Mawlana Sheikh Mehmed Adil. Translations.

„Innama ja'muru masadžidallahi man amana billahi vel-jevmil-ahir“ (Sura Et-Tevba, 18). Allah, dželle šanuhu, kaže u Časnom Kur'anu: Allahove džamije održavaju samo oni koji vjeruju u Allaha, dželle šanuhu, i u Sudnji dan. To znači Bejtullah – Allahova kuća. Džamija, mjesto molitve, jeste kuća Allaha, dželle šanuhu. Šta to znači? To znači da svako može tamo doći da služi Allahu i da za to, ako Allah da, primi svoju nagradu. Elhamdulillah, putujemo od grada do grada. Mašallah, kakva prelijepa mjesta podižu za džamije i dergahe. Ako Allah da, začudit ćete se na Danu proživljenja kada vidite kakvu vam nagradu Allah, dželle šanuhu, daje za vaša djela na ovom svijetu. Neki ljudi čine velika djela, a drugi mala. Čak i ako nesvjesno učine dobro djelo – Allah, dželle šanuhu, to zna. Allah, dželle šanuhu, kaže u Kur'anu: „Fe men ja'mel miskale zerretin hajren jereh. Ve men ja'mel miskale zerretin šerren jereh.“ (Sura Ez-Zilzal, 7-8). To znači: Ko je učinio dobro djelo, makar i koliko trun prašine, dobit će za to svoju nagradu od Allaha, dželle šanuhu. A ko počini loše djelo, ali zatraži oprost, Allah Svemogući će mu oprostiti. Čak i u tome ima nešto dobro. Ko počini loše djelo, ali se pokaje i zatraži oprost, Allah, dželle šanuhu, će mu oprostiti. I On, Uzvišeni, će mu taj grijeh čak pretvoriti u dobro djelo. Zato će se neki ljudi začuditi i reći: „Nismo ni znali da smo imali toliko dobrih djela.“ „Odakle dolaze ove nagrade koje se pred nama gomilaju kao planine?“ „Odakle sve to?“ „Pa nismo uvijek bili čestiti robovi.“ „Imali smo svoje grijehe, pa odakle onda sva ova dobra djela?“ Griješili ste, ali pošto ste se pokajali, Allah, dželle šanuhu, je vaše grijehe pretvorio u dobra djela. Allah, dželle šanuhu, je El-Kerim, Plemeniti. On se ne boji da bi se Njegove riznice mogle isprazniti. Stvorenja nisu tako darežljiva kao On. Čak i najdarežljiviji među njima strahuju da bi njihova sredstva jednog dana mogla presušiti. Ali riznice Allaha, dželle šanuhu, su beskonačne i neiscrpne. On, Uzvišeni, neprestano iskazuje Svoju milost Svojim robovima. Čovjek ne može ni zamisliti koliko će On, Uzvišeni, biti darežljiv toga Dana. Šta vi trebate učiniti zauzvrat? Trebate vjerovati u Allaha, dželle šanuhu, i u Njegovu plemenitost. Mi smo slabi robovi. Činimo ono što je u našoj moći i molimo Allaha, dželle šanuhu, da nam pomogne na ovom svijetu i na ahiretu. Zato moramo biti zahvalni Allahu, dželle šanuhu. Jer On voli Svoje zahvalne robove, a ne one koji se žale. Ali ljudi našeg vremena se stalno žale na sve. Ničim nisu zadovoljni. Teško im je ugoditi. Ko je to učinio? Šejtan. On je ljude učinio nesretnim i nezadovoljnim. Ali Allah, dželle šanuhu, kaže: „Ako budete zahvalni, Ja ću vam, zacijelo, još više dati.“ Ako budete zahvaljivali Allahu, dželle šanuhu, On će vam sačuvati svako dobro koje posjedujete. Ako imate lijepo selo, lijep komad zemlje ili bilo koji drugi dar, trebate na tome biti zahvalni. I On, Uzvišeni, će vam taj dar sačuvati. Ali ako ste nezahvalni i žalite se, taj dar će vam biti oduzet. To je naš savjet za one koji traže blaženstvo na ovom svijetu i na ahiretu. I ovaj svijet je važan, ali ono što se zaista računa jeste život na ahiretu. Taj život je vječan i ključno je pripremiti se za njega ovdje i sada. Neki ljudi u davna vremena mislili su da su pametni. Drevni narodi u Egiptu i drugdje znali su za postojanje ahireta i vršili su odgovarajuće pripreme. Ali ipak nisu bili tako pametni, jer nisu sakupljali dobra djela za ahiret. Oni su samo stavljali zlato i razne predmete u svoje grobove i mislili: „Kada pređemo na drugi svijet, koristit ćemo ove stvari.“ Međutim, na ahiretu su te stvari bezvrijedne, poput smeća. U Džennetu postoje palače od zlata i dragulja. U njega se može ući samo dobrim djelima, a ne nošenjem zlata i novca u grob. Neka Allah, dželle šanuhu, podari ljudima razboritost. Oni koji to razumiju bit će spašeni i neće se morati ni za šta brinuti. I ljudi će, ako Allah da, također biti zadovoljni njima. Neka Allah, dželle šanuhu, podari razboritost ovoj zemlji, drugim zemljama i svim mjestima. Oni tlače ljude zbog dunjalučkih stvari koje će im na ahiretu biti samo muka. Svako bi trebao znati da će nas Allah, dželle šanuhu, pozvati na odgovornost za naša djela. Allah, dželle šanuhu, zadovoljan je Svojim robovima koji jedni drugima pomažu, a ne onima koji jedni druge tlače. Neka nas Allah, dželle šanuhu, ubroji među one koji jedni drugima pomažu.

