Mawlana Sheikh Mehmed Adil. Translations.

ٱلَّذِينَ يُنفِقُونَ أَمۡوَٰلَهُمۡ فِي سَبِيلِ ٱللَّهِ ثُمَّ لَا يُتۡبِعُونَ مَآ أَنفَقُواْ مَنّٗا وَلَآ أَذٗى (2:262) Allah kaže: Vernici koji daju u ime Allaha i nakon toga ne prigovaraju, to su ugodni ljudi. Ako je dato radi Allahovog zadovoljstva, to je ugodna stvar. Zato nema razloga da se to pokvari. Kako se to kvari? Ako kažeš: 'Ja sam dao, ja sam ovo uradio, ja sam ono dao', onda je nagrada, naravno, i dalje tu, ali jednostavno nije tako dobra, nije tako velika. Ako to daš bez prigovaranja i radosno kažeš: 'Allah nam je to podario', onda je tvoja nagrada višestruko veća nego ako to daš s prigovaranjem. Tajno data milostinja i slično mnogo su ugodniji. Ponekad se može dati i javno, da bi se ohrabrili drugi, ali to nije tako važno; najvažnije je ne prigovarati. Ranije je na natpisima pisalo 'Al-Minnatu Lillah' – blagodat pripada Allahu. بَلِ اللَّهُ يَمُنُّ عَلَيْكُمْ (49:17) Allah vam ukazuje blagodat. أَنْ هَدَاكُمْ لِلْإِيمَانِ (49:17) Pošto vas je On uputio na verovanje, blagodat pripada Allahu. Nije ugodno kada neko drugi osim Allaha prigovara; to nije lepa stvar i nije dobro delo. Prigovaranje nekome čini da ljudi loše gledaju jedni na druge ili ih pretvara u neprijatelje. Ova blagodat pripada isključivo Allahu. Moramo Mu biti zahvalni, jer nam je On podario ove stvari. Ne treba da budemo dužni zahvalnost ljudima, već Allahu; blagodat pripada Njemu. Zahvalni smo Mu jer nam je Allah podario ove lepe stvari; za sve, bilo za nas same, za druge, za sve smo zahvalni Allahu. Pošto nam je to Allah dao, niko ne zamera što smo dužni zahvalnost Allahu. Ali kada ljudi jedni drugima tako nešto rade... Neki atributi ili osobine su Allahove osobine. Neke od njih se dodeljuju i ljudima; to su velikodušnost, lepota i slično. Neke od Allahovih osobina se takođe nalaze i u čoveku. Ali postoje određene osobine; oholost, oholost pripada isključivo Allahu. Uzvišenost (Kibrija); vlasnik uzvišenosti je Allah. Ne smeš biti ohol; ako budeš, to će te poniziti. Blagodat pripada Allahu. Ako prigovaraš, tvoja dela neće biti prihvaćena, postaće teško. Zato neka je hvala Allahu, mi smo zahvalni Allahu. Neka nam Allah podari da činimo svaku vrstu dobrote i svaku vrstu dobrih dela; da nikome ne prigovaramo, inšaAllah.

Hvala Allahu, vratili smo se sa našeg putovanja. Bilo je to, inšallah, blagoslovljeno putovanje radi Allahovog zadovoljstva. Kao što plemeniti hadis kaže: Ko voli radi Allaha, mrzi loše radi Allaha, daje radi Allaha i uzima radi Allaha – kada se sve čini radi Allaha, čovek poseduje istinsku veru. Neka sve bude radi Allahovog zadovoljstva. Ako su naše putovanje, naše sedenje, naš dolazak i odlazak uvek radi Allahovog zadovoljstva, onda stičemo Njegovo zadovoljstvo. To je najvažnije u ovom životu. Kao što možemo videti u životu, ljudi su neprijateljski nastrojeni jedni prema drugima i zavide jedni drugima na svemu. To nije lepa stvar. Jer, zašto je to tako? Zaboravili su na Allahovo zadovoljstvo. Potpuno su potonuli u ovaj svet. Ono što vole, vole samo radi svog sopstvenog ega. Takođe, njihova odbojnost i ono što ne vole, gaje samo radi svog ega. Oni ne vole ono što Allah voli, već vole ono što On ne voli. Zbog toga niko zaista ne pronalazi unutrašnji mir. Ponašaju se sebično i misle samo: „Šta će biti sa mnom? Šta ostaje meni?“ Time muče sami sebe i ne daju mira ni drugima ni sopstvenoj porodici. Ali čovek koji teži Allahovom zadovoljstvu – Allah će biti zadovoljan njime, i njegov život će biti dobar. On prihvata sve onako kako dolazi. On zna da sve što se dešava dolazi od Allaha, Svemogućeg i Uzvišenog. Zato on ne vređa jednog, niti se svađa sa drugim. Život ionako prolazi u trenu. Ramazan je prošao, Bajram je prošao. Za samo mesec ili dva, već predstoji hadž. Nova godina, hidžretska godina, takođe će uskoro nastupiti. Vreme jednostavno prolazi. Zato bi trebalo da živimo ovaj život na lep način. Živimo život onako kako Allah, Svemogući i Uzvišeni, želi od nas. Živimo onako kako nam Allah propisuje. Neuki ljudi kažu: „Samo jednom se živi, pa hajde da se zabavljamo.“ Ali ta zabava im uopšte ne donosi nikakvu korist. Bez Allahovog zadovoljstva nema prave zabave, nema unutrašnjeg mira ni istinske sreće. Samo onaj ko je sa Allahom biće zaista srećan. U suprotnom, samo toneš sve dublje. Ali onaj ko teži Allahovom zadovoljstvu, on će se, uz Allahovu dozvolu, uzdizati sve više. To je jedino što je važno. Neka nam Allah svima stoga podari da steknemo Njegovo zadovoljstvo, inšallah. Neka Allah blagoslovi naše dane, naše mesece i svaki naš sat, inšallah. Biti blagoslovljen znači steći Allahovo zadovoljstvo. Neka Allah bude zadovoljan vama.

