta, bela ruka našeg Poslanika, sallAllahu alejhi ve sellem, se pojavila, i Sejjidina Ahmed er-Rifai ju je poljubio. Brojni ljudi su bili svedoci toga; možda više od sto, petsto ili čak hiljadu ljudi je to videlo. Još jedno od njegovih čuda (kerameta) je ova priča: „Umro sam i uzdigao se kroz prvo, drugo i treće, sve do četvrtog neba. Tamo sam video okean. Međutim, ovaj okean je bio od peska.” Neki glas mu je doviknuo: „Priđi bliže i pažljivo pogledaj.” Kada je pogledao, shvatio je: svako zrno je bilo planeta. Svako pojedinačno zrno peska bilo je planeta, ali iz daljine je delovalo kao običan pesak. Kada je tada ljudima pričao o tome, oni naravno još uvek nisu znali za pojam planeta. Verovatno su pomislili na nešto poput Meseca ili slično. Ali ta zrna su ličila na našu Zemlju. Sve ovo otkriva Allahovo veličanstvo i moć. On je „El-Hallak”, što znači: On neprestano iznova stvara. Zato kažemo: Elhamdulillah, mi smo ovde; bilo nam je dozvoljeno da dođemo na ovaj svet. I inšaAllah, kroz bereket naših šejhova, primićete istinsko znanje – od Poslanika, sallAllahu alejhi ve sellem, od šejhova i od Allahovih evlija. Prema obećanju Allaha, Azze ve Dželle, svako ko Ga sledi večno će boraviti u raju (Džennetu), kada budemo proživljeni na Sudnjem danu. Iz tog razloga je Mevlana Šejh neumorno pozivao ljude da teže Džennetu. Elhamdulillah, mnogi ljudi su se odazvali tom pozivu. I kao što je već rečeno, stasavaju nove, dobre generacije koje slede Mevlanu Šejha. Sveta knjiga, Kuran Azimu-š-Šan, objašnjava nam sve o ovom i onom svetu. I kao što je na početku spomenuto, Allah je stvorio svet sa svim što je čoveku potrebno: životinjama i biljkama. Na ovoj Zemlji ima svega u izobilju za celo čovečanstvo. Međutim, još od davnina ljudi prave zlodela, pretvarajući se da postižu velike stvari, dok u stvarnosti samo žele da odvedu druge u zabludu. Često su pokušavali da izazovu Allaha, Azze ve Dželle, i da kažu: „Ja sam moćniji od Tebe.” Nimrod je sagradio kulu i ispaljivao strele u nebo. Faraon se ponašao vrlo slično. Naredio je svom podaniku da podigne kulu kako bi se uzdigao do Allaha. A ljudi našeg današnjeg vremena pokušavaju potpuno istu stvar. Oni se hvale: „Osvojićemo Mesec. Stići ćemo do Marsa.” Ali time u prvom redu lažu samo sebe – a tek onda druge. Neki od njih borave gore na nebu, ne tako ni daleko – možda stotinu ili dvesta milja. Međutim, kada se vrate, liče na prazne puževe kućice; iznutra su prazni i potpuno iscrpljeni. U svakom dobu se pojavi neko ko se predstavlja kao spasilac čovečanstva. Tvrde da čine ogromnu uslugu svetu, time što navodno služe čovečanstvu. Ali sve što rade, na kraju služi samo njihovom sopstvenom profitu – da bi nagomilali još više novca i postajali sve bogatiji. To je njihov pravi cilj. Sada uz to još i režiraju veliku predstavu sa ratovima i sličnim stvarima. To kod svih izaziva paniku; ljudi se brinu šta će se desiti, šta donosi budućnost i šta bi trebalo uraditi. Ali sve to nije onako kako izgleda, niti kako se to u javnosti predstavlja. Iza toga se kriju mnoge mračne namere. Oni prosto dovode ljude u zabludu. Zato vernici i oni koji slede put Allaha i Poslanika, sallAllahu alejhi ve sellem, ne brinu uopšte. Ako se toga držite, Allah daruje vašim srcima unutrašnji mir, i nećete više morati ni o čemu da brinete. Tada ćete uvek biti bezbedni, inšaAllah. Mevlana nam je o tome uvek donosio radosne vesti. Elhamdulillah, nema apsolutno nikakvog razloga za brigu. InšaAllah, Allah