Alhamdulillah. Mi smo na ovom blagoslovljenom mestu. Ovo je blagoslovljeno mesto, jer je odavde tarikat počeo da cveta u Argentini i Južnoj Americi. Počevši od ovog prelepog grada. Allah Azze ve Dželle je odabrao ovaj grad i podario mu, mašallah, lepotu, divno vreme i svakojake darove. I iz ovog grada, alhamdulillah, tarikat raste i cveta – dostiže hiljade, desetine hiljada, stotine hiljada, možda čak i milione, inšallah. Alhamdulillah, srećni smo što smo ovde. Kada sam došao poslednji put, nisam posetio ovo mesto. Mi se predajemo Allahu, i Njegovom milošću On nas vodi. Alhamdulillah. Prošlog puta možda nije bilo suđeno da dođemo ovde. Ovog puta, alhamdulillah, bilo je baš kako treba. Bilo nam je dato da vidimo kako od istoka do zapada ove zemlje odrastaju verni ljudi. Mevlana šejh Nazim je pridavao veliki značaj činjenju dobra ljudima. I kada bi nešto primio od ljudi – bilo da je to zahvalnost, osmeh ili čak i najmanji poklon – Mevlana šejh Nazim to nikada nije zaboravljao. I sećam se dr Abdunura. Bilo je to možda '85. ili '86. godine. Tada sam živeo na Kipru, i on je bio prvi čovek iz Argentine koji je došao kod nas na Kipar. Tada je tamo ostao skoro mesec dana. Svakog dana smo razgovarali s njim, sretali smo ga tamo. Pričao nam je o Argentini – o veoma opasnim mestima i drugim predelima. Slušali smo ga kao da je bajka. A Mevlana šejh Nazim je svakog dana držao sohbet. Jeli smo zajedno, molili smo se zajedno. A on je tek postao musliman. Došao je preko Konje. Jedan od murida Mevlane šejha Nazima po imenu Mustafa poslao ga je na Kipar, i tako je došao na Kipar. Tek je postao musliman. Da li je postao musliman na Kipru ili ranije, ne znam tačno. U svakom slučaju, bio je u Konji. Kao što sam rekao, slušali smo ga kao da je priča. I naravno, Mevlana šejh Nazim je imao mnogo višu perspektivu – možda je gledao 100 godina u budućnost. Dao mu je veoma dobra uputstva, razgovarao s njim i odgovorio na svako njegovo pitanje. A mi smo mislili: „Ovaj čovek dolazi iz Latinske Amerike, ljudi su tamo veoma pobožni hrišćani. Ko bi uopšte mogao doći odatle?“ Nismo tome pridavali veliki značaj. Takva je bila situacija tada. Ali Mevlana šejh Nazim mu je dao svoju podršku i svoj blagoslov kako bi se ovaj put mogao širiti. Nakon toga sam napustio Kipar. Nisam više video mnogo njih, ali sam čuo da je kasnije doveo mnogo ljudi. Ahmed, Abdurauf i drugi su dolazili iz Argentine, ali ih tada tamo nikada nisam sreo. Za svakoga ko dobija podršku ili sledi nekog šejha, veoma je važno da se čvrsto drži njega. Mevlana šejh Nazim ga je odabrao kao sredstvo da tarikat preko njega stigne do ovog regiona. Ali posle toga ga više nisam video. Rahmetullahi alejh. Nisam više ništa čuo o njemu sve dok nisam došao ovde pre devet godina. Tada sam ga se setio i pitao ljude: „Tada sam upoznao čoveka po imenu dr Abdunur. Da li ga poznajete?“ Pre toga nisam mislio na njega, ali kada sam stigao u Argentinu, pitao sam za njega. Rekli su: „Da, bio je ovde, ali je napustio Mevlanu šejha Nazima.“ To je, subhanallah, bila velika nesreća za njega. Ali ipak će dobiti svoju nagradu, jer je on bio taj koji je uspostavio prvi kontakt sa ljudima ovde. Ali naravno, time mu je promakla veoma velika nagrada. Ovo je važna lekcija za muride, za sve koji slede Mevlanu šejha Nazima. Jer on nije bio jedini – bilo je i drugih poput njega. Smatrali su sebe šejhovima, napustili su Mevlanu šejha Nazima i rekli: „Mi sada sledimo druge.“ Ako je tvoj šejh, tvoj muršid, zadovoljan tobom, ako je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, zadovoljan tobom, i ako je Allah Azze ve Dželle zadovoljan tobom, onda za tebe nema problema. Ali ako neko želi da brine, onda može napustiti ovo mesto i slediti druge. Ovo je velika lekcija za muride. Pominjem njegovo ime jer su mnogi ljudi to želeli. Ali spomenuli smo njegovo ime pre svega da bi svi znali istinu: kako je tarikat stigao ovde i kako smo pronašli ovaj put. Moramo paziti na sebe i ne skrenuti sa pravog puta. Kao što sam rekao, Mevlana šejh Nazim naravno nije bio srećan zbog onoga što se dogodilo. Nije bio zadovoljan, već tužan što je onaj izgubio ono što je već postigao. Za Mevlanu šejha Nazima, dovesti jednu osobu u tarikat, u islam, na pravi put, vrednije je od celog sveta. Ali on je to izgubio. Mevlana šejh Nazim se tome nije radovao; bio je tužan zbog onoga što se desilo. Evlije su velike ličnosti. Nikada ne smemo biti nemarni u našem poštovanju prema njima. On je tada poslat iz Konje, mesta Mevlane Dželaludina Rumija, na Kipar. Ovaj događaj podseća na šejha Mevlane Dželaludina Rumija, Šemsi Tabrizija. Bio je veliki derviš. Tokom svog života, uvek se iznova zadržavao na mestima gde ga ljudi nisu prepoznavali. Ponekad su mu ljudi pravili probleme, pa bi napustio Konju i selio se s mesta na mesto. Jednom se na putovanju jako umorio i legao je da se odmori u jednoj džamiji. Posle jacije namaza, zaspao je u jednom uglu džamije. Mujezin ga je video tamo kada je hteo da zaključa džamiju. Mujezin mu je rekao: „Izlazi! Šta radiš ovde?“ On je odgovorio: „Veoma sam umoran i nemam gde da spavam ili da idem. Želim samo da prespavam ovde do jutra.“ Mujezin je insistirao: „Ne, ne možeš ostati ovde!“ On je uzvratio: „Pa ne radim ništa. Samo spavam ovde. Čim svane, idem.