Mawlana Sheikh Mehmed Adil. Translations.

Sejati razdor nije dobra stvar. Čak i ako se na prvi pogled čini ispravnim, razdor je nešto loše. Neke stvari je bolje ostaviti, čak i kada ste u pravu. Nije ispravno uvek tvrdoglavo želeti da sve bude po vašem. Ono što vam vaš šejh, vaš vodič kaže – to je pravi put. Da navedem primer: Kada je Mevlana šejh Nazim bio na hodočašću u Meki, on nije klanjao kod Kabe iza tamošnjih imama. Zato što su njihove pravne škole i njihova verska uverenja bili pogrešni i neispravni. Iako postoji mnogo fetvi koje kažu da obično ne bi trebalo klanjati iza njih, ipak... Šejh Baba je rekao: „Tamo donosiš nameru za pravog imama; imam ispred tebe je samo spoljašnji privid.“ Vrednost tvog namaza zavisi od tvoje namere. Ti stojiš tamo da bi stekao Allahovo zadovoljstvo. Tvoja namera je da obaviš namaz i poslušaš Allahovu naredbu. Nije na tebi da preispituješ imama. Ako počneš to da proveravaš, jedan će prihvatiti ovog imama, drugi će odbiti onog – i nastaće razdor. Ne sme se dati prostora razdoru. On kaže: Čak i ako je neko u pravu, ne sme izazvati tako nešto. Kada se Mevlana šejh Nazim jednom našao u sličnoj situaciji, njegov šejh, Mevlana šejh Abdulah Dagestani, rekao mu je: „Pogledaj ko zapravo predvodi namaz.“ Kada je svojim duhovnim pogledom pogledao napred, video je da ispred ovog imama stoji još jedan imam – i to je bio pravi imam. Allah je našem šejhu to tako pokazao kako bi sprečio svaki razdor. Kada stojiš iza imama, ne pravi nemir. Kada dođe vreme za namaz, jednostavno klanjaj iza njega. Isto tako je i na hadžu: Bez obzira na to gde stojiš, donesi nameru da to radiš u ime Allaha. On kaže: „Ova namera je vrednija od tvog dela.“ Tako je rekao i naš Poslanik (neka su mir i blagoslov na njega): „Niyyat al-mu'min khayrun min 'amalihi“ (Namera vernika je bolja od njegovog dela). Zato takve ljude ne vidimo samo u zemlji u kojoj živimo, već svuda u svetu. Izjavama poput: „Iza ovoga ne klanjam“, „S onim ne klanjam“ ili „Ovaj ide na molitvu petkom, a onaj ne“, oni samo unose pometnju u sopstvene zajednice. Dolaze u sukob sa drugima, a rezultat je razdor. Zbog toga se ne sme sejati razdor niti davati povod za njega. Ako je tvoja namera iskrena, Allah će tvoj namaz svakako primiti. Zato ne lupaj glavu, ne brini se bespotrebno i ne dovodi druge u zabludu. Neka nas Allah sačuva od toga.

Jedna dova našeg Poslanika - sallallahu alejhi ve sellem - glasi: „Allahumma khir li wakhtar li“, što znači: „Odaberi najbolje za mene i podari mi to.“ Ovo je jedna od dova našeg Poslanika - sallallahu alejhi ve sellem. Čovek ne zna da li je njegov izbor dobar ili loš; to zna samo Allah, Svemogući i Uzvišeni. Zbog toga on kaže: „Odaberi najbolje za mene.“ To je predivna dova koju bi svako trebalo da izgovara. Često čovek nešto veoma želi, ali se to ne ostvari. Tada bude tužan, iako za to uopšte nema razloga. Jer u tome se ogleda volja Allaha, Svemogućeg i Uzvišenog. Često je i u stvarima koje se ne ostvare skriveno mnogo dobra. Zato bi uvek trebalo moliti: „Neka bude ono što je najbolje.“ Svaka tuga nestaje uz ovu dovu. Ovaj unutrašnji nemir prolazi uz Allahovu dozvolu. Čovek mora biti svestan da ima Stvoritelja. A Stvoritelj poznaje sve njegove životne situacije i okolnosti. Ako čovek u to veruje i u skladu sa tim postupa, pronalazi unutrašnji mir i spokoj. Ako se pak buni protiv svega i kaže: „Da je bar bilo ovako ili onako“, onda više ne pronalazi mir. Tada živi u stalnoj brizi i strahu. Uvek se javljaju nove bolesti, duševne kao i telesne, koje sve čine još gorim. Neka nas Allah sačuva toga i podari nam ono što je najbolje. Neka nas obaspe Svojom milošću. Neka nam ne nametne iskušenja koja ne možemo podneti. Neka nam podari od Svoje dobrote. I mi Ga molimo za Njegovu dobrotu, inšallah. Neka Allah svima podari Svoju dobrotu, na ovom kao i na onom svetu, inšallah.