će poslati našeg oslobodioca, Sejjidina El-Mehdija, alejhis-selam. Ono što se trenutno dešava u svetu samo je posledica ljudskih postupaka. Oni naprosto žanju ono što su sami posejali. Ko seje pšenicu, ječam ili krompir, tačno to će i požnjeti. Ako se, pak, posadi loše seme, izrašće samo nešto loše; biće potpuno beskorisno. Juče smo bili u jednoj bašti. Tamo je rasla jedna određena biljka. Ljudi je sade svuda, a nit lepo izgleda, nit lepo miriše – naprotiv, čak i smrdi. Ko uzgaja takvu biljku, ne može očekivati miris ruža, jasmina ili nečeg sličnog. Zato nemojte dozvoliti da vas ova vremena uznemiravaju. Mudrije je ćutati, kako ne biste navukli na sebe gnev mase. Jednostavno ostanite u tišini i posmatrajte. Elhamdulillah, sve što je Mevlana predvideo sada se postepeno ostvaruje. Ranije nam je Mevlana savetovao da napustimo gradove i nađemo mirno mesto na selu. Međutim, elhamdulillah, u svojim poslednjim godinama života savetovao nam je da jednostavno ostanemo u svojim kućama i da ne brinemo dalje. Rekao je: Zadržite svoje reči za sebe. Ne sledite široke mase. Jer plivati sa strujom sa sobom donosi opasnosti. Neka nas Allah sačuva i podari nam da doživimo te dobre dane. InšaAllah, oni su vrlo blizu; ali „Allahu A'lam” – Allah najbolje zna. Trenutno zaista izgleda kao da ne može biti gore. InšaAllah, neka nam Allah podari bezbednost i sačuva nas srećne i na okupu. Da doživimo to vreme i budemo uz Sejjidina El-Mehdija. To će biti neuporedivo lepi dani. Ipak, i u ovoj stvari neki ljudi dovode druge u zabludu. Oni tvrde: „Moramo napraviti velike zalihe. Kako ćemo inače preživeti u tim danima?” Pri tome će to vreme, čim se Sejjidina El-Mehdi bude pojavio, biti potpuno drugačije nego danas. Ova moderna tehnologija uopšte više neće biti potrebna. Još pre sto godina jedan briljantni um je shvatio da je sav taj trud oko proizvodnje struje suvišan; energija se može dobijati direktno iz zemlje. To je jedno od čuda Allaha, Azze ve Dželle. Mevlana Šejh je često govorio da će današnjoj tehnologiji doći kraj. U poređenju sa mogućnostima tog vremena, naša današnja tehnologija će delovati kao kameno doba. Kada Allah, Azze ve Dželle, nešto odredi, ništa to ne može zaustaviti. Zato će poslednje vreme, kada se El-Mehdi, alejhis-selam, pojavi, biti zaista predivno doba. Neka vas Allah blagoslovi. Neka vas Allah sačuva, inšaAllah.

Elhamdulillah, ljudi žude za duhovnošću. Putujemo već skoro devet ili deset dana. Ovo je poslednja stanica, ili barem skoro poslednja. Elhamdulillah, ljudi žude za duhovnošću; dolazi ih sve više. Jutros sam bio u Kaselu, i tamo smo posetili njegovo mesto, njegovu baštu. I dok smo se vozili kroz Kasel ka drugom mestu, sreli smo dvoje ljudi. Jedan od naših murida nam je skrenuo pažnju na to dvoje. Rekao je: "Ovi ljudi žele da te pozdrave, jer žude za duhovnošću." Rekao je: "Muslimani i hrišćani, mi se ovde okupljamo." Rekao sam mu da vernici moraju da se drže zajedno. Naravno, nema razlike između hrišćana i muslimana. Svaka prava vera je islam. Svi koji veruju u Allaha i nebeske knjige su jednaki. Od Adema (alejhis-selam) pa sve do Poslanika (sallAllahu alejhi ve sellem). Oni su učili čovečanstvo da živi kao istinski ljudi. Da žive i služe kao ljudi. Kako neko može biti istinski čovek? Tako što će biti sluga svog Gospodara, Allaha 'Azze ve Dželle, koji ga je stvorio. To je najveća čast za čoveka. Biti sluga drugim ljudima nije razlog za ponos. Čovek može biti ponosan samo na