Naš Poslanik, sallAllahu alejhi ve sellem, pokazuje nam put. On kaže: "Ko voli radi Allaha, mrzi radi Allaha, daje radi Allaha i stupa u brak radi Allaha, poseduje istinsku veru." Šta to tačno znači? Allah nam je podario svu lepotu. Treba da voliš tu lepotu, treba da voliš ono što je dobro. Od toga ne smeš da se odvratiš. Kada je vera potpuna, sve čovekove brige nestaju. Vernik ne poznaje brige; štaviše, njega ne brine svetovno. Ništa ga ne može izbaciti iz ravnoteže. Zato treba da voliš radi Allaha. Zašto nekoga voliš? Zato što se zalaže za Allaha i voli Allaha. Upravo zato ga i mi volimo. Od takvog čoveka dolazi samo dobro, od njega ne potiče nikakvo zlo. Treba da umeš i da mrziš radi Allaha. Danas ljudi govore o humanizmu; da treba voleti sve ljude. Može se voleti, da, ali neko ko ne voli Allaha, ne može se voleti. Jer od njega dolazi samo šteta. On će ti naškoditi, kao što je već naškodio samom sebi. "Mrzeti radi Allaha" stoga znači držati se na distanci. Ne poklanjati mu naklonost, ne sedeti sa njim, ne slušati ga i ne približavati mu se previše – upravo se to pod tim podrazumeva. Treba da daješ radi Allaha i da uzimaš radi Allaha. Ako tvoje davanje i uzimanje biva samo radi Allahovog zadovoljstva, to ti donosi istinsku korist. To znači, ako se svaka razmena odvija radi Allaha, pravda ostaje očuvana. Niko neće biti oštećen. Daješ svakome ono što mu pripada, činiš to halal, a i to se dešava radi Allahovog zadovoljstva. Stupaš u brak radi Allaha. Dakle, kada sklapaš bračni savez, činiš to na čist i dozvoljen način. Ko živi tačno prema tome, poseduje istinsku veru – baš onako kako je to naš Poslanik, sallAllahu alejhi ve sellem, opisao. Istinski vernik zna da sve dolazi od Allaha i polaže svoje potpuno poverenje u Njega. Samo tako čovek pronalazi unutrašnji mir. U suprotnom će ga neprestano mučiti brige: Šta će se dogoditi? Šta će ostati od nas? A zapravo, samo Allah zna šta donosi budućnost. Brini se o svojim obavezama i ostani istrajan na pravom putu. Davati i uzimati u dobru, voleti i odbacivati u dobru – upravo to je tvoj zadatak. O svemu ostalom ne moraš da razbijaš glavu. Allah, koji te je stvorio, obezbeđuje tvoju opskrbu. On zadovoljava sve tvoje potrebe i tačno zna kada šta treba da se desi. Ko, dakle, kod Allaha traži utočište i oslanja se na Njega, poseduje istinsku veru. Čovek koji veruje u Allaha, oslanja se na Njega i uvek čini dobro – to je pravi vernik. Kao što je rečeno: Vernik je najbolji, a ujedno i najopušteniji čovek. Njega ne muče strahovi. Čak i kada bi propao svet, to nekoga sa iskrenom verom ne bi izbacilo iz takta. Jer on zna: To je Allahova odredba. Jednostavno kaže sebi: "Allah je tako hteo i tako odredio", i ne pravi od toga veliku stvar. Upravo to odlikuje pravog vernika. Ko voli radi Allaha i u svim svojim delima teži Allahovom zadovoljstvu, pronalazi unutrašnji mir. Neka nam Allah svima podari takvu veru, inšallah. Danas, naime, svako dopušta da se na njega previše lako utiče. Svuda vrvi od ljudi bez vere, bez religije i bez morala. Oni utiču na druge i čine da ljudi zaborave Uzvišenog Allaha. Oni unose toliki strah i trepet među ljude, da bi se moglo pomisliti da od tog straha ima neke koristi. Boj se Allaha, to je sasvim dovoljno. Neka nam Allah svima bude na pomoći, inšallah. Neka nam podari iskrenu veru kako bi nas te brige konačno napustile, inšallah.