“ Ali mujezin je insistirao i izbacio ga napolje. Naravno, Šemsi Tabrizi se tome nije obradovao. Nakon što ga je mujezin izbacio, primetio je da jedva dobija vazduh. Polako mu je zastajao dah. Otišao je kod imama, a imam ga je pitao: „Šta si uradio?“ Kada je imam video njegovo stanje, shvatio je da taj čovek mora biti neko važan. Imam je potrčao za Šemsi Tabrizijem i preklinjao ga: „Molim te, molim te, oprosti mu!“ A Šemsi Tabrizi je rekao: „Moliću se da umre u veri.“ I onda je preminuo. I kada sam pitao Abdunurovu ženu, saznao sam – alhamdulillah, kada je umro, bio je musliman. I čak i to je blagoslov Mevlane šejha Nazima. Jer sve te hiljade ljudi su došle preko njega. Alhamdulillah, umro je u veri. Neka Allah Azze ve Dželle bude zadovoljan vama i neka mu se smiluje. Inšallah, neka vas zaštiti i učvrsti na ovom putu, inšallah. Radi se o širenju istinskog islama sa tarikatom. Islam bez tarikata, kao što je i Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao, nema koristi. Mora biti povezan sa tarikatom. U islamu postoje mnoge različite struje, i ne slažu se sve sa tarikatom. Neki kažu da je to širk. Neki kažu: „To nije potrebno. Čemu to?“ Drugi pak kažu da je to kao desert posle jela – to jest, glavno jelo je suština. Tarikat je kao desert, možete ga jesti ili ne, nije neophodan. Ali veoma je važno sačuvati naš iman, našu veru. Bez imana, bez vere, islam nije jak. Zato je veoma važno pokazati celom čovečanstvu ovaj put, koji dolazi direktno od Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Nažalost, to malo ko zna. A neprijatelj tarikata – pre svih šejtan – šapuće ljudima kako bi ih učinio neprijateljima tarikata. Neka nas Allah Azze ve Dželle sačuva od njega. I neka bude zadovoljan vama, neka vas zaštiti i učini povodom za uputu drugih, kako biste tim ljudima mogli približiti slatki ukus tarikata, inšallah.

Temelj našeg puta je da se okupljamo, dajemo dobre savete i slušamo savete. Nakšibendijski red je jedan od 41 duhovnog puta, zvanih tarikati, koji vode do Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Jedan od njihovih lanaca prenosilaca seže do Ebu Bekra es-Siddika, radijallahu anhu. Ostali lanci prenosilaca sežu do Alije, radijallahu anhu. Ashabi, drugovi Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, su najkreposniji od svih ljudi. Najodabraniji ovog ummeta su ashabi, drugovi Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Među svim ljudima, poslanici su najuzvišeniji. Postoji 124.000 poslanika. A najuzvišeniji među njima je naš Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, koji je veru doveo do savršenstva. Njegovo ime se spominje zajedno sa Allahovim imenom: Lā ilāha illallāh, Muḥammadun Rasūlullāh, sallallahu alejhi ve sellem. Zato je on najuzvišeniji, i mi se smatramo veoma srećnim što pripadamo njegovom ummetu. Svi poslanici su sledili isti put; nema razlike među njima. Ne sme se praviti razlika među njima. Svi su oni preneli poruku koja je došla od Allaha. Objava je dolazila postepeno, ali još nije bila potpuna. Sa Poslanikom, sallallahu alejhi ve sellem, ona je dostigla svoje savršenstvo. Zato ne samo muslimani, već čak i hrišćani i Jevreji, kažu da posle poslanika Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem, nije došao nijedan drugi poslanik. Svaki poslanik koji je došao, objavio je radosnu vest: „Posle mene će doći poslanik.“ A poslednji poslanik pre našeg Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, bio je Isa, alejhis-selam. I on je potvrdio Tevrat i objavio: „Allah će posle mene poslati poslednjeg poslanika. Njegovo ime će biti Ahmed.“ Tako je on govorio. To je dakle vrlo jasno. Ljudi moraju da shvate da je vera samo jedna. I mi moramo verovati u to. Svaki poslanik koji je došao, prihvatio je ono što mu je Allah objavio i učio je ljude osnovama vere. Vera je objavljivana korak po korak, sve dok Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, u svojoj oproštajnoj hutbi nije objavio ajet: „Danas sam vam vašu veru usavršio.“ Mnoga čuda koja je Poslanik najavio već su se dogodila. I ima još mnogo proročanstava koja se još nisu dogodila, ali i ona će se ispuniti, inšallah. To se posebno odnosi na Isaa, alejhis-selam, i njegova čuda koja je Allah, Azze ve Dželle, spomenuo u Kur'anu – Svojoj istinitoj Reči. Za razliku od drugih religija, mi muslimani smo jedina zajednica čija je sveta knjiga do danas preneta bez ikakve promene. I oni imaju svete knjige, ali one su izmenjene. Samo je Kur'an za nas muslimane sačuvan onako kako ga je Allah, Azze ve Dželle, objavio. Može se navesti primer, iako nijedan primer ne može u potpunosti obuhvatiti istinu. Pomislite na istragu ubistva – scenario koji se često viđa u filmovima. Dogodi se zločin, ali niko ne zna šta se desilo, ko je bio počinilac ili kako se to dogodilo. Zbog toga se često nevini ljudi zatvaraju ili čak osuđuju na smrt. I tako niko nikada ne može saznati šta se zaista dogodilo. Ali Allah, Azze ve Dželle, zna. I Allah, Azze ve Dželle, je Onaj čija je reč apsolutno istinita; sve što On kaže je istina. I u Kur'anu nam On pripoveda o mnogim takvim pričama. Jedna od tih priča dogodila se u vreme poslanika Musaa, alejhis-selam. Neko je ubio čoveka i ostavio njegovo telo na jednom mestu. Zbog toga su ljudi koji su tu živeli bili optuženi za ubistvo. Tada su došli Musau, alejhis-selam, i pitali: „Ko je ubio ovog čoveka?