to što je Allahov sluga; to je istinski ponos. To je rekao i Najuzvišeniji od čovečanstva, Muhamed (sallAllahu alejhi ve sellem). On se naziva: "Abduhu ve resuluhu" – Njegov sluga i Njegov poslanik. Svi poslanici su "abduhu" – Allahove sluge. Zekerijja, Sejjidina Jahja i Sejjidina Ibrahim – svi oni se spominju kao Njegove sluge. To je zapisano u svetoj knjizi, Kuranu al-Azimuš-Šanu. Tu se spominje kako svaki poslanik kaže: "Ja sam Allahov sluga. On mi je dao poruku da budem Njegov poslanik i poslao me sa svetim knjigama i svetim objavama." I čak i nevernici priznaju da su poslanici izuzetno sveti ljudi najvišeg karaktera. To niko ne osporava. To je najvredniji dragulj među ljudima. U Kasidi se kaže: "Muhammadun basharun wa laysa kal-bashari, bal huwa yaqutatun wa-n-nasu kal-hajari." Poslanik Muhamed (alejhis-selam) je čovek, ali on nije kao ostali ljudi. Dragi kamen poput rubina je takođe kamen, ali se ostalo kamenje ne može uporediti sa njim. Ovo je samo primer za nas, za sve one koji žele da budu dobri i da dostignu visok položaj u božanskom prisustvu Allaha 'Azze ve Dželle i Poslanika (sallAllahu alejhi ve sellem). Čovek mora da pokuša da bude kao oni i da se ugleda na njih. Oni su celi svoj život posvetili služenju Allahu 'Azze ve Dželle i doneli su uputu čovečanstvu. Naravno, neki bi ljudi kasnije mogli da pitaju: "Gde su sada poslanici?" Posle Poslanika (sallAllahu alejhi ve sellem) više nema poslanika. Jer, kao što je Poslanik (sallAllahu alejhi ve sellem) rekao u svojoj Oproštajnoj hutbi tokom svog poslednjeg hadždža, Hadždžul-Ekbera: "Al-yawma akmaltu lakum dinakum" – Danas sam vam vašu veru usavršio. (5:3) Naravno, vera je počela sa Sejjidina Ademom (alejhis-selam). Allah je poslao 124.000 poslanika čovečanstvu. Dolazili su u različitim vremenima – nekad ih je bilo više, nekad manje – kroz milenijume i vekove, dok nije došao poslednji Poslanik, da je usavrši i prenese čovečanstvu. Za celo čovečanstvo – ne samo za jedan narod, već za sve. Sve čemu je on podučavao služi 100 posto dobrobiti čovečanstva. Kada bi ljudi sledili barem polovinu ili čak samo 10 posto ovih učenja, svet bi bio raj. Ali ljudi ih ne slede, i zato pate. To vidimo danas, a videli smo to i u prošlosti. Ljudi pristupaju stvarima po sopstvenom nahođenju i deluju isključivo prema svom razumu. Ne misleći pritom na druge. Čak i kada predlože dobru ideju da poboljšaju stvari, čine to samo da bi se istakli, da bi dokazali da su pametni i da nešto postižu. Ali za te ljude stvari ne idu dobro. Samo kada iskreni ljudi služe u ime Allaha, sve se okreće na dobro. Ipak, danas sve postaje samo još gore. Iz dana u dan ljudi se sve više i više udaljavaju od vere. U prošlom veku pokušalo se sa ukidanjem vere. U 20. veku dogodila se masovna revolucija protiv vere. Ali nisu mogli da je unište. Jer bez nje ljudi nemaju više ništa što bi zadržalo njihov ego pod kontrolom. Naravno, komunizam i socijalizam su u potpunosti bili pokušaji da se ukloni vera. Staljin je rekao da je vera opijum za narod. Ali on je umro, a ljudi koji su došli posle njega razmontirali su celi sistem i bacili ga na smetlište. Staljin je mislio da postiže nešto veličanstveno, ali je zapravo služio šejtanu; bio je deo šejtanove vojske. Ljudi su ga ostavili iza sebe, ali šejtan u svojoj vojsci ima još mnogo drugih, najrazličitijih vrsta. Zatim je svanuo 21. vek. Danas ljudi imaju sve. Više nema siromaštva kao u komunističkim zemljama; ljudi su postali bogati