ٱقۡتَرَبَ لِلنَّاسِ حِسَابُهُمۡ وَهُمۡ فِي غَفۡلَةٖ مُّعۡرِضُونَ (21:1) „Dan obračuna se približava”, kaže Allah, Azze ve Dželle. Čovečanstvo se nalazi u nemaru. „U nemaru, kao da to ne vide, kao da se tako nešto neće desiti, žive u sopstvenim zadovoljstvima, daleko od Allahove reči i Njegovih pravila”, kaže Allah, Azze ve Dželle; On opisuje ovu osobinu u veličanstvenom Kur'anu. Ljudi su u nemaru, ne slušaju nikakav savet, nikakve dobre reči, beže od toga, kaže On. U svom nemaru oni beže. U današnje vreme su ove pojave još izraženije. Niko ne želi savet. Nekada su ljudi tražili savet, ovi današnji uopšte ne žele savete. Oni jure za onim što po sopstvenom nahođenju smatraju dobrim. Ono što nazivaju „dobrim” jeste ono što prija njihovom egu. Ono što prija tvom egu, nije dobro za tebe. A ono što je dobro za tebe, ne prija tvom egu. Bilo kako bilo; ono što njemu prija, nije dobro za tebe, i na kraju nije dobro ni za koga od vas dvoje. Zato se mora probuditi iz ovog nemara. „Dan obračuna se približava”, kaže Allah, Azze ve Dželle. Mi se sada naravno nalazimo u poslednjem vremenu, postoje stvari koje će se desiti, ali to je za svakoga isto. To znači da se i pre hiljadu godina obračun približavao ljudima. Čim čovek zatvori oči, umre, on se uzdiže za Dan obračuna, on se budi. Šta god da je radio, njegov lični čas, Kijamet, nastupa u tom trenutku. Zato čovek ne bi trebalo da ostane u svom nemaru i misli: „Sudnji dan je još daleko.” Nemar ničemu ne služi, nemar je štetan; to je nešto što nema nikakve koristi. Zato se probudi! Čovek se mora probuditi. Ponekad se upravo kaže: „Musliman mora biti oprezan.” Neki se tome ismevaju, ali to nije za smeh, to je istina. Moraš biti oprezan, jer će pokušati da te prevare. Naravno, musliman se ne da prevariti. Naš Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao je: „Vernik neće biti ugrizen dva puta iz iste rupe.” Zato musliman mora biti oprezan. Ne za ovaj svet, već za onaj svet; on mora sačuvati svoj budući svet. Niko ne sme da ga prevari kako ne bi zgrešio; mora biti oprezan kako ne bi povredio prava drugih. Nemar nije dobar; postoji obračun, postoji Dan polaganja računa. Hajde da to kažemo još jednom ovako: Što se tiče obračuna sa Allahom, Azze ve Dželle, Allah prašta ako tražiš oprost. Ali ako si povredio pravo nekog drugog, spasen si samo ako ti taj nosilac prava oprosti svoje pravo. Ako ti ne oprosti, izgubljen si, neka nas Allah sačuva toga. Život je kratak; bez obzira na to koliko dugo živiš, na kraju ti ceo život deluje kao jedan jedini dan. Zato ne budite nemarni, ne nanosite nikome štetu i ne povređujte prava drugih. Činimo ono što je Allah, Azze ve Dželle, rekao i naredio, inšallah. Neka nam svima Allah pomogne. Više bogatstva na ovom svetu, više uređaja i tehnologija; sve je to samo još više uvećalo nemar. Pošto ranije nije bilo toliko takvih stvari, čovek je mogao malo bolje da se sačuva od toga. Sada, zbog ovih stvari, ima mnogo onih koji ne spavaju čak ni noću. Ovaj nemar čini čoveka „budnim u nemaru”. On ne spava, ostaje budan zbog nemara. „Šta se ovde desilo, šta je tamo ostalo, daj da pogledam ovo, daj da pogledam ono”, on se stalno bavi nepotrebnim stvarima. Neka nas Allah sve probudi iz ovog nemara, inšallah.

إِنَّمَا ٱلۡخَمۡرُ وَٱلۡمَيۡسِرُ وَٱلۡأَنصَابُ وَٱلۡأَزۡلَٰمُ رِجۡسٞ مِّنۡ عَمَلِ ٱلشَّيۡطَٰنِ فَٱجۡتَنِبُوهُ (5:90) Allah, Uzvišeni, kaže u časnom Kuranu: Opojna sredstva, kockanje i idoli su šejtanovo delo. To su šejtanove izmišljotine. To su šejtanova dela. Allah, Uzvišeni, naređuje: "Ne radite to, držite se podalje od toga." Ove stvari ljudima donose samo štetu. Bili muslimani ili ne, ova šteta generalno važi za sve ljude. Međutim, pravi problem ovde je to što musliman mora da se drži podalje od onoga što je zabranjeno. Za nemuslimane važi pravilo: "Posle neverstva, nema goreg greha." Jer ne može biti većeg greha od neverstva. Nije važno šta drugo rade; jer njihov najveći greh je ionako to što se nalaze u neverstvu i idolopoklonstvu. Zbog toga kockanje i alkohol kod njih nemaju dodatnu težinu. Međutim, ako postanu muslimani, svi ti gresi se brišu. U suprotnom, ako umru u neverstvu, zauvek ostaju u paklu, neka nas Allah sačuva. Ali muslimani se obavezno moraju držati podalje od ovakvih zabranjenih stvari. Jer to su stvari koje uništavaju osobu, njenu porodicu i društvo. Kaže se da je alkohol majka svih grehova. Kockanje je takođe velika bolest. Kada se čovek jednom time zarazi, gotovo je nemoguće osloboditi se toga. Veoma je malo ljudi koji mogu da prestanu sa kockanjem. Kako uopšte mogu da prestanu sa tim? Tek kada im ponestane novca, kada izgube svu imovinu i kada im ne preostane ništa, primorani su da prestanu. To je realnost. Kada bi ponovo došli do novca, odmah bi opet kockali. Ako ne nađu novac, ostaju tu gde jesu i ne mogu ništa drugo da urade. Ali u ovom poslednjem vremenu u kojem živimo, vlada moć šejtana. Ako pokušate da uradite nešto dobro, oni to zabranjuju i kažu: "Samo ne čini ništa dobro!" Oni sprečavaju sve što je dobro govoreći: "Stalno greši, nipošto ne čini dobro; ne obavljaj molitvu, ne posti." Kada se greši, niko ništa ne govori; dozvoljeno je činiti svaku vrstu zla. Upravo je ovo kockanje deo tog sistema. Danas čak dobijamo poruke na mobilni telefon: "Poštovani gospodine, najbolji kazino je kod nas, možete igrati odakle god da sedite." Možete igrati bez napuštanja kuće. Na to samo kažem: "Neka vam Allah da ono što zaslužujete." Neka vam Allah da vašu pravednu kaznu. Jer ste sada štetni, nanosite štetu ljudima, i ta šteta će se vratiti vama. Ako štetite drugima, ta šteta će na kraju pogoditi i vas. Vi donosite kazino pravo u kuće u kojima žive deca, žene i mlade devojke. Oni kažu: "Igraj koliko god želiš." "Mi znamo kako da dođemo do tvog novca; samo treba to da prihvatiš. Bez odlaska igde, igraj u udobnosti svoje kuće." "Pogledaj kakvu sjajnu uslugu nudimo!" kažu oni. Oni ti donose šejtanovu uslugu pravo pred noge. Oni donose uslugu pakla. Oni donose uslugu zla. "Mi vas uništavamo." "Navlačimo Allahovo prokletstvo na vas.", to žele time da kažu. Za to ne postoji drugo objašnjenje; ono što oni nazivaju "uslugom" je upravo to. Toliko nam je dosta toga! Svet je zaista stigao do svog apsolutnog dna. Kao da nije dovoljno to što su uništili ljude, oni u sebi govore: "Hajde da potonemo još dublje, hajde da još više tlačimo ljude." "Ne dajte im da dišu." Oni žele da ljudi izgube svoju ljudskost i da postanu njihovi robovi. To je jedino što oni žele. Neka nas Allah sačuva, neka Allah pomogne ljudima. Samo nemojte upadati u ove zamke. Osim toga, nema više nijedne instance kojoj biste mogli da se požalite. Ako pokušate da učinite nešto dobro, podnese se hiljadu žalbi protiv vas. Policija vam stoji pred vratima i kaže: "Uradio si to i to, slikali su te." Ali kada kažete: "Ovi ljudi donose kockanje direktno u moju kuću", svi ćute. Zaista se nalazimo u poslednjem vremenu. Neka nam Allah pomogne, neka nas Allah spase. Neka nam konačno pošalje zaštitnika. Neka Mehdi (neka je mir s njim) konačno dođe, jer više nema drugog izlaza.

إِنَّا عَرَضۡنَا ٱلۡأَمَانَةَ عَلَى ٱلسَّمَٰوَٰتِ وَٱلۡأَرۡضِ وَٱلۡجِبَالِ فَأَبَيۡنَ أَن يَحۡمِلۡنَهَا وَأَشۡفَقۡنَ مِنۡهَا وَحَمَلَهَا ٱلۡإِنسَٰنُۖ إِنَّهُۥ كَانَ ظَلُومٗا جَهُولٗا (33:72) Allah kaže: Mi smo ovo povereno dobro (odgovornost) ponudili nebesima, Zemlji i planinama; oni su rekli: "Mi ne možemo nositi ovu odgovornost." Čovek je, međutim, rekao: "Ja ću je nositi, ja je prihvatam." Ali, on je to rekao iz svog neznanja. Allah kaže o njemu: "Zaista, on je veoma nepravedan i veoma neznalica." To znači, čovek je prihvatio povereno dobro, rekavši: "Daj nam ovaj dar, učinićemo sve." Planine i kamenje su rekli: "Mi ne možemo nositi taj teret." Povereno dobro koje je Allah ponudio je, dakle, težak teret. Obično to nije nešto što se može lako nositi, ali čovek je to smatrao lakim i natovario je na sebe. Zato ljudi često žele da preuzmu velike zadatke i rade velike stvari. Oni se prepiru i nadmeću se međusobno s mišlju: "Kako mogu još više da se uzdignem?" Ali ono čemu teže je teško; to apsolutno nije lak zadatak. Prava drugih uvek počivaju kao povereno dobro na njihovim