“ „Hoćemo pravdu“, rekli su, jer je u njihovom šerijatu važio zakon odmazde (kisas). Ko ubije, biće ubijen. Ko nekome odseče ruku, biće mu odsečena ruka. Ko odseče uvo, biće mu odsečeno uvo. To je bio zakon odmazde koji se primenjivao na počinioca. Kao što se kaže: „Oko za oko, zub za zub.“ Tako su došli Kalimullahu, to jest Musau, alejhis-selam, koji je govorio sa Allahom. Rekli su: „Molimo te, pitaj za nas Allaha, Azze ve Dželle, kako možemo saznati ko je ubio ovog čoveka.“ Musa je pitao, a zapovest je glasila: „Zakoljite kravu i dodirnite mrtvaca jednim njenim delom.“ Pitali su: „O Musa, kakva krava treba da bude?“ On je odgovorio: „Krava ne treba da bude ni prestara ni premlada.“ Zatim su ponovo pitali: „Razumemo, ali koje boje treba da bude?“ On je odgovorio: „Treba da bude svetložute boje, zlatnožuta, koja raduje posmatrače.“ Ipak su nastavili da pitaju: „Ovaj opis nam još uvek nije jasan.“ Kakva tačno treba da bude ta krava?“ A odgovor je glasio: „To treba da bude mlada, besprekorna junica svetložute boje, koja nikada nije korišćena za rad.“ „Treba da ima te i te osobine...“ Na to su rekli: „Sada smo razumeli. To ćemo uraditi.“ Tražili su tu kravu po celoj zemlji i našli su samo jednu koja je odgovarala opisu. Pitali su za cenu. Vlasnik je bio siromašan, pobožan čovek, i Allah mu je nadahnuo: „Njena cena je onoliko zlata koliko stane u njenu kožu.“ Imali su mnogo novca, ali su bili veoma škrti. Ipak su platili cenu i napunili kožu krave zlatom, možda tonom ili više. I kada su zaklali kravu, uzeli su jedan njen komad, dodirnuli njime beživotno telo, i sa Allahovom dozvolom čovek je oživeo. On je progovorio: „Moj nećak me je ubio. Ubio me je zbog mog novca.“ Allah navodi takve primere u Kur'anu kako bi ljudi poverovali. A o Isau, Allah, Azze ve Dželle, nam govori o Merjemi. Dok se ona neprestano posvećivala molitvi i ibadetu, Allah joj je poslao meleka. Tako je ostala trudna, a da nije bila udata i da je nijedan muškarac nikada nije dotakao. I Allah, Stvoritelj svih stvari, poredi stvaranje Isaa sa stvaranjem Adema, alejhis-selam. Stvorio ga je od zemlje, zatim mu je rekao: „Budi!“, i on bi. Kasnije, na kraju priče o Isau, postojao je, kao što svi znaju, izdajnik. Allah u Kur'anu kaže da je izdajniku dao izgled Isaa. Tako su uhvatili izdajnika, ubili ga i razapeli. I u Kur'anu nam Allah, Azze ve Dželle, kaže: „Wa mā qatalūhu wa mā ṣalabūhu wa-lākin shubbiha lahum.“ (Nisā, 4:157) „Ali ga nisu ubili i nisu ga razapeli, već im se samo tako učinilo.“ Štaviše, Allah kaže: „Bal rafaʿahu-llāhu ilayh.“ (Nisā, 4:158) Štaviše, Allah ga je uzdigao k Sebi na nebo. Bio je uzdignut na drugo nebo; ukupno postoji sedam nebesa. I on će se vratiti da svim prevarenim ljudima otkrije istinu, kako bi spoznali pravog Isaa, alejhis-selam. On nije „Božji sin“, kako oni tvrde. Niko ko i na trenutak razmisli ne može verovati u tako nešto. Allah, Azze ve Dželle, nema oblik i nije vezan za mesto. On je slobodan od ograničenja prostora. Ceo prostor, univerzum, svetlost, zvuk, vreme, epohe, istorija – sve je to stvorio Allah, Azze ve Dželle. Zato se ne može reći da je neko „Božji sin“. Za razumnog čoveka je nemoguće verovati u to. Što se tiče drugih religija, njihove svete spise su izmenili njihovi sopstveni sveštenici. Većina tih promena se dogodila iz pohlepe za novcem i radi lične koristi. Oni su milione, da, milijarde ljudi odveli sa puta Allaha, Azze ve Dželle. Neko bi mogao pitati: „Kako sveštenik, rabin ili drugi duhovnik može tako nešto da uradi?“ Za to postoji mnogo primera. Setite se učenjaka iz vremena Jušaa, alejhis-selam. On je znao Ism-i A'zam, Najveće Allahovo Ime. Svako ko je znao to ime i njime se molio, mogao je postići sve što je želeo. Ipak, čak je i on upao u njihovu zamku. Namamili su ga obećanjem da će se oženiti lepom ženom, i tako je izdao Jušaa, alejhis-selam. Vidite, to nisu nevini ljudi. Oni su sledbenici šejtana. Možda su promenili 95%, čak i 99% svojih svetih knjiga, dakle veoma mnogo sadržaja. Elhamdulillah, najveće čudo Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, je uzvišeni Kur'an. On je danas pred nama baš onakav kakav je spušten s neba, a da nijedno jedino slovo nije promenjeno. Sve dobro i svo znanje sadržano je u njemu. Zato očekujemo Isaa, alejhis-selam, inšallah. Svako, bio vernik ili nevernik, očekuje dolazak nekoga. Svako nosi taj osećaj u sebi, i on dolazi od Allaha, Azze ve Dželle. On je ljudima u srce usadio očekivanje da će neko doći da donese sreću i pravdu ovom svetu posle sveg zla i tlačenja. Inšallah, blizu smo tog vremena. Ono nije više daleko. Inšallah, doći će Mehdi, alejhis-selam, a Isa, alejhis-selam, će se spustiti s neba. On će očistiti svet od sveg tlačenja i zla, inšallah. Neka Allah ubrza njegov dolazak i neka mi tada, inšallah, budemo uz njega. Isa, alejhis-selam, će slediti šerijat Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Želja Isaa, alejhis-selam, bila je da pripada ummetu poslanika Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem. To je ogromna čast. Elhamdulillah, na tome moramo biti zahvalni Allahu. Neka vas Allah blagoslovi.