إِنَّ الْعَبْدَ لَيَتَصَدَّقُ بِالْكِسْرَةِ تَرْبُو عِنْدَ اللَّهِ حَتَّى تَكُونَ مِثْلَ أُحُدٍ Naš Poslanik – Allahov blagoslov i mir na njega – rekao je: „Ako rob da makar i komad hleba kao sadaku (milostinju), ona kod Allaha raste sve dok ne dostigne veličinu planine Uhud.” Čak i najmanja sadaka biva prihvaćena od Allaha; stoga se nikada ne bi trebalo odricati davanja milostinje. إِنَّ صَدَقَةَ السِّرِّ تُطْفِئُ غَضَبَ الرَّبِّ، وَإِنَّ صِلَةَ الرَّحِمِ تَزِيدُ فِي الْعُمْرِ، وَإِنَّ صَنَائِعَ الْمَعْرُوفِ تَقِي مَصَارِعَ السُّوءِ [...] Naš Poslanik – Allahov blagoslov i mir na njega – rekao je: „U tajnosti data sadaka ublažava srdžbu Gospodara.” Iako je dozvoljeno davati milostinju javno, u tajnosti je to još vrednije. Naš Poslanik – Allahov blagoslov i mir na njega – objašnjava da tajna sadaka gasi Allahovu srdžbu. Sila-i Rahim, odnosno negovanje rodbinskih veza i briga o porodici, produžava život. Kada čovek održava kontakt sa sopstvenom porodicom, braćom, sestrama, stričevima i drugim rođacima, to vodi ka dužem životu. Činjenje dobrog zatvara vrata zla. Kada činite dobro svojim bližnjima, zatvaraju se vrata nesreće i neće vam biti naneta nikakva šteta. Izgovaranje „La ilahe illallah” zatvara onome ko to izgovara devedeset devet vrata nesreće – a najmanja od tih nevolja je tuga. To čuva čoveka od nebrojenih zala, od kojih je tuga tek ono najmanje. Ko zapadne u nevolju, trebalo bi da izgovori „La ilahe illallah”, kako bi te brige prošle, inšaAllah. إِنَّ فِي الْمَالِ حَقًّا سِوَى الزَّكَاةِ Naš Poslanik – Allahov blagoslov i mir na njega – rekao je: „Na imetku, pored zekata, leže i druge obaveze koje se moraju ispuniti.” Osim zekata, moraju se izmiriti i dugovi ili prava drugih koja opterećuju imetak. Zekat nije jedino pravo na taj imetak; ako postoje i druge obaveze, i one se obavezno moraju ispuniti. فِتْنَةُ الرَّجُلِ فِي أَهْلِهِ وَمَالِهِ وَنَفْسِهِ وَوَلَدِهِ وَجَارِهِ، يُكَفِّرُهَا الصِّيَامُ وَالصَّلَاةُ وَالصَّدَقَةُ وَالْأَمْرُ بِالْمَعْرُوفِ وَالنَّهْيُ عَنِ الْمُنْكَرِ Naš Poslanik – Allahov blagoslov i mir na njega – rekao je: „Iskušenja kroz koja čovek prolazi zbog svoje porodice, svog imetka, sopstvenog ega, svoje dece i svojih komšija, kao i s tim povezani gresi, iskupljuju se namazom, postom, sadakom, kao i naređivanjem dobra i odvraćanjem od zla.” Namaz, post, milostinja i dobra dela služe kao iskupljenje za ove svesno ili nesvesno počinjene greške. Uz Allahovu dozvolu, ovi gresi se time opraštaju. أَنْفِقْ يَا بِلَالُ، وَلَا تَخْشَ مِنْ ذِي الْعَرْشِ إِقْلَالًا Naš Poslanik – Allahov blagoslov i mir na njega – uputio je sledeće reči časnom Bilalu el-Habašiju, a time i svima nama: „O Bilale, udeljuj! Daj velikodušno i ne boj se da će te Gospodar Arša baciti u siromaštvo.” On opominje Bilala da se ne plaši da će mu ponestati novca. Govori mu: „Daj, jer Allah – Uzvišeni – neće umanjiti tvoj imetak; sadakom se imetak nikada ne umanjuje.” أَنْفِقِي وَلَا تُحْصِي فَيُحْصِيَ اللَّهُ عَلَيْكِ، وَلَا تُوعِي فَيُوعِيَ اللَّهُ عَلَيْكِ Naš Poslanik – Allahov blagoslov i mir na njega – rekao je: „Udeljuj, ali ne broji koliko si dala.” Ove reči je uputio našoj majci Esmi, ćerki Ebu Bekra: „O Esmo, udeljuj i ne broji svoje darove; inače će i Allah tebi Svoje darove davati samo na broj.” On savetuje da se ne vodi evidencija i ne govori: „Dao sam ili učinio toliko i toliko.” Daj velikodušno, kako bi te Allah zauzvrat opskrbljivao