i poseduju sve. Ali istovremeno više ne mare za veru. Ovog puta šejtan primenjuje drugačije lukavstvo. Ljudi imaju sve, i vide i dobro i loše, ali najgore od svega je to što za sebe teže ka sve više i više užitaka. On navodi ljude da sve više jure za svojim željama i svojim egom, i daje im alkohol. Kada alkohol više nije dovoljan, oni posežu i za drogom. Oni ne pridaju nikakvu pažnju veri. Uopšte ne obraćaju pažnju na to šta je zabranjeno ili dozvoljeno. Prvo tvrde da su slobodni i da mogu da rade šta god žele. Nakon toga, oni poriču veru i odriču se Stvoritelja. To je nešto što drugi sistemi nisu postigli: uspeo je da ostavi više od polovine sveta bez vere. I pošto ovi ljudi ne žele da budu Allahove sluge, oni postaju šejtanove sluge. Većina ovih ljudi je čak i ponosna na to i sasvim otvoreno govori: "Mi smo šejtanove sluge." To je istinsko neznanje – drugo doba neznanja, o kojem je govorio Poslanik (sallAllahu alejhi ve sellem). Ali nakon toga, Allah će priteći u pomoć Svojim slugama. On će poslati spasioce: Sejjidina Mehdija (alejhis-selam) i Sejjidina Isaa (alejhis-selam). Naravno, čovečanstvo je u vreme Poslanika (sallAllahu alejhi ve sellem), pre nego što je poslat kao poslanik, doživelo svoje najmračnije doba. U tom vremenu se pojavio Poslanik (sallAllahu alejhi ve sellem) sa svojim svetlom, i on je osvetlio celi svet. To je bilo prvo doba neznanja. I on je prorekao da će nastupiti drugo doba neznanja. Allah će poslati nekoga iz potomstva Poslanika (sallAllahu alejhi ve sellem) da donese svetlost celom svetu, da otera tamu i raširi svetlost, inša'Allah. Možda ćemo svedočiti izbijanju ratova ili drugih događaja, ali sve to nema toliku težinu kao duhovno stanje ljudi. Svet spolja izgleda prelepo. Ljudi imaju sve: automobile, avione i sve zamislive pronalaske. Mnogi ljudi misle da je to u redu i da nema nikakvih problema. Danas nas je jedan brat – neka ga Allah blagoslovi – pozvao. Ajberk Efendi ga je upitao: "Zašto ne posadiš stablo jabuke, pa da možemo da jedemo sa njega?" Posadili smo jedno i u Damasku; tamo imamo veliko stablo jabuke. Međutim, crv je ušao u nju i izjeo je iznutra. Izgledala je okruglo i besprekorno, ali je onda iznenada otpala. Današnji svet je upravo takav. Izjeda ga zli crv. Čovek ga pogleda i pomisli kako je prelep, ali on će se iznenada urušiti u sebe, potpuno bez ikakve preostale snage. Inša'Allah, olakšanje će doći vrlo brzo. Neka nas Allah sačuva od ove teške situacije, inša'Allah. I nadamo se da ćemo videti celi svet u miru, inša'Allah.

Inša'Allah, okupljamo se ovde radi Allaha. Neka Allah to prihvati i bude zadovoljan nama, inša'Allah. Učenje islama je, elhamdulillah, istinsko učenje; ono je najbolje, jer je apsolutno neuporedivo. Čak i pri izgradnji džamije, pre same zgrade, vodi se računa o tome da se izgradi mesto za abdest (wudu), tuširanje i gusul (ghusl). Jer najvažnija stvar u islamu je čistoća – biti čist. Islam služi tome da insana, čoveka, oplemeni i izvede na Pravi put. I za samog čoveka je čistoća najvažnija. Kada je čovek čist, sve je čisto i ništa mu ne može naškoditi. Postoje dve vrste čistoće: duhovna i materijalna čistoća. Da bi se postigla duhovna čistoća, čovek prvo mora biti fizički i materijalno čist. Kao što svako zna – bilo musliman ili nemusliman – urin i izmet su nečisti; svako zna da su prljavi. Mnogi možda ne znaju, međutim, da se krv i alkohol takođe smatraju nečistim; u islamu su oni prljavi. Ne sme se piti alkohol, niti