Inšallah, okupljamo se radi Allaha. Neka nam Allah podari radost. Elhamdulillah, zajedno smo i putujemo od mesta do mesta u Argentini. Juče, mašallah, imali smo naš muridski skup – predivno okupljanje u Kordobi – a danas, elhamdulillah, stigli smo u Mendozu. Mendoza je divno mesto, blizu granice, odakle se može videti Čile. Naši muridi su ovde, mašallah, izgradili dergah, džamiju, i žive ovde sa svojim porodicama. Ovo je veoma lepo mesto sa tekućom izvorskom vodom. Nalazimo se na nadmorskoj visini od oko 2.000 metara. Sveže je i lepo, veoma lepo. I na ovom mestu želim da ukažem na nešto: želim da govorim o dve suprotne stvari. Ovo mesto se zove Las Vegas. Drugo mesto, koje se takođe zove Las Vegas, njegova je potpuna suprotnost. Ovde je raj, tamo je pakao. Ovde je sveže i voda teče svuda; tamo je usred pustinje. Tamo ima veoma lepih zgrada i veoma otmenih, sjajnih automobila. Ima luksuznih hotela i bazena. Tamo ima žena koje nose previše šminke. Ali u stvarnosti je kao Dedžal: spolja izgleda veoma lepo i dobro, ali čim uđete, izgubljeni ste. I to ne pogađa samo ljude koji traže duhovnost; čak i sasvim obični, neduhovni ljudi tamo propadaju. Uništava porodice i uništava čovečnost. Naravno, kazina ima svuda u svetu, ali ovo mesto je sedište kockanja. Izgrađeno je usred pustinje. Ima vruć vazduh, loš vazduh i nimalo zelenila unaokolo. Subhanallah, zaslepljuju ljude novcem i glamuroznim sjajem da bi izgledalo dobro, i ljudi hrle tamo – ne samo iz Amerike, već čak i iz naše zemlje. Kockari iz celog sveta osećaju potrebu da kažu: „Bio sam u Las Vegasu da se kockam“, čak i ako pri tome izgube mnogo novca. Elhamdulillah, ovde je suprotno. Izgleda rustično; izgradili su ga sopstvenim rukama, drvetom koje su sakupili odavde i odande da bi podigli građevinu. Ali ovo su iskreni ljudi; Allah ih voli i pomaže im. Preko njih On upućuje i druge ljude. Bio sam ovde pre devet godina, a sada, po mom povratku, mašallah, poraslo je i nastavljaju da se šire. Ovo je raj na ovom dunjaluku, a takođe i raj na ahiretu. Ko traži sreću ne treba da gleda spoljašnjost, već stvarnost stvari. Mora se tražiti mudrost u svemu što se vidi. Čak i kada se gleda u to zlo mesto, mora se u tome pronaći mudrost da se shvati kako zlo može zarobiti i uništiti ljude. Ti kockari, oni se odriču svega zbog svog kockanja. I u našoj zemlji postoji takozvani „raj za kockanje“; mnogo ljudi, uglavnom iz Turske, dolazi tamo da bi se kockali u tim satanskim hotelima. Dočekuju ih i daju im sve: hranu, mesto za spavanje, pa čak i povratnu avionsku kartu. Pošto će na kraju ostati bez novca, povratnu kartu obezbeđuju hoteli ili kazina. Kockanje je najgora stvar za dobrobit čoveka. Jer kada neko počne da se kocka, ne može da prestane. Zavisnosti od drugih stvari poput alkohola ili droge možda se mogu lečiti, ali kod kockanja je uspeh ako se čak i jedan od 10.000 spase. Neka nas Allah sačuva od ove loše navike i od zlih ljudi koji mame druge u kazina i slična mesta, nudeći im mnogo toga samo da bi se dočepali njihovog novca. Ovde je halal Las Vegas, a tamo je haram Las Vegas.

Mi smo srećni. Jer sve dolazi od Allaha; sve se dešava po Njegovoj volji. Zato budite srećni i zahvalni i govorite o dobrim stvarima koje vam je Allah podario. Verujemo da je najveće dobro za čoveka da bude vernik. Alhamdulillah, to je ono što nam je Allah podario. Srećni smo zbog toga. I znamo da je Allah i vama podario ovaj veliki dar i učinio vas vernicima. To je nešto veoma dragoceno. Šta, dakle, treba da činimo da bismo zahvalili Allahu na ovoj veri, kako bi nam On i dalje darivao ovaj poklon? Pre svega: budite dobri prema ljudima. Prema životinjama. Prema planeti. Prema Zemlji. Prema vodi. Prema svemu. Treba da činite dobro. To je za naše sopstveno dobro. Nagrada za to je: ako poštujete sve i svakoga – svakog čoveka, svaku životinju – onda će ovaj svet biti poput Raja. Ali nažalost, ljudi to ne čine, i zato pate na ovom svetu. Dakle, nešto nije u redu sa nama, sa nama ljudima. Allah je sve stvorio na najsavršeniji način. On nas je stvorio u najsavršenijem obliku, sa sposobnošću da savršeno mislimo i delujemo. Pokazao nam je i naučio nas sve što treba da činimo. Ali ljudi slede ono što im se prohte. Onome