neograničeno i bez mere. Ne gomilaj svoj imetak, inače će ti Allah uskratiti blagoslov koji prevazilazi tvoje osnovne potrebe. Ako si škrt i ne daješ ništa, Allah – Uzvišeni – daće ti samo ono najnužnije. Međutim, ako si velikodušan, On će te još obilatije darovati. بَاكِرُوا بِالصَّدَقَةِ فَإِنَّ الْبَلَاءَ لَا يَتَخَطَّى الصَّدَقَةَ Naš Poslanik – Allahov blagoslov i mir na njega – rekao je: „Požurite sa sadakom i dajte je rano u toku dana; jer nesreća ne može prestići milostinju.” Kao što često govorimo: Postavite kutiju za priloge i svakog jutra pre izlaska iz kuće ubacite svoju dnevnu sadaku. Upravo to je savet našeg Poslanika – Allahovog blagoslova i mira na njega – za nas. Niko ne bi trebalo da ujutru napusti kuću, a da pre toga nije dao sadaku. Izgovori poput „Ionako svake nedelje doniram nekoliko hiljada lira” ne važe; to je svakodnevna navika. Jer reč u hadisu izričito znači „rano delovati”. تَدَارَكُوا الْغُمُومَ وَالْهُمُومَ بِالصَّدَقَاتِ يَكْشِفُ اللَّهُ ضُرَّكُمْ وَيَنْصُرْكُمْ عَلَى عَدُوِّكُمْ Naš Poslanik – Allahov blagoslov i mir na njega – rekao je: „Otklonite svoje brige i svoju tugu sadakom.” Ako vas muče brige ili tuga, oslobodite ih se tako što ćete udeliti milostinju. Na taj način uzvišeni Allah vam daje dalekovidost pred pretećom štetom i pomaže vam protiv vaših neprijatelja. Upravo iz tog razloga je sadaka od tako ogromnog značaja. تَصَدَّقُوا فَسَيَأْتِي عَلَيْكُمْ زَمَانٌ يَمْشِي الرَّجُلُ بِصَدَقَتِهِ فَيَقُولُ الَّذِي يَأْتِيهِ بِهَا لَوْ جِئْتَ بِهَا بِالْأَمْسِ لَقَبِلْتُهَا فَأَمَّا الْآنَ فَلَا حَاجَةَ لِي فِيهَا، فَلَا يَجِدُ مَنْ يَقْبَلُهَا Naš Poslanik – Allahov blagoslov i mir na njega – upozorio je: „Dajite sadaku.” „Jer doći će vreme kada će čovek ići okolo sa svojom milostinjom, a onaj kome želi da je ponudi reći će: 'Da si došao juče, prihvatio bih je, ali danas mi više nije potrebna.'” I apsolutno neće pronaći nikoga ko bi još želeo da prihvati njegovu sadaku. Dolazi vreme kada se više neće moći naći niko kome bi se nešto moglo donirati, kako bi se za to dobila nagrada – prosto zato što više niko neće biti u potrebi. Zbog toga nas naš Poslanik – Allahov blagoslov i mir na njega – savetuje: „Dajte svoju sadaku odmah, dok još imate priliku za to.” To vreme će definitivno doći. Kao što je naš Poslanik predvideo, u vreme Mehdija (neka je mir s njim) sva blaga i bogatstva zemlje će izaći na videlo, i neće se moći naći niko ko bi prihvatio zekat ili sadaku. Ljudi će jednostavno reći: „Ne želim ništa, i sam imam dovoljno – šta će mi još to?” To je proročko predskazanje našeg Poslanika o budućnosti. I, inšaAllah, ti dani će svanuti veoma brzo. تَصَدَّقُوا فَإِنَّ الصَّدَقَةَ فَكَاكُكُمْ مِنَ النَّارِ Naš Poslanik – Allahov blagoslov i mir na njega – rekao je: „Dajite sadaku, jer će ona nesumnjivo doprineti vašem spasenju od paklene vatre.” Davanjem sadake ne samo da stičete Raj, već bivate pošteđeni i Pakla. تَصَدَّقُوا وَلَوْ بِتَمْرَةٍ فَإِنَّهَا تَسُدُّ مِنَ الْجَائِعِ وَتُطْفِئُ الْخَطِيئَةَ كَمَا يُطْفِئُ الْمَاءُ النَّارَ Naš Poslanik – Allahov blagoslov i mir na njega – rekao je: „Dajite sadaku, makar to bila i samo jedna jedina urma.” Šta god da date, računa se kao sadaka – bilo da je to hleb, urma ili gutljaj vode; sve je to milostinja. Dajite, makar to bila i samo jedna urma, jer i ta jedna jedina urma može utoliti glad onome kome je potrebna. I baš kao što voda gasi vatru, tako i sadaka briše grehe.