se sme jesti hrana koja sadrži krv. Čuo sam da se na nekim mestima krv meša u hranu umesto da se baci, ali to je nečisto. Najnečistije od svega je, međutim, svinjsko meso. Ono je u najvećoj meri nečisto, baš kao što je zabranjeno jedenje ljudskog mesa. I subhanAllah, kaže se da je anatomija ove nečiste životinje veoma slična čovekovoj. Sve što je Allah propisao u islamu krije hiljade, pa i milione skrivenih mudrosti. Ništa nije zabranjeno bez razloga. Apsolutno je zabranjeno jesti ga, osim ako čovek ne umire od gladi; tada je dozvoljeno uzeti malu količinu kako bi se spasio život. Međutim, nikada nije dozvoljeno jesti leš čoveka, čak i ako bi neko umirao od gladi. Ipak, od nemuslimana čujemo mnogo takvih priča. Čak i u prošlom veku, tokom Kineske revolucije, vladala je glad u kojoj su se jeli leševi. Krstaši su takođe bili ozloglašeni po tome što su jeli ljude. U njihovim sopstvenim knjigama piše da su u okolini Alepa i na drugim mestima ubijali i jeli ljude. I Španci u Južnoj Americi su takođe posezali za konzumiranjem ljudskog mesa. Iz tog razloga je islam istinska vera čovečanstva. Ovi licemerni humanisti to previđaju i umesto toga tvrde da je islam ubijao ljude i mačem ih prisiljavao na preobraćenje. U islamu je sve što bi trebalo činiti i ne činiti jasno regulisano i podučava se sa velikom prefinjenošću. Samo ako si fizički čist i paziš na ono što unosiš u sebe, može i tvoja duhovnost postati čista. To nije moguće ako je želudac pun nečistih stvari. Ako neko konzumira prljavštinu, njegova duhovnost nikada neće dostići visok nivo. Ni kroz jogu, ni kroz meditaciju. Neko može verovati da je putem droga ili drugih štetnih supstanci postigao uzvišeno stanje i duboku duhovnost. Ali to je u najboljem slučaju visok nivo u kanalizaciji. Mevlana Šejh je uvek imao običaj da kaže: Pacov koji tamo živi je veoma srećan. Skače unaokolo, pliva, ispliva na površinu i kaže sebi: "Oh, ja sam kralj ovde." Ko ne prihvati Allahov put, nikada se neće izvući iz te kanalizacije. Jer te prakse hrane samo ego, a ne duhovnost. Takva osoba je veoma ponosna i kaže: "Ja radim jogu, ja meditiram. Niko ne može kao ja tri sata da stoji na nogama ili prstima." Mi ih vidimo, i moglo bi se pomisliti da su skromni i zadovoljni malim, ali u stvarnosti to nikada nije slučaj. Allah je to opisao u Kuranu: "Wa zayyana lahumu sh-shaytanu a'malahum fasaddahum 'ani s-sabil" (27:24) Šejtan im njihova dela prikazuje lepim i tako ih odvraća od Pravog puta. Jer Šejtan i njegovi sledbenici čine da ti ljudi – koji su možda čudno obučeni – izgledaju krajnje časno kada dođu u Evropu ili negde drugde. Ljudi ih posećuju, iskazuju im poštovanje i podržavaju ih. To dovodi do toga da ego tih ljudi postaje sve veći. Ljudi prate njihove reči, njihovu filozofiju, njihove prehrambene navike i njihova dela. A kada se to desi, ti pojedinci postaju sve arogantniji. To ljude vodi sve dalje od istinske stvarnosti, od Allahovog puta i puta Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Iz tog razloga upozoravamo da se ne dozvoli zavaravanje spoljašnjim izgledom nekih pojedinaca – bilo muslimana ili nemuslimana – koji odvlače ljude od istine. Kao što je već pomenuto, čistoća je najvažnija, kako u materijalnom tako i u duhovnom smislu. Ovo je danas od najveće važnosti, jer je naša fizička ishrana često veoma loša. Čak i ne znajući to, ljudi unose u sebe stvari koje ih čine fizički i psihički bolesnima. Na duhovnom nivou stalno se propagiraju