plećima. Zanemariti prava ljudi i koristiti ih samo kao sredstvo za sopstveno uzdizanje je čista nepravda i neznanje. Jer sutra ćeš biti upitan za to povereno dobro: "Hteo si ga i dobio si ga – šta si uradio sa njim?" Biće rečeno: "Jesi li pravedno sudio? Jesi li činio dobro? Jesi li pazio na ljude? Pokaži nam šta si uradio, govori!" Upravo u tome leži neznanje. A nepravda se sastoji u želji da se uzdigneš preko leđa drugih. Danas se ljudi širom sveta nadmeću jedni s drugima čak i u najmanjim stvarima, samo da bi sami bili na višem položaju. Ne obraćaju pažnju na to ko je u pravu, a ko u krivu; žele samo da se njihov sopstveni ego uzdigne i zadovolji. U stvarnosti se, međutim, on nikada neće zadovoljiti. Kad se malo uzdignu, žele sve više i više. Šta god čovek da uradi, on ne može zadovoljiti svoj ego. Zato se put Allahov mora učiti od tih divnih ljudi, od našeg Poslanika (sallAllahu alejhi ve sellem). Mora se učiti od ashaba, učenjaka, kao i od imama šerijata i pravnih škola (mezheba). Oni su uvek izbegavali takve pozicije. Oni te pozicije nikada nisu želeli. Kada je imam Ebu Hanifa odbio funkciju, zabranili su mu da izdaje fetve i da opominje ljude. Vest o ovoj zabrani je stigla do njega. Kada je vest stigla, lice mu se ozarilo i nasmešio se. Zahvalio se Allahu i klanjao dva rekata namaza zahvalnosti. Halifa je rekao donosiocu vesti: "Idi i vidi kako će reagovati na to i koliko će biti tužan." Kada se izaslanik vratio halifi i izvestio ga o tome, on se zapanjio i rekao: "Zabranili smo mu da izdaje fetve. Zašto se tome raduje?" A imam Ebu Hanifa je rekao: "Davanje fetvi i usmeravanje ljudi je najteži zadatak; to je dužnost sa velikom odgovornošću." "Neka Allah bude zadovoljan vama, oslobodili ste me ove odgovornosti." "Da nije bilo ove zabrane, bio bih primoran da to radim." "Jer on nosi znanje u sebi, a učenjak ne sme da skriva svoje znanje." Istinski učenjak ne može da skriva svoje znanje, kako bi ljudi od njega imali koristi. Stoga, učenjak mora stalno odgovarati onima koji traže fetvu; međutim, to sa sobom nosi tešku odgovornost. Nositi odgovornost nije lako. Kada, dakle, dođe zabrana od strane vladara – odnosno sudije ili sultana – ta odgovornost nestaje. Jer se mora pokoravati onima koji imaju vlast (Ulul-emr). Ako se ne pokoravaš, činiš greh. Imam Ebu Hanifa se veoma obradovao tome i pomislio: "Time sam oslobođen odgovornosti." Nudili su mu visoke funkcije i položaje, ali on nijedan od njih nije prihvatio. Pošto ih je na kraju odbio, bačen je u zatvor, gde je preminuo. U zatvoru su ga mučili i tukli, ali on ipak nije prihvatio tu funkciju. Jer nije želeo ni od koga da stekne neku korist; bavio se sopstvenom trgovinom i hranio se od dozvoljenog (halal). Uvek je izbegavao da preuzme funkciju sudije (kadije). Koliko god da je bežao, oni su ga hvatali i želeli da ga primoraju na to. Kada je odbio, nasmrt su ga pretukli (šehid). Neka mu Allah poveća stepen. Takvi su bili ljudi u prošlosti. Današnji ljudi, s druge strane, potpadaju pod pohlepu za položajima i govore: "Pusti mene da sve uradim, i ja to mogu, ja ću to uraditi." Zato se mora paziti na sledeće: nositi odgovornost nije lako. Ne tražite pozicije. Ako vam se poveri neki zadatak, prihvatite ga; ako ne, ne jurite za njim. Izbegavajte ove pozicije i položaje; uopšte im se ne približavajte. Jer je njihova odgovornost ogromna. Neka nas Allah sačuva! Oni koji slede svoj ego i teže položajima i pozicijama, celog života jure za tom žudnjom. Da su trud, koji neprestano ulažu od jutra do mraka, iskoristili na Allahovom putu, postali bi Allahovi prijatelji (evlije), ali oni to ne čine. Ima toliko ljudi koji protraće ceo svoj život u lovu na položaje i funkcije. Neka Allah sačuva i njih i nas, i neka nam sačuva razum. Da nas drugi ne obmanu i da se uzalud ne protraćimo, inšallah. Jer iz čista mira dolaze i kažu: "Daćemo ti ovu poziciju, dođi kod nas, mi ćemo te uzdići." Ne verujte im. Uzdaj se u Allaha, budi na Allahovom putu; samo Allah te može uzdići. Istinski, prihvatljiv položaj je položaj kod Njega; ovosvetovni položaji nisu od značaja.

Hvala Allahu, danas je treći dan praznika Bajrama. Do sada je bilo dobro i blagosloveno, hvala Allahu. Od vremena našeg Poslanika, neka je Allahov mir i blagoslov na njega, do danas je prošlo mnogo praznika; Allah ih je sve podario za dobrobit muslimana. Mora se biti zahvalan na blagodatima koje nam je Allah podario. Allah, Svemogući i Uzvišeni, kaže: "Zahvalnošću se blagodati uvećavaju." Među ljudima danas jedva da je ostalo imalo zahvalnosti. Moglo bi se čak reći da više uopšte nema zahvalnosti. Kada razgovarate s nekim, a kamoli da je zahvalan, on nije zadovoljan apsolutno ničim. Kada ljudi nisu zadovoljni, blagoslov nestaje, blagodati se ne uvećavaju i nastaje oskudica. Zahvalnošću se blagodati uvećavaju. Šta je blagodat? Blagodat je milost koju nam Allah pruža. Blagodati koje ti je On dao su bezbrojne. Priča se da se jedan učenjak mnogo molio. Govorio je: "Uzdajem se u svoja bogosluženja, ne treba mi ništa drugo, sve sam uradio savršeno." Jednog dana je u snu video da je svanuo Sudnji dan. Pozvan je na polaganje računa, vaga je postavljena. Video je da su na jedan tas vage stavili blagodat vida samo jednog oka, a na drugi sva njegova obavljena bogosluženja. Čak ni to nije bilo dovoljno. To znači da je blagodat Allaha, Svemogućeg i Uzvišenog, toliko vredna, ali ljudi ne cene tu vrednost. Oni uopšte ne umeju da cene vrednost blagodati. Nisu zahvalni Allahu. A kada im se onda nešto desi, ne znaju šta da rade. Neka nas Allah sačuva. Zbog toga su ove blagodati Allahova milost; milost Allaha, Svemogućeg i Uzvišenog, prema nama. Neka Mu je hvala na svim blagodatima koje nam je dao. Naš Poslanik, neka je Allahov mir i blagoslov na njega, rekao je: "U ljudskom telu postoji 360 zglobova koje je Allah stvorio, i za svaki od njih se svakodnevno mora dati sadaka (milostinja)." Plemeniti ashabi (drugovi) su upitali: "O Allahov Poslaniče, mi nemamo toliko novca, kako to da učinimo?" Naš Poslanik je odgovorio: "Sadaka se ne sastoji samo od novca; čak i kada činiš dobro, to je sadaka." "Skloniti kamen sa puta je sadaka. Ne bacati smeće na zemlju je sadaka. Nasmejati se svom bratu muslimanu je sadaka." Naš Poslanik, neka je Allahov mir i blagoslov na njega, dodaje: "Ako sve ovo nije dovoljno, dva rekata duha-namaza (jutarnje molitve) zamenjuju svu ovu milostinju." Zato to ne bi trebalo zaboraviti kao znak zahvalnosti za pružene blagodati i kao svakodnevnu sadaku. Ko nema novca, neka, kao što je rečeno, podari osmeh svom bratu; neka čini dobro ljudima i pomaže im. Ako ne može ni to da učini, sa najmanje dva rekata duha-namaza dao je sadaku za ceo dan. Sadaka je, kao što je rečeno, zahvalnost prema Allahu; to je vera u Allaha. Davanje ove sadake je, s obzirom na blagodati koje su nam pružene, za nas čak i malo. Naš put je, kao što je rečeno, put zauzimanja (šefaata) našeg Poslanika. Ko sledi njegov put, zadobiće njegovo zauzimanje. Ako svoja dela ne popratiš ovom dobrom namerom, ona nemaju nikakvu vrednost i nikakvu težinu. Međutim, ako izvršiš neko delo sa namerom "Za zauzimanje, čast i dostojanstvo našeg Poslanika", čak i najmanja stvar teži više od svih ostalih dela. Allah nam je svima podario veliku blagodat. Najveća blagodat je blagodat vere. Pripadanje umetu (zajednici) našeg Poslanika je takođe jedna od najvećih blagodati. Neka Allah blagoslovi, neka ovi praznici budu povod za dobro. Neka nas moj Gospodar sačuva od svakog zla i od pokvarenosti naših sopstvenih duša. Neka prođe blagosloveno, inšalah). Neka On takođe podari veru našoj deci i porodicama. Hvala Allahu; deca i porodice su došli u posetu. Neka Allah primi njihove posete. Neka i oni budu zaštićeni od svakog zla. Jer u ovom vremenu zlo je veoma strašno; živimo u veoma lošoj epohi. Ne zna se odakle će zlo udariti. Zato se ova stvar sa sadakom ili sa dva rekata duha-namaza ni u kom slučaju ne sme zaboraviti. Neka Allah bude naš pomagač, inšalah.

Postoji jedna izreka: „Al kanaatu kanzun la yafna”. To znači: „Skromnost je neiscrpno blago.” Ljudi tragaju za blagom kako bi pronašli novac i stekli stvari. Kada pronađu jedno, žele još jedno. A kada i njega pronađu, žele još više. Bez skromnosti, ljudsko oko nikada nije sito. On uvek želi još više. Naš Poslanik, neka je Allahov mir i blagoslov na njega, međutim kaže: „Čak i kada bi se čoveku dala dolina puna zlata, on ne bi bio sit.” „Tražio bi još više”, kaže naš Poslanik. Ono što će zasititi ljudsko oko nije zlato, već zemlja. Kada ode u grob i na njega se baci zemlja, tada je kraj, tada više ništa ne može tražiti. To znači, dok god čovek živi, uvek nosi taj osećaj pohlepe u sebi. Zato čovek mora obuzdati svoj ego i ne popuštati mu, jer bez skromnosti čovek u svom životu ne nalazi mir. Ne nalazi mir i stalno traži još više. Ako mu se da jedno, on hoće dva; ako mu se daju dva, on hoće pet. Šta god im se dalo, ti ljudi se ne mogu zasititi. Neka Allah zasiti njihove oči, inshaAllah. Postupajući tako, čovek zapravo samo muči samog sebe. Zato je skromnost nešto veoma lepo. Ko je skroman, uz Allahovu dozvolu, neće zavisiti ni od koga. Ova blagoslovena, lepa izreka „Skromnost je neiscrpno blago”, mislim da nije hadis, već arapska poslovica. Sva blaga na svetu nestaju, ali ako je čovek skroman, to blago nikada ne presušuje. Ono smiruje čoveka. Time čovek stiče pouzdanje u Allaha. Jer skromnost znači oslanjanje na Allaha. Ko se u Njega pouzda, ne ostaje praznih ruku. Njemu se ne dešava nikakva šteta; njegova opskrba se ne smanjuje, naprotiv, uz Allahovu dozvolu se umnožava. Takvo je sada stanje ovog sveta; svuda se i male i velike uči da budu nezasiti. „Budi nezasit”, govore ljudima, „nemoj se zadovoljiti.” Plata se povećava; „Ne, to nije dovoljno, za mesec dana hoću još jedno povećanje”, kažu oni. Pritom se, čim se to povećanje odobri, dvostruki iznos toga ponovo izvlači iz njihovog džepa. Da su ti ljudi skromni, rekli bi: „Ne želimo nikakvo povećanje.” Bilo bi mnogo lepše kada bi rekli: „Ovo nam je dovoljno, samo nemojte praviti povećanje, mi smo zadovoljni time” i tako se izdržavali. Ali oni kažu: „Ne, mi ćemo obavezno tražiti još!” Jer đavolji sistem je usmeren na to da uništi mir ljudi i da ih gurne u nemir. Ništa ne treba da im uspe, treba da propadnu, država treba da propadne, svi treba da propadnu, da bi se đavo radovao. Upravo to je rezultat nezasitosti. Čovek koji ima makar i iskru razuma, vidi ovu istinu. On je vidi, ali ne može ništa da učini povodom toga. Zapravo, i nema ničega što bi on mogao da učini. Jer ti navodno tako pametni ljudi sve ruše, psuju i divljaju ako im se ne odobri traženo povećanje. Na kraju dobiju povećanje, ali tada izbija jedan sasvim drugačiji haos. I tako oni misle da su rešili jednu stvar. A pri tome neposredno nakon toga dvostruki iznos tog povećanja ponovo nestaje iz njihovih džepova. Međutim, kada bi bili skromni, i oni sami, njihove porodice, zemlja i vlada bi pronašli mir, i bilo bi istinskog blagoslova. Neka Allah stoga podari ljudima razum i omogući im da budu zadovoljni svojim stanjem. InshaAllah će svako postati skroman. Neka Allah nikoga od nas ne liši skromnosti, kako ne bismo patili i postali tužni, inshaAllah.

Inšallah, neka ovaj blagosloveni Ramazanski bajram – koji takođe nosi lepa imena poput Šećer-bajrama – bude blagosloven za sve vas. Danas je petak [20.03.2026]; to je kako naš nedeljni praznik, petak, tako i Ramazanski bajram. Neka je blagosloven. Neka donese dobro, inšallah. Neka vam svima Allah podari olakšanje; kakve god brige da imate, neka On bude lek i isceljenje, i neka vam se ostvare dobre želje. Ovi dani su blagosloveni dani. Prošla noć i današnji dan spadaju u retke blagoslovene dane kada se molitve uslišavaju. Zato svakako svako poštuje ove dane i obavlja svoje verske obrede. Ove praznične molitve su ljudima dobro poznate i veoma dragocene. Neki ljudi se mole samo od praznika do praznika. Iako je to više bio slučaj ranije, danas većina ljudi ne radi čak ni to. Ranije su se ljudi molili od petka do petka, a onda su to sveli na molitve od praznika do praznika. I onih koji se mole od praznika do praznika postalo je veoma malo; skoro niko to više ne radi. A ranije bi čak i neko ko se inače nikada nije molio, rano ustao i otišao sa celom porodicom u džamiju na prazničnu molitvu; džamije su se punile i obavljale su se molitve. To je bio veliki blagoslov; barem jednom ili dvaput godišnje se dolazilo u džamiju, i porodica bi tog dana lepo doterana išla u džamiju. To je bio lep običaj, ali su sada mnogi ljudi toga lišeni. To je veoma veliki gubitak, veliki nedostatak; situacija zbog koje bi trebalo duboko žaliti. Ne ići u džamiju čak ni jednom ili dvaput godišnje je veoma loše. Za koga je to loše? Za one koji to ne čine. Naravno, ne i za one koji to čine. Musliman, naravno, uvek želi dobro i za druge i za sve ljude. Zato želimo da i drugi makar jednom ili dvaput godišnje odu u džamiju i spuste čelo na tlo. Veliki je gubitak i ogroman neuspeh kada čovek u celom svom životu dođe u džamiju samo jedan jedini put – i to beživotan za svoju dženazu. Ne može biti većeg neuspeha od toga. Jer kada čovek ode u džamiju, on se kaje, moli za oprost i spominje Allaha. U suprotnom, on samo istrajava u neposlušnosti i pobuni. Pobuna (Tugjan) znači snažno se suprotstavljati Allahu; ljudi u takvom stanju će se veoma kajati. Osećaće kajanje kako na ovom, tako i na onom svetu. A onda se stalno žale: „Zašto nam se sve ovo dešava, šta se to ovde zbiva?