وَٱلۡفَجۡرِ (89:1) وَلَيَالٍ عَشۡرٖ (89:2) Allah se kune u ovih deset dana, deset dana zul-hidždžeta. Allah pridaje veliki značaj ovim blagoslovljenim danima zaklinjući se u njih. Zaista postoje veoma posebni dani i noći. To su dani i noći koje je Allah podario našem Poslaniku i njegovom ummetu. Allah nam je podario ove dane kako bi Svojim robovima ukazao još više milosti i pružio im priliku da steknu obilnu nagradu. Za muslimane, za vernike i za sve one koji poznaju put istine, ovi dani su izuzetno blagoslovljeni. Hvala Allahu, danas nam je prvi dan zul-hidždžeta; ovi blagoslovljeni dani traju sve do desetog dana. Ko želi, može postiti tokom ovih dana. To je prelepo delo za koje sledi velika nagrada. Ko ima snage za to, može postiti sve do devetog dana. Ili da bar posti osmog i devetog dana – to zaista ne bi trebalo propustiti. To nije ni farz (obaveza) ni vadžib, već sunnet – poseban Allahov dar vama. Trebalo bi dobro iskoristiti ovu priliku i znati ceniti njenu vrednost. Međutim, neki ljudi mešaju farz i sunnet. Oni zanemaruju obavezu, a umesto toga obavljaju sunnet. Tako, na primer, ne poste u ramazanu, ali zato poste u zul-hidždžetu ili muharremu. A pritom sunnet nikada ne može zameniti obavezu (farz). Zato ovde treba biti veoma pažljiv. Čovek veruje da čini nešto dobro, ali u stvarnosti čini greh. I to zato što zanemaruje obavezu samo da bi umesto nje obavio sunnet. Na to treba obratiti pažnju: ispunjavanje obaveza uvek mora biti na prvom mestu. Ako nakon toga obavljate još i sunnete i dobrovoljna (nafila) dela, bićete dvostruko nagrađeni. Čovek ubeđuje sebe: "Ovi dani su tako blagoslovljeni... Allah je u časnom Kuranu objavio njihove odlike, pa ću se jednostavno ograničiti na to." "Sve ostalo nije toliko važno", govore sebi i jednostavno postupaju po sopstvenom nahođenju. Upravo tako šejtan vodi čoveka u zabludu. Čak i da celog svog života obavljate sunnete, oni nikada ne mogu zameniti jedan jedini farz. Ne samo da ga ne mogu zameniti, već se snosi i teška odgovornost za izostavljanje obaveze. Za to čoveka očekuje kazna na ahiretu – neka nas Allah sačuva od toga. Neka nam Allah učini ove dane blagoslovljenim i punim bereketa. Većina hadžija je već postepeno otputovala, ali neki su još uvek na putu. Neka njihov hadž, inšallah, bude primljen i olakšan. Neka blagoslov ovih dana bude nad svima nama. I nad celim islamskim svetom. Neka nas Allah sačuva takvih zabluda, inšallah.

Allah, azze ve dželle, kaže: Dani čoveka brzo prolaze. Zaista je Allah, azze ve dželle, Taj koji sve stvara na predivan način. Godine prolaze, a da čovek to i ne primeti. Juče smo, hvala Allahu, ponovo putovali u Bursu. Mislili smo da je prošla tek godina ili dve od naše poslednje posete, a zapravo su prošle već četiri. Gledajući unazad, te četiri godine izgledaju tako kratko. Čovek pomisli da je jedva nešto vremena prošlo, a odjednom su četiri godine istekle. Dani neprimetno prolaze pored nas. Ali, hvala Allahu, najvažnije je, inšaAllah, ostati istrajan na predivnom putu Allaha, azze ve dželle. Dani dolaze i prolaze. Molimo se da budu blagosloveni i da ne protraćimo svoje živote. Hvala Allahu, jedno od čuda (karamata) našeg plemenitog šejha bilo je prevazilaženje prostornih granica (tajj-i mekan). Da bi stigao sa jednog mesta na drugo, jednostavno bi rekao „Bismilah“. Jednom nogom bi kročio ovde, a drugom u Damask. Sa jednim „Bismilah“ putovao bi u Meku el-Mukeremu, a sa drugim „Bismilah“ u Medinu el-Munevveru. Upravo to je tajj-i mekan. Za to mu nije bio potreban avion ili nešto slično; to je čudo Allahovih prijatelja, evlija. Drugo, još mnogo neverovatnije čudo jeste tajj-i zeman – širenje vremena. Tako oni u jednom sićušnom trenutku mogu da ostvare nebrojeno mnogo stvari. To je takođe jedno čudo naših šejhova. To da je on za tako kratko vreme mogao biti svuda i sresti toliko mnogo ljudi, bilo bi nemoguće u normalnim okolnostima. Naš plemeniti šejh je, na primer, živeo 92 godine. Ipak, on je te 92 godine ispunio kao da je živeo 200 ili 300 godina. Sreo je nebrojeno mnogo ljudi; posećivao ih je, a i oni su dolazili njemu. Tražili su njegov savet i prihvatali njegove savete; i to je jedno od njegovih čuda. Hvala Allahu što smo imali čast da budemo sa njim. Mi sami, naravno, ne dostižemo taj stepen; nama nisu data takva čuda, hvala Allahu. Ali čuda uopšte nisu ono presudno. Najveće čudo je, zapravo, ostati istrajan i uporno nastavljati svojim putem. Ostati dosledan na tom putu je od velikog značaja. Ko neumorno, bez odustajanja, postojano i sa iskrenim srcem, ihlasom, korača napred, na kraju će uvek pobediti i dostići predivne duhovne stepene. On stiče Allahovo zadovoljstvo i zadovoljstvo našeg Poslanika, neka je Allahov blagoslov i mir na njega. Neka nas Allah sve ubroji među te ljude. Na ovom predivnom putu koji nam je pokazao naš šejh, hvala Allahu, njegova čuda se i danas svakodnevno otkrivaju. Gde god da odemo, čujemo ljude kako govore: „Videli smo šejha Nazima u snu, i on nam je rekao da posetimo ovo mesto i ostanemo na ovom putu.“ On je i dalje sredstvo za Uputu; njegova duhovna moć, tesaruf, i dalje je nesalomiva. Duhovna moć Allahovih prijatelja (evlija) postoji već za vreme njihovog života, ali nakon njihovog preseljenja postaje još moćnija. Zato oni nipošto nisu mrtvi; oni su ličnosti koje su još mnogo življe od nas. Neka Allah posveti njihove tajne i uzdigne njihove duhovne stepene. I da i mi, inšaAllah, istrajno nastavimo da idemo njihovim stopama.

وَأَحْسِنُوَاْ إِنَّ اللّهَ يُحِبُّ الْمُحْسِنِينَ (2:195) "Činite sve na najbolji način", kaže se. Uzvišeni Allah voli one koji čine dobro. Tarikat nas uči najlepšim stranama islama. Ko sledi put našeg Poslanika, put tarikata, postaje dobar čovek i stvara se dobra zajednica. Ovaj put odlikuje pristojnost (adab). Ranije se dobro ponašanje učilo svuda – u školi, na ulici. Danas ljude više uče nepoštovanju. To se zvalo "Adab-ı Muaşeret" (pravila ponašanja), za to je čak postojao i poseban predmet. Učilo se kako se treba ponašati, šta treba raditi i kako se držati u društvu. Danas toga gotovo da i nema. Tako nešto se uglavnom može naći samo u tarikatu. A čak i tamo često samo delimično; ljudi na kraju opet rade šta žele. Jednostavno se mora znati kako se postupa sa ljudima, šta treba činiti, a šta izbegavati... Kako se pravilno ponašati, kako negde nastupiti, da li se prethodno traži dozvola... Svemu tome je Uzvišeni Allah podučio našeg Poslanika. A on je to preneo svom ummetu. Na ovom prelepom putu ne radi se samo o ibadetu, već i o sopstvenom ponašanju. Kada su naše ponašanje i naša dela u skladu sa sunnetom našeg Poslanika, stvara se lep suživot, a Allah nas za to nagrađuje. To donosi dobru nagradu i blagoslov. Danas se govori o "Kibarlık" (ljubaznosti). Ova reč izvorno potiče od "veličine". Kada se neko ponaša ljubazno i plemenito, on podiže sopstveni stepen i postaje velik kod Allaha. Međutim, ako nedostaje pristojnosti, ako se ne pazi na ponašanje i radi se samo ono što se želi, onda takvu osobu niko neće poštovati. Ljudi se u blizini takve osobe osećaju neprijatno, ne vole je i možda će je čak i prezirati. Zbog toga se na to mora dobro paziti. Dobri maniri nisu nešto čega bi se trebalo stideti. Međutim, današnji ljudi na to gledaju kao na nešto što je gotovo sramotno. Ljude ubeđuju: "Ponašaj se kako hoćeš, ne obaziri se ni na šta i ni na koga." Govori se: "Ne pokazuj nikome poštovanje, ne pokoravaj se, jednostavno radi šta ti se sviđa." Tako se ljudi uče. Ali to nisu maniri, to je jednostavno samo nepoštovanje. Nepoštovanje nije dobra osobina. Neka nas Allah toga sačuva. Današnji ljudi su se mnogo promenili... Ljudi od nekada više jednostavno ne postoje. Ranije je još bilo poštovanja, naklonosti i porodičnog zajedništva. Danas gotovo niko više ne poznaje te vrednosti. I ne samo to – oni često rade upravo suprotno. Zato više nema ni mira ni spokoja. Ljubav i naklonost među ljudima se gube. Tako nastaje veoma neprijatan način života. A sa pristojnošću, dobrim ponašanjem i ljubaznim ophođenjem moglo bi se izgraditi predivno društvo. Neka Allah podari ljudima uputu. Inšallah će oni još naučiti ove lepe stvari. Sve ove lepe osobine stiču se, inšallah, na putu tarikata. Neka nam Allah svima pomogne.

وَٱلسَّـٰبِقُونَ ٱلۡأَوَّلُونَ (9:100) Svemogući Allah kaže: Ashabi koji su prednjačili na prvom mestu, prva braća, prvi vernici – to su oni koji su ostali postojani i koji su istrajali. Svemogući Allah ih hvali. On im ukazuje Svoju blagodat. Jer Allah voli ljude koji ostanu postojani. Allah ih je obdario Svojom milošću. I tako su istrajno nastavili ovim putem. Mnogi ljudi krenu ovim putem, ali onda se ispreče svetovne obaveze ili druge stvari, i oni ne ostanu na njemu. Ostati istrajan je velika čast i milost od Allaha. Jer ovaj put nije uvek lak; ponekad je čak i veoma težak. Ponekad se dešavaju stvari zbog kojih bi čovek, usled silnih iskušenja, najradije sve napustio i pobegao. Čoveka može zadesiti sve i svašta. Upravo zbog toga izlazi kao pobednik onaj koji ostane uporan i postojan. Ono što je bitno jeste istrajnost. Čak i ako se ne radi toliko mnogo: već samo obavljanje pet obaveznih namaza, ispunjavanje sopstvenih obaveza i istrajno nastavljanje ovim putem, predstavlja ogromno dostignuće – i nimalo nije lako. Ponekad ljudi pitaju: "Sada smo pristupili tarikatu, šta sada treba da radimo?" U tarikatu zapravo i nema šta drugo da se radi; on je u suštini identičan sa šerijatom. Tarikat je srž islama. Na ovom putu ćeš napredovati korak po korak. Dani i godine prolaze. Ako napustiš ovaj svet u upravo takvom stanju, ostvario si ogroman dobitak. Međutim, ako popustiš svom egu (nefsu) i napustiš ovaj put, postepeno ćeš napustiti i namaz. I tako ćeš potpuno skrenuti s puta. Takva osoba ne spada u pobednike – na kraju izgubi sve. Zbog toga je tako važno ostati postojan i čvrsto se držati ovog puta. Pod tim podrazumevamo: čovek treba da obavlja svoje svakodnevne dužnosti (vird), svoj zikr i svoje zadatke najbolje što može. Trebalo bi barem svake tri nedelje prisustvovati zajedničkom zikru. Ako to nije moguće, može se obavljati i kod kuće sa porodicom. To je sasvim dovoljno da bi se ostalo na ovom putu. Više od toga zapravo nije ni potrebno. Nema svrhe preopteretiti se, da bi se kasnije opet sve napustilo. Neki počnu veoma motivisani, pa onda shvate da ne mogu to da izdrže, i odmah odustanu od svega. To nije potrebno. Kako se kaže: Ajallu'l-karamat, dawamu't-tawfiq. Najveće čudo je istrajnost. Najveće čudo (keramet) jeste to kada čovek ostane istrajan. Istrajnost je izuzetno važna; to je hvalevredna osobina i delo koje Allah voli. Upravo zato ćemo nastaviti, inšallah. Neka Allah učini Svoje darove nama trajnim. Da budemo među onima koji će na ovom putu trajno ostati postojani, inšallah.