štetne stvari. Ljudi su postepeno prisiljeni da ih prihvate, a oni koji odbiju bivaju kažnjeni. Zato pre svega pazite šta jedete i čime hranite svoju decu. Nažalost, i ovde vidim mnogo ljudi kojima je svejedno da li je nešto halal ili haram; oni u tom pogledu moraju postati mnogo obazriviji. To je izuzetno važno. Ako na nekom mestu ne nađete halal hranu, morate je potražiti negde drugde. Ne popuštajte svom egu samo zato što ste malo gladni i pomislite: "Samo ću to pojesti; možda ipak nije haram." Ne radite to. Još jedna važna stvar jeste okružiti se dobrim ljudima. Ako vam se približe loši ljudi, posavetujte ih da odaberu Allahov put. Ako to prihvate, dobro je; ako ne, ne provodite previše vremena s njima. Jer ti ljudi nose u sebi jednu Šejtanovu osobinu: zavist. Kada vide da je vama bolje nego njima, učiniće sve što je u njihovoj moći da vas povuku dole na svoj nivo. Uzmimo za primer vodu: ona je veoma meka, dok je nož oštar i seče. Ipak, ako ova meka voda stalno kaplje na masivnu stenu – kap po kap – na kraju će izdubiti rupu u njoj. Nož, s druge strane, ne može naškoditi steni. Možda mislite da je vaša vera tvrda kao stena. Ali ako ste stalno okruženi lošim prijateljima i mislite: "Moja vera je jaka, ne dozvoljavam da budem pod uticajem", njihov svakodnevni uticaj tokom jedne ili dve godine dovešće do toga da ćete ih saslušati. Na kraju ćete možda postati baš kao oni. Elhamdulillah, ova poruka se sada širi svuda. Ne čuje se samo u Evropi, već na gotovo celom svetu. Šejtan i njegovi sledbenici pokušavaju da ovladaju celim svetom. Stoga, ova suhba – ovo o čemu ovde razgovaramo – nije upućena samo prisutnima, već svim ljudima, inša'Allah. Ranije je to, naravno, bilo potpuno drugačije. Sve je bilo regulisano: ko dolazi i ko odlazi. Noću bi se gradske kapije zatvarale do jutra. Svako ko je želeo da se nastani u nekom gradu, bio je podvrgnut proveri da li ima dobar karakter pre nego što bi dobio dozvolu da tu živi. Tako je bilo nekada. Tako su većina zemalja i gradova bili pod kontrolom i niko se nije mogao ponašati na način koji je danas uobičajen. Međutim, u prošlom veku, posebno nakon Prvog svetskog rata, čitav ovaj sistem je polako, ali sigurno uništavan. Sa svakom proteklom decenijom, bivalo je postepeno sve gore. Nekada je svako bio ukorenjen u svom mestu, ali da bi se pridobili glasovi birača, ljudi su sa sela privučeni u gradove. Sela su opustela, dok su se svi preselili u gradove. U tim pretrpanim metropolama ljudi više ne poznaju jedni druge. Niko ne oseća sram pred komšijama ili rođacima, što znatno olakšava činjenje nepravde. Danas se mešaju u sve i diktiraju: "Radite ovo, ne radite ono, dođite ovamo, idite tamo, radite ono što mi želimo, a ne ono što vi želite." Doslovno su se uzdigli do statusa bogova. Kako im nedostaje istinske vere, možda čak i veruju da čine dobro. Ali u stvarnosti, njihove namere su zle; to je Šejtanov plan da uništi čovečanstvo. Allah nam pokazuje put da ovo prevaziđemo, ali većinu ljudi nije briga za to. Ne zadovoljavaju se Njegovom uputom, već umesto toga slede samo svoj ego i odbijaju da slušaju Allaha. I upravo se to dešava u današnje vreme. Neka nam Allah pošalje Sejjidina Mehdija, alejhi-s-selam, da sve ponovo izvede na Pravi put. Ali dok se on ne pojavi, moramo se truditi da ostanemo na Allahovom putu. Moramo štititi svoju decu i rođake i držati ih podalje od loših ljudi, kako ih ta bolest ne bi zahvatila. Ova duhovna bolest je gora od korone. Tokom