“ Stoga su ovi praznici, kako materijalno tako i duhovno, veoma veliki dar od Allaha, Svemogućeg i Uzvišenog. Neka nam Allah ne uskrati ove blagoslove. Neka nas On ne isključi iz svog blagoslova. Oni su bez blagoslova. Ranije je omladina bila drugačija, starost je bila drugačija. U našoj mladosti bismo se pomalo naljutili i reagovali kada bismo videli ljude koji ne poste; ali danas se više ne ljutimo. Prepuštamo ih Allahu, jer su ionako lišeni te lepote i tog blagoslova. Pored toga, ima i onih koji otvoreno šetaju okolo ne posteći i veruju da čine nekakav podvig, kao da time žele da provociraju druge. To su ljudi bez blagoslova, vredni sažaljenja. Nisu dobili nikakav udeo u duhovnoj lepoti; ta duhovna lepota nedostaje u njihovoj nutrini. Ako nema duhovne lepote, ni lepota sveta ne služi ničemu. Čak i da im pripada ceo svet, to im ipak ne bi donelo nikakvu korist, ne bi ničemu služilo. A kamoli na onom svetu, čak ni na ovom svetu to im ne donosi apsolutno ništa. Oni ne vrede ni za šta drugo nego da budu robovi naredbi svog ega. Čovek kaže sebi: „Radim ono što moj ego zahteva.“ Ego kaže: „Uradi ovo, gledaj kako će to biti sjajno.“ On to uradi, ali ne, to opet nije donelo nikakvu korist. Onda ego kaže: „Ne, ne to, gledaj, pokazaću ti nešto još gore, uradi to, pa ćeš biti srećniji.“ On uradi i to, opet ne uspe, pa ode i uradi nešto drugo. Tako je to; čovek koji je rob svog ega nikada ne može postati srećan i nikada ne može učiniti ništa dobro. Zato neka nas Allah sačuva od zla našeg sopstvenog ega. Neka nas On sačuva od svake vrste zla. Inšallah, u čast ovih blagoslovenih dana, hajde da ne odstupamo od Allahovih zapovesti. Neka inšallah ni naša deca ne oponašaju druge govoreći: „Kako ovi lepo žive“, pa da urade isto i kasnije se kaju. Neka Allah sačuva od toga.

Naš put, hvala Allahu, nakšibendijski tarikat, jeste put našeg Poslanika. To je put koji vodi do njega. Trudimo se da oponašamo njegove lepe osobine i njegov karakter i da mu postanemo slični. Neka Allah to primi. Danas je, evo, dan uoči praznika, dan Arefe [19.03.2026], a sutra... Zapravo bi trebalo posmatrati mesec, ali danas više nije baš jasno kako i gde to treba uraditi. Zato sledimo autoritete i ravnamo se prema onome što vlasti propisuju. Zbog toga se današnji dan smatra danom Arefe. To je poslednji dan Ramazana. Inšallah da je bio pun blagoslova, neka je blagoslovljen. Neka predstojeći Ramazani budu još lepši, inšallah. Da bi bili lepši, na svetu mora postojati pravda i dobrota. Čovek mora obožavati Allaha, i svi bi to trebalo da čine, kako bi svet postao bolje i lepše mesto. To će se, međutim, dogoditi tek sa Mehdijem (alejhisselam). Kao što je naš duhovni otac, šejh Nazim, uvek govorio: Mi čekamo, inšallah. I čekanje je ibadet. Nije uzalud, i za to postoji velika nagrada. Ali inšallah, svako od srca želi da se ovo tlačenje završi i da se stanje u svetu promeni. Isprobavali su svaki put i išli raznim stranputicama. Ništa od toga nije pomoglo. Jedino što će pomoći jeste islam, put istine. I tako je i ovaj blagoslovljeni Ramazan došao i prošao. Koliko je već Ramazana prošlo... Inšallah, buduće ćemo dočekati sa Mehdijem (alejhisselam). Jer sada smo zaista stigli do kraja sveta i vremena. Sve ima svoje određeno vreme. Uzvišeni Allah je za ovaj svet i za sve stvari odredio rok. Za planete, čak i za sunca... Kada im vreme istekne, i oni nestaju. A Allah ih ponovo stvara. To je božanski poredak Uzvišenog Allaha. U Kuranu se On naziva "Hallak", što znači da On neprestano stvara. Ljudi se pitaju: "Ima li još negde stvorenja?" Naravno da ih ima. Allahovo stvaranje je bezgranično i nebrojeno. Samo Allah to zna, mi ne znamo. Zato neka ovaj praznik bude blagoslovljen, inšallah, neka bude pun blagoslova. Ono što je lepo kod praznika je to što muslimani, porodice, braća i sestre po veri i prijatelji praštaju jedni drugima. Treba da oproste jedni drugima učinjene greške. Ako postoje ozbiljnije stvari, Allah sve zna o tome. Allah će toj osobi sigurno dati njenu pravednu kaznu ili nagradu. Sve je u Allahovoj ruci, ništa nije uzalud. Zbog toga ne bi trebalo da bude velikih sukoba. Oprostiti sitnice povodom praznika i pomiriti se jeste, uz Allahovu dozvolu, nešto veoma dobro. Allah će i za to podariti obilatu nagradu. To je jedan od velikih blagoslova ovih prazničnih dana. Ni to ne ostaje nenagrađeno, sa sobom donosi veliki blagoslov. Neka nam Allah podari da doživimo još mnogo ovakvih praznika. Ne nanoseći nikome bol, ne ljuteći se ni na koga i ne slamajući srca, neka nam Allah podari takve praznike. A ako je nečije srce bilo slomljeno, neka mu Allah podari ljubav, kako bi nam svima oprostio, inšallah.