وَنَفۡسٖ وَمَا سَوَّىٰهَا (91:7) فَأَلۡهَمَهَا فُجُورَهَا وَتَقۡوَىٰهَا (91:8) Allah je stvorio čoveka sa egom. Mudrost koja stoji iza toga poznaje samo On. On nikome ne čini nepravdu. Svaki čovek ima ego, nešto unutar sebe čemu je On usadio i dobro i zlo. Onaj ko ovlada svojim egom, taj ga čisti, kaže Allah. Onaj ko to ne učini i sledi svoj ego, taj je na gubitku. Ko sledi svoj ego, izgubiće. Allahova mudrost i volja prevazilaze ljudski razum. On nikome ne čini nepravdu. Slobodna volja postoji; svaki čovek je poseduje. Allah je podario čoveku ovu slobodnu volju. Može se ići u oba pravca. Onaj ko ovlada svojim egom biće spašen. Međutim, onaj ko dozvoli da ga vodi njegov ego, neće postići spas. Njegov kraj neće biti dobar. Zbog toga neki rade sve i svašta, a posle tvrde: "To je prosto bila naša sudbina, tako je moralo biti, tako se desilo." Da li ti možda možeš da čitaš svoju sudbinu? Otkud znaš šta će se dogoditi? Ne, time čovek samo pokušava da se izvuče na svoj način. Ako Allah želi, čovek može odgojiti svoj ego, koračati Pravim putem i postati neko koga Allah voli. Onaj ko, sa druge strane, sledi svoj ego i šejtana, postaje njihov rob. Ni njegov kraj neće biti dobar. Taj put, put ega, nije dobar put. Onaj ko vlada svojim egom i tako korača napred, nalazi se na lepom putu i postiže spasenje. Čak i ako je teško... Jer suprotstaviti se sopstvenom egu i postupati protiv njega, nije lako. Ego žudi za udobnošću i mnogo više naginje ka lošem. Ali, baš kao što se divlja životinja pripitomljuje, tako se i ego može odgojiti. Na kraju to vodi do predivnog rezultata: čovek dobija i ovaj i budući svet. Jer ljudi koji jure za svojim egom ne čine ništa dobro ni na ovom svetu. Oni ne donose nikakvu korist ljudima oko sebe. Ljudi ih ne vole; u njima vide samo ono loše. S druge strane, čovek koji vlada svojim egom omiljen je među ljudima oko sebe; on ne čini ništa drugo osim dobra. Neka Allah učini da svi mi budemo od onih koji odgajaju svoj ego, inšaAllah.

فَعَّالٞ لِّمَا يُرِيدُ (85:16) U jednom plemenitom kuranskom ajetu se kaže: „On čini ono što On hoće.” Allah, Svemogući i Uzvišeni, ne mora nikoga da pita šta treba da čini ili da ne čini. On čini ono što On hoće. Zato nikome ne donosi korist da se, s obzirom na događaje, stalno pita: „Zašto se to desilo, zašto se to dešava?” Međutim, drugačije je kada se pita iz dobre namere. Svakako se sme pitati: „Koja se mudrost krije iza toga?” Ali pitati „Zašto?” iz buntovničkog stava ne donosi apsolutno ništa. To donosi samo štetu. To je štetno, jer prelazi u naviku i čovek počinje svemu da protivreči. Onda se više uopšte ništa ne prihvata. I to stalno odbijanje na kraju uništava veru čoveka, neka nas Allah sačuva. Allah je sve stvorio na najbolji i najlepši način. Pošto je ovaj svet, naravno, mesto iskušenja, određene stvari su za vernika blagodat. Za nevernike, naprotiv, one nisu blagodat. Čak i ako neko bez vere živi u najboljim uslovima, to na kraju nije za njegovo dobro. To je samo rok koji im Allah daje; kako bi postali još neumereniji i činili još više greha, tako da... أَنَّمَا نُمۡلِي لَهُمۡ خَيۡرٞ لِّأَنفُسِهِمۡۚ إِنَّمَا نُمۡلِي لَهُمۡ لِيَزۡدَادُوٓاْ إِثۡمٗاۖ وَلَهُمۡ عَذَابٞ مُّهِينٞ (3:178) ...tako da ih očekuje još teža kazna i gore muke. Dakle, neke stvari za nevernike nisu blagodat, već zapravo zlo. Prava blagodat je namenjena samo verniku. Sve vidljivo i nevidljivo je za dobrobit vernika. Nekome bez vere čak ni ono što se čini najboljim ne donosi nikakvu korist. Allah im pušta na volju kako bi postali još neumereniji i činili još više nepravde. Potpuno je ista stvar sa trenutnom situacijom u svetu. Moglo bi se pomisliti da je sve u rukama zlih. Ali uistinu, sve je u Allahovim rukama. Allah im daje taj prostor, kako bi dobili punu kaznu za svoja dela. „Samo činite još više nepravde i zla – vaša kazna će na kraju biti utoliko teža.” Neka nas Allah sačuva od toga. Zato, kao što je već rečeno: Ne postanite neko ko se stalno žali, ko svemu protivreči i uvek je protiv svega. Čovek mora da shvati da se dešava samo ono što Allah hoće. Čovek sa verom mora biti svestan toga. Neka nam Allah podari istinsku veru, inšallah.

U svemu što je Allah stvorio leži duboka mudrost; Njegovo najsavršenije stvorenje je, međutim, čovek. Njemu je On podario istaknut položaj. Fizički je čovek doduše slabiji od mnogih drugih stvorenja, ali razumom koji mu je Allah dao može sve da savlada. Ništa stoga nije sigurno od čoveka. Iako je fizički možda najslabiji, on je daleko superiorniji od svih ostalih stvorenja i gospodari njima. Iz tog istog razloga nam je Allah u Svojoj mudrosti poverio ovo telo. Za čoveka je dobro da pazi na svoju ishranu i vodi zdrav život. To je takođe u skladu sa Allahovim zapovestima. I uputstvo našeg Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem) ide u tom pravcu: "Ostanite zdravi i pazite na svoje zdravlje." Naše zdravlje, naravno, u velikoj meri zavisi od onoga što jedemo i pijemo. Istovremeno je, međutim, neophodno aktivno se štititi od bolesti. Naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) je posebno preporučio dve metode lečenja: Prva je spaljivanje (kauterizacija), a druga puštanje krvi (hidžama). Spaljivanje je funkcionisalo ovako: kada bi neko ranije bio ranjen, na ranu bi se pritisnulo vruće gvožđe kako bi se ona zatvorila. Pored toga, nekada su postojali iscelitelji koji su ovu metodu primenjivali za sve bolesti. Danas takvih stručnjaka, međutim, jedva da ima. Bez obzira o kojoj se bolesti radilo, oni bi spalili obolelo mesto vrućim predmetom, nakon čega bi bolest nestala. Ali čak i ako to znanje danas još negde postoji, postalo je izuzetno retko. Gotovo niko njime više ne vlada. Druga metoda je puštanje krvi (hidžama). Pri hidžami se nečista krv iz tela blagim zagrevanjem i vakuumom iz čaše izvlači napolje. Ova metoda je u poslednje vreme postala pravi trend. Snažno se proširila; svako je primenjuje, bez obzira na to da li se zaista u nju razume ili ne. Pritom je krv nešto veoma dragoceno. Od vitalnog je značaja, ali isto tako može biti i nečista. Pod "nečista" se misli: kada krv iscuri, čovek se mora oprati i očistiti. Ako dospe na odeću, ona se mora oprati. Ova takozvana "nečista krv" je ritualno nečista (nedžis), dakle prljava, jer sadrži svakakve uzročnike bolesti. Mora se izuzetno paziti da se bolesti ne prenesu sa jedne osobe na drugu. Postoje brojne bolesti koje se prenose krvlju. Iscurela krv se stoga ne smatra čistom, već nečistom. Osim toga, ljudsko telo ne može potpuno samo da prečisti tu krv. Čim čovek pređe tridesetu – bilo da ima 30, 40 ili 50 godina – preporučuje se da jednom godišnje uradi hidžamu. Danas jednostavno svako uzme pumpicu u ruke, tvrdi "Ja radim hidžamu" i počne. Međutim, to ne funkcioniše sa običnom pumpicom, jer ona usisava svu krv, bez obzira da li je čista ili nečista. Krv je izuzetno dragocena. Zamislite samo koliko hrane telo mora da unese da bi proizvelo makar i jednu jedinu kap krvi. Zato je neophodna obazrivost. Radi se o tome da se ciljano isisa samo nataložena, nečista krv. To se postiže vakuumom i toplotom, a ne pukim pumpanjem. Pravi stručnjaci za hidžamu to znaju. Nažalost, danas je zavladao komoditet: jednostavno se prisloni pumpica i onda se hvale: "Pogledaj samo koliko je nečiste krvi izašlo!" To je potpuno pogrešna metoda. I za ovaj tretman postoji pravo vreme. Optimalna godišnja doba za to su proleće i jesen. Postoje određene tačke na leđima i glavi gde se krv sakuplja; odatle se ona i uzima. Za to su potrebni obučeni majstori. Postoje određeni dani i vremena za to; ne bi svako smeo da obavlja ovaj tretman. Nikada ne biste smeli dozvoliti da vam vade krv ljudi koje ne poznajete i u čije sposobnosti nemate poverenja. Mora se biti izuzetno oprezan. Posebno danas, svuda vrvi od bakterija i bolesti. Iz želje da se ozdravi, na kraju se sve učini još gorim. Naše telo je, na kraju krajeva, dobro koje nam je povereno (emanet), Allahova pozajmica. Stoga svako puštanje krvi mora biti obavljeno pažljivo i pod higijenskim uslovima, kako bi toj osobi zaista donelo isceljenje. U suprotnom nanosi više štete nego koristi – neka nas Allah sačuva toga. Kao što je rečeno, najbolje vreme za hidžamu su proleće i jesen. Pod prolećem pritom ne mislimo nužno na mart ili april, već pre na maj, jun; a na jesen na mesece poput oktobra ili novembra. To bi trebalo da se radi jednom godišnje. Samo u slučaju preke potrebe to se može uraditi i drugi put. Međutim, odnedavno postoji i moda da se hidžama radi jednom mesečno... To nije dobro. Ako se nekome svakog meseca vadi tolika količina krvi, uskoro će patiti od anemije. A anemija definitivno nije zdrava. Krv se stvara duboko u kostima, u srži... Allahovo savršeno stvaranje čoveka je jednostavno neshvatljivo. Za sve postoji ispravan pristup. Ako se – inšallah – pazi na prave dane i vremena, pronaći će se i lek i zdravlje. Neka nam Allah svima podari život u najboljem zdravlju i veri, inšallah.