što nazivaju „slobodom”. Ali kada se tvoja sloboda sudari sa slobodom drugoga, dolazi do sukoba. Kada ti pređeš svoje granice, a on ima svoje granice i drugi imaju svoje granice – kada svi ljudi pređu svoje granice, to vodi u ovakve ratove. Šta je, dakle, rešenje za to? Da sledimo ono što nam Allah, Moćni i Uzvišeni, pokazuje i nalaže. Allah kaže da je vera laka, a ne teška. Alhamdulillah, mi smo ovde... Prešli smo na drugu stranu jer je tamo bilo sunčano i vruće. Zato smo doveli ljude ovamo, gde su opušteni i zadovoljni. Ne treba im nepotrebno otežavati, da ne bi bili ometeni i mislili: „Previše je vruće“ ili „Ne mogu da nađem mesto za sedenje”. Alhamdulillah, sada su svi dobro i zadovoljni su. To je uputstvo od Allaha. On je rekao da svima treba da olakšamo. Yassiru wala tu'assiru. Olakšajte, a ne otežavajte. I to je jedno od... Naravno, postoje retke prilike koje ljudima mogu biti teške, ali inače važi: „fa inna ma'al 'usri yusra”. Jer posle teškoće dolazi olakšanje i radost. Kao kod posta: posti se ceo dan, ožedni se i ogladni, ali kada se u vreme Magriba prekine post, to je za one koji jedu najveća sreća i najviši užitak. Oni koji ne poste ne poznaju tu radost. I Hadž je sličan. Pošto se obavlja samo jednom u životu, on pokazuje ljudima kako će biti na Danu proživljenja, sa ćefinima, vrućinom i napornim putovanjem. Ta jedna stvar je pomalo teška, ali posle nje dolazi sreća. I taj princip važi i za činjenje dobrih dela poput ovog. Ali da bi se ljudi odvratili od loših dela, mora se otežati onima koji žele da ih čine. Ne smete to da trpite. I ako možete, morate ih u tome sprečiti. Morate to sprečiti koliko god možete. To je suprotno od olakšavanja dobrih dela. Ljudima koji čine loše, morate otežati. Mnogi ljudi danas čine stvari... jedva se može zamisliti zlo i sama količina loših dela koje ljudi čine. Šta god od toga znate i možete da sprečite, morate i sprečiti. Ono što činite na ovom svetu je dobro za onoga koga odvraćate od loših dela. I Allah će vas za to nagraditi. Jer možda on šteti samom sebi, drugim ljudima ili društvu. Zato je dobro ne olakšavati mu. Jer postoji jedna arapska poslovica: „al-mal as-sa'ib yu'allim as-sariqa.” Nečuvana imovina uči ljude da kradu. Ovo je arapska poslovica: „al-mal as-sa'ib yu'allim as-sariqa.” To znači, ako ostaviš svoju odeću, svoj novac ili bilo šta drugo bez nadzora, učiš ljude da kradu. Zato ne dajte tim ljudima priliku da uče loša dela. Neko bi mogao da pita: „Kako to da uradimo?” Možemo. Veoma često, i dan-danas, ima mnogo ljudi koji varaju druge. „Daj mi novac, ja ću ga uložiti... ovo je dobra prilika... ti meni daš jedan, ja tebi vratim deset.” Tako se ljudi varaju. I ta osoba uzima od tebe, od drugog i od još jednog, i uči da tako nastavi. Živimo u vremenu u kojem su ljudi zaboravili na pristojnost, čast i sve što je dobro. Više ne razmišljaju o tome. Kada neko više ne može da čini loša dela, Allah će ga, ako Allah da, polako barem vratiti na put čovečnosti. Alhamdulillah, bili smo ovde pre devet godina. Ovo je drugi put. Alhamdulillah, radujemo se što će, ako Allah da, muslimani, a posebno sledbenici tarikata, biti sve brojniji. A sledbenici tarikata približavaju ljudima radost islama. Jer se islam na svakom mestu pogrešno shvata. Čak i u islamskim zemljama ne razumeju islam. Zbog toga moramo da učimo ljude o tarikatu i islamu, i ako Allah da, Allah će otvoriti njihova srca za veru, inšallah. I to je put u Raj. Raj, čak i na ovom svetu. Ako u srcu nosiš zadovoljstvo i sreću, ti si i ovde u Raju. Ali ako to nemaš, živiš u paklu, čak i da ti pripada ceo grad pun novca. Zbog toga pozivamo ljude na sreću, radi Allaha. Putujemo radi Allaha, da bismo pomogli ljudima da se spasu od vatre loših dela. Svaki put kada neko učini nešto loše, još jedna vatra prodire u njegovo srce. Naravno, ljudi koji tako nešto čine imaju priliku da se pokaju i zamole Allaha za oproštaj dok su na ovom svetu. Ako to učine pre svoje smrti, Allah će im oprostiti. Ali posle smrti je gotovo. Inšallah, neka Allah podari uputu svim ljudima, inšallah. Hvala na pažnji. Neka vas Allah blagoslovi i zaštiti – vas, vaše porodice, vašu decu, vaše komšije i vašu zemlju – i neka budete, inšallah, među vernicima.