perioda korone ljudi su duže od godinu dana bili vezani za svoje domove, ali naša trenutna situacija je daleko gora od te pandemije. Da biste bili zaštićeni od toga, morate, kao što je rečeno, paziti na svoju porodicu. Hranite ih halal namirnicama, pokažite im Allahov put i držite ih dalje od loših uticaja. I molite se Allahu da vas i vašu muslimansku porodicu zaštiti radi Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Kroz njegovu baraku i baraku Sahaba, Ahlul Bejta i Avlijaullaha, Allah će nas sačuvati. Čak i kada bismo bili bačeni u vatru, ništa nam se ne bi dogodilo.

وَٱعۡتَصِمُواْ بِحَبۡلِ ٱللَّهِ جَمِيعٗا وَلَا تَفَرَّقُواْۚ (3:103) Allah, Svemogući i Uzvišeni, kaže: „Čvrsto se držite Allahovog užeta i ne razdvajajte se.” Ovo uže će vas spasiti. Allahovo uže će vas spasiti. Čvrsto se držite Njegovog užeta. Čvrsto se držite Allahovog užeta. Šta je Allahov put? To je put koji je pokazao naš Poslanik. Upravo taj put je tarikat; tarikat znači put. Allahov put se kroz tarikat čvršće drži. Ne budite neprijatelji na ovom putu. Ako svi idu istim putem, taj put vodi Allahu. Onda nema razdvajanja. Zašto nastaje razdvajanje? Ono može nastati iz šejtanove fitne (razdora). Kroz izjave poput „Ti nisi u pravu, ja sam u pravu” može se posijati takva fitna. Pri tome bi ljudi na Allahovom putu, kada su i drugi na istom putu, trebalo da gledaju sebe, pročišćavaju svoj ego i ne obraćaju pažnju na tuđe greške. Čovek je grešan. Samo su poslanici bezgrešni. Osim njih, svako ima grehe. Postoji jedna lepa kasida sejjidina Ebu Bekra... „Anta ya Siddiq asi, tub ilal Mawlal Jalil.” Sejjidina Ebu Bekr kaže: „O Siddiq, ti si neposlušan i grešan, pokaj se Allahu, Uzvišenom.” Naš prvak sejjidina Ebu Bekr... Kao što smo upravo rekli, čovek je stvoren kao grešnik. Osim poslanika, svako je grešan. Pri tome su ashabi bili ti koji su imali najčvršću veru u našeg Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem). A najodabraniji među ashabima je sejjidina Ebu Bekr. On se spominje i u veličanstvenom Kuranu. On se spominje kao saputnik našeg Poslanika, njegov drug u pećini. On ima svoju sopstvenu kasidu. U kasidi on govori samom sebi i kaže: „Anta ya Siddiq asi, tub ilal Mawlal Jalil”, što znači: „Ti si neposlušan čovek, pokaj se Allahu, Uzvišenom.” „Pokaj se Allahu, Svemogućem i Uzvišenom.” Ipak, sejjidina Ebu Bekr je bio čovek koji se klonio greha. Pripadao je desetini ljudi (Ašere Mubeššere) kojima je obećan Džennet. Istovremeno je pripadao ashabima koji su učestvovali u bici na Bedru. Svi njihovi gresi su bili oprošteni. Njihovi prošli i budući gresi su bili oprošteni. On nije bio grešan čovek, ali je ipak molio Allaha za oprost. Ne bi trebalo da gledamo na tuđe greške, već da obratimo pažnju na sopstvene mane i greške, i da molimo Allaha za oprost. Koja je korist od toga? Neće biti zlobe u verniku; zlo ne pronalazi mesto u njemu. Naša vera, islam, je vera za sve. Put našeg Poslanika, koji je pokazao ovaj put, mnogo se bolje uči kroz ovaj edeb (lepo ponašanje), dakle kroz tarikat. Moramo da pazimo na svoje sopstveno stanje; stanje drugih se tiče samo njih samih. Da ne bi pala tama na naše srce, moramo biti blagonakloni prema svima. Naravno, oni koji su na drugim putevima, to ne žele. Oni kažu: „Ne, ovaj je uradio ovo, onaj je uradio ono.” Vidi se da oni vređaju ashabe od detinjstva; nema šta ne govore o njima. Kada su od detinjstva tako vaspitani, njihova unutrašnjost prirodno postaje potpuno crna. Njihova srca postaju crna kao ugljen. To je stanje nekih ljudi koji nisu na Pravom putu. Uče ih sledećem: „Moraš ih proklinjati; ako to ne učiniš, i ti si nevernik, ti si kao oni. Dužnost svakoga je da ih proklinje.” Ne samo da oni sami ne miruju, već ne ostavljaju na miru ni druge. Na taj način pokušavaju da zamrače i njihova srca. Evlije (sveci), kao na primer šejh Nazim, jedva da su hteli koristiti reč „prokletstvo”; u takvim stvarima su veoma osetljivi. Čak je i za šejtana rekao „alayhi ma yastahiqq”. To znači, rekao je: „Neka ga stigne ono što zaslužuje.” Da ne bi uzeo tu reč u usta, rekao bi: „Neka ga stigne ono što zaslužuje.” Oni pričaju „Ovi su uradili ovo, oni ono” i insistiraju na tome: „Moraju se proklinjati.” Ljudi nasedaju na to, i umesto da izgovaraju tespih, tevbu ili salavate, iz njihovih usta izlaze ružne reči. Proklinjanje se nikada ne beleži kao dobro delo. Dakle, oni se trude da reč prokletstva stalno izlazi iz usta ljudi, i prisiljavaju svakoga na to. To se ne knjiži na račun čovekovih dobrih dela. Ono se zapisuje ili kao greh ili nikako. Dakle, nije dobra stvar izgovarati te ružne reči. Trebalo bi uvek govoriti lepe reči; čak i ako je osoba preko puta loša, to je stvar između nje i Allaha. Da bi se srce sačuvalo čistim, čovek mora uvek činiti dobro, govoriti lepe reči i biti u društvu sa dobrim ljudima. Šta je tarikat? Tarikat je srce šerijata. On je srce islama. Ljudi danas smatraju tarikat nečim drugim; oni pogrdno viču „tarikatlije” i izbegavaju ga. A pri tome je tarikat suština islama. Tarikat nije druga vera, on ne naređuje ništa drugo osim šerijata. On samo praktikuje ono što je radio naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem). Put našeg Poslanika je put milosti, lepote; on je put svake dobrote. Osim sa tarikatom, sa strukturama koje su kasnije osnovane pod imenom „zajednica”, ne stiže se nigde. To su stvari koje su nastale tek kasnije; njihova linija ne seže do našeg Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem), njihov lanac prenošenja je prekinut. Tarikat te ne tera da nosiš kamenje na leđima; jednostavno se povežeš srcem, to je sve. Da li ćeš ispunjavati zadatke koji su ti povereni ili ne, prepušteno je tebi. Na kraju krajeva, pristupio si tarikatu, povezao si se. Povezati se znači: ti si vezan za muršida, on za prethodnog, a taj lanac seže sve do našeg Poslanika. Tako put našeg Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem) stiže do tebe bez prekida ove veze. Zadaci koji se daju u tarikatu su dobrovoljni ibadeti. Dužnosti su ionako poznate. Petostruki namaz je obavezan; sve ostalo je sunnet, dobrovoljno. Ako ispuniš svoj zadatak, zarađuješ dodatnu nagradu. Ako ga ne ispuniš, to nije greh. Neki ljudi oklevaju da pristupe tarikatu, jer misle da će patiti ili da neće moći ispunjavati zadate obaveze. Stubova islama ima pet. Šehadet, namaz, post, zekat i hadž. To su obaveze. Ostatak je ili vadžib ili sunnet. Postoji potvrđeni sunnet, obični sunnet i dobrovoljni ibadeti. To je naš put. Neka niko ne misli nešto drugo; tarikat nema tajni. Sve je očigledno i javno. Ponekad kažu: „Među vama ima agenata.” Neka dođu, srdačno su dobrodošli. Mi nemamo šta da krijemo ni pred kim. Agenti uopšte nisu ni potrebni, jer je kod nas sve naočigled svih. Mi nemamo nikakve veze sa politikom, niti sa političarima. Naš posao je samo sa Allahom. Neka Allah bude zadovoljan nama, to nam je sasvim dovoljno. Neka Allah bude zadovoljan svima vama.