Po želji Mevlane Šejha Nazima, inšallah, želeli bismo da održimo kratak sohbet povodom našeg ponovnog susreta. Elhamdulillah. Naš nijet je da sve radimo za Allahovo zadovoljstvo. Za Allahovo zadovoljstvo smo prešli ovaj dugi put, da bismo ponovo videli naše prijatelje i naše voljene. Inšallah, neka Allah blagoslovi ovu posetu za nas i za vas. Elhamdulillah, posle mnogo godina smo ponovo ovde. Pre devet godina smo bili ovde sa Šejhom Bahaudinom Efendijom. Mislili smo da možda nećemo moći ponovo da dođemo, jer starimo, a put je veoma dug. Ali kada Allah nešto želi, elhamdulillah, On to ponovo omogući. Zato se, elhamdulillah, veoma radujemo što vidimo svu našu braću, sve naše ihvane, koji su doputovali iz Brazila i Argentine. Inšallah, neka naše zajedništvo i naša ljubav budu trajni. Kao što rekosmo, nismo došli ovde kao turisti, samo da bismo razgledali okolinu. Ono što nam je zaista važno jeste da vidimo ljubav prema Allahu u srcima vernika i njihovu ljubav prema onima koji vole Allaha. Poslanik (mir i blagoslov neka su na njega) kaže: „Najbolji među vama je onaj pri čijem se pogledu setite Allaha.“ I upravo zato se radujemo kada vas vidimo. Kada vidimo vernika koji voli Allaha, Poslanika (mir i blagoslov neka su na njega) i evlije, osmeh na njegovom licu nas čini srećnim. Ljudi uvek govore o „ljubavi, ljubavi, ljubavi“, ali je ona uglavnom prolazna. Istinska ljubav je ljubav prema Allahu. Ali ljubav onih koji istinski vole Allaha nikada neće proći. Naprotiv, ona raste iz trenutka u trenutak i postaje sve dublja. Zauvek, za svu večnost... Inšallah. Kod drugih, čisto ljudskih oblika ljubavi, koliko god da se ljudi vole u početku – nakon mesec dana, pet meseci, jedne ili pet godina, taj plamen se ugasi. Ta ljubav nije trajna. A zašto je to tako? Zato što je čovek nesavršen. Svako ima svoje greške i nedostatke. Niko nije savršen, niko nije potpun. Zato nakon nekog vremena počnu da vide greške onog drugog: „Ah, on je dakle takav“, „A ona je takva“. I vremenom, te greške počinju da upadaju u oči i čine vas nesrećnim. Ali Allah je čist od svake nesavršenosti. Ništa i niko se ne može izjednačiti s Njim, niti se s Njim porediti. Zato ljubav prema Allahu ne opada, već, naprotiv, stalno raste. Isto tako i ljubav prema Poslaniku (mir i blagoslov neka su na njega) raste svakim danom. Isto je i sa ljubavlju prema našim mešajima, plemenitim ashabima i Ehlul-bejtu; ona raste s vremenom, jer su oni potpuni ljudi. U tome leži velika razlika između ljudske i božanske ljubavi: jedna je prolazna, a druga je večna. Inšallah, neka naša ljubav bude od one večne vrste. I inšallah, neka još više ljudi iskusi ovu lepotu, ovo duhovno uživanje i ovaj blagoslov. Jer početak i kraj ovog puta jeste jedino Allahovo zadovoljstvo. I dok god je naš nijet iskren, Allah je s nama, inšallah.

Reci: „Putujte po Zemlji pa pogledajte kako je On započeo stvaranje!“ (29:20) Allah, Svemogući i Uzvišeni, kaže: „Putujte po Zemlji.“ Posmatrajte Allahova stvorenja, Njegovo stvaranje. Razmišljati o suštini Allaha, Svemogućeg i Uzvišenog, kontemplirati o tome – to nama nije moguće. Vi treba da posmatrate Njegovo stvaranje. Njegova suština nadilazi svaki razum, svaku predstavu. Danas postoji jedna grupa ljudi koja o Allahu, Svemogućem i Uzvišenom, kaže: „On je na nebu, On je na Zemlji“... Međutim, Allah nije vezan za mesto. Allah je Stvoritelj svih stvari. Ova tema je osetljivo pitanje. Gde god da idete – smisao je u tome da posmatrate Allahovo stvaranje i da iz toga učite. Hvala Allahu, i mi ćemo danas putovati na jedno daleko mesto. Zahvaljujući blagoslovu šejha Muhammeda Nazima al-Hakkanija, našeg šejh-oca, i njegovoj duhovnoj podršci, širom sveta postoje sledbenici i ljubitelji tarikata. Da bismo ih posetili, mi s vremena na vreme putujemo ovamo i onamo. Svako mesto koje je Allah stvorio je lepo. Allah je sve stvorio na najsavršeniji način za dobrobit ljudi. Ali najvažnije je: Gde god da idemo – naš cilj nije samo putovanje, već Allahovo zadovoljstvo. Inače je u međuvremenu svako mesto na svetu postalo isto. Velike ulice, zgrade i tako dalje... U međuvremenu, čovek skoro nigde više ne nalazi zadovoljstvo u svetu. Ali ono što nas zaista raduje jeste radost tamošnjih ljudi – naše braće ili onih koji prihvataju veru ili bivaju upućeni na Pravi put. Oni su suština. Inače, za nas su svet, putovanja, znamenitosti – sve je to nevažno. Naši sledbenici nas vode ovamo i onamo, neka je Allah zadovoljan njima, i oni se raduju i kažu: „Mi služimo.“ Ono što nas zaista raduje jeste to što se ljudi raduju, što su srećni. Ta sreća izvire iz ljubavi prema Allahu. To što se okupljamo, jer su se oni okrenuli Allahu i na tom su putu – to im pričinjava veliku radost. A to je i naša radost. Planine, kamenje, zgrade, ovo i ono – sve je to beznačajno. Bilo da je to najluksuznije, najbogatije mesto na svetu ili najsiromašnije – nema razlike. To što su ti ljudi srećni radi Allahovog zadovoljstva, što se raduju... Ta ljubav prema veri, koju Allah daruje, ta islamska radost – to je ono što nam je važno. Neka Allah umnoži njihov broj, neka poveća broj vernika, inšallah. Mesto na koje ćemo putovati prilično je udaljeno. Već smo jednom bili tamo. Pitali smo se da li će nam biti suđeno i drugi put. Hvala Allahu, bilo je suđeno za danas. Da u miru odemo i da se vratimo, inšallah. Neka se i tamošnja braća raduju. Jer mi ćemo im doći izdaleka. I materijalne mogućnosti tamošnjih ljudi su skromne. Zato se oni, radi Allahovog zadovoljstva, veoma raduju kada dođemo tamo. Neka njihov broj bude još veći, inšallah. Neka ih Allah zaštiti. Neka postanu sredstvo upute za druge, inšallah. Neka pre svega njihove porodice, njihovi rođaci, svi prihvate veru, islam, inšallah. Neka ovo za sve nas znači sreću na ovom i na budućem svetu, inšallah.

إِن يَنصُرۡكُمُ ٱللَّهُ فَلَا غَالِبَ لَكُمۡۖ (3:160) Ko se drži Allahovih zapovesti, na Njegovoj je strani, i njega niko ne može pobediti; pobeda uvek pripada njemu. Nikakvo zlo ga neće zadesiti. Zaista, obećanje Allaha, Svemoćnog i Veličanstvenog, je istinito. Ovo obećanje će se zasigurno ispuniti. To znači, nema sumnje u to. Zato se držite Allaha. Čovek mora uvek ostati postojan na Allahovom putu, kako bi mu Allah, Svemoćni i Veličanstveni, podario pobedu i pomogao, inšallah. Ljudi su često nestrpljivi. Oni nemaju strpljenja i žele da se sve desi odmah. Ali dešava se onako kako Allah odredi. Prava pobeda se sastoji u tome da se sačuva sopstvena vera. To je najvažnije. Ne prepustiti se šejtanu i sopstvenom egu. Ako im podlegneš, izgubio si. Ali ako ih pobediš, ostvario si pravu pobedu. Dunjalučka pobeda pritom nije presudna. Važno je, kako je naš Poslanik (mir i blagoslov neka su na njemu) učio, preći sa malog džihada, džihadul-asgara, na veliki džihad. Naš Poslanik (mir i blagoslov neka su na njemu) objašnjava da je mali džihad rat. Veliki džihad, s druge strane, jeste borba protiv ega. Jer to je borba koja traje ceo život. Čovek vodi stalni džihad protiv svog ega, šejtana i njegovih sledbenika. To je veliki džihad. Dakle, ne može se prosto reći: „Pobedio sam“ i onda stati. Šta se time misli? Ako napustiš Allahov put i pomisliš: „Dobro, pobedio sam, savladao sam svoj ego i šejtana“, onda si baš u tom trenutku već sve izgubio. Upravo zato što ova borba traje ceo život, naš Poslanik (mir i blagoslov neka su na njemu) ju je nazvao „džihadul-ekber“. To je veliki džihad, velika borba. Neka nam Allah pomogne u ovoj borbi, sve do našeg poslednjeg daha. Tako smo na Njegovom putu, inšallah. Neka Allah uvek bude naš pomagač.

Zatim, da je od onih koji veruju i koji jedni drugima preporučuju strpljenje i koji jedni drugima preporučuju milost. (90:17) Oni su stanovnici desne strane. (90:18) Strpljenje i milost odlikuju muslimana i vernika. Allah, Moćni i Uzvišeni, voli te osobine. Ko je milostiv, i Allah je prema njemu milostiv. A ko je nemilostiv, njega će sigurno zadesiti Njegova kazna. U naše današnje vreme, naravno, bilo je i ima mnogo ugnjetavanja. Od pada Osmanskog halifata, ugnjetavanje je dostiglo vrhunac u celom svetu. Obmanuli su ljude obećanjem: „Oslobodićemo vas osmanskog ugnjetavanja.“ Ne samo ovde, već je ceo svet bio pogođen ugnjetavanjem. Milioni ljudi su masakrirani, ubijeni i tlačeni. Zašto? Musliman je milostiv; on je ispunjen milošću. Oni pozivaju jedni druge na strpljenje i milost. Govoreći: „Ne činite nepravdu.“ Nevernik je, s druge strane, suprotnost; on ne poznaje milost, već samo ugnjetavanje. Zato je musliman onaj rob koga Allah, Moćni i Uzvišeni, voli. Allah mu ukazuje čast i nagrađuje ga. Allah će pozvati tlačitelja i nevernika na odgovornost. Neka se ne raduju što se njihov obračun ne dešava na ovom svetu. Na ahiretu će tlačitelj sasvim sigurno biti pozvan na odgovornost. Već i na ovom svetu Allah stavlja vatru u njegovo srce, tako da on ne nalazi mira. Bez obzira na to šta čini protiv te vatre – da li pije alkohol, uzima drogu ili čini svako zamislivo nedelo – ništa mu neće koristiti. Jer ta vatra ga više neće pustiti. To je razlog za današnje stanje u svetu. Sve što se dešava je u korist muslimana. Ništa nije na njegovu štetu. Bez obzira na to koliko ugnjetavanja i patnje ima, sve to će verniku, muslimanu, kod Allaha na ahiretu biti uračunato kao nagrada. Kao nadoknadu za muku koju je ovde pretrpeo, Allah, Moćni i Uzvišeni, će ga na ahiretu tako bogato nagraditi da će drugi ljudi reći: „Kamo sreće da smo i mi pretrpeli isto.“ Neka nas Allah ne ubroji među tlačitelje, inšallah. Nemojmo nikoga tlačiti, inšallah.

Allah, Svemogući i Uzvišeni, postavio je čoveka iznad ostalih stvorenja. Dao mu je svaku vrstu dobre osobine. Ali postoji i ego. I ego je On u njega stavio. Ego, kao što uvek kažemo, uvek vuče čoveka ka zlu. Ali Allah je i u nas stavio nešto što ne teži zlu. To se zove savest. Svaki čovek ima savest. Bio musliman ili nemusliman, svako ima savest. Allah, Svemogući i Uzvišeni, usadio je savest u čovečanstvo. Dao je savest da bi se čovek preispitivao i ne bi činio nepravdu. Dao mu je i milost. Ali da bi čovek mogao po tome da postupa, mora da savlada svoj ego. Jer ko ima savest, taj nikoga ne tlači, nikome ne nanosi bol, ne krade tuđu imovinu i nikoga ne vara. Time i njegova vera postepeno raste. I na kraju često dobija uputu, pronalazi pravi put. Ali ako ta savest nedostaje, njegov ego mu ne dopušta da čini dobro, čak i ako je musliman. Čovek bez savesti, čak i ako je musliman, ne razlikuje između ispravnog i neispravnog, između dozvoljenog i zabranjenog. On sebe naziva „muslimanom“, obavlja svojih pet dnevnih namaza i možda je čak bio na hadžu. Ali bez savesti on sledi svoj ego i njegove nagone. U tome leži Allahova mudrost, koju mi ne možemo dokučiti. Ljudski um to ne može shvatiti. Allah kaže: „Stvorio sam čoveka u najlepšem obliku.“ وَلَقَدۡ كَرَّمۡنَا بَنِيٓ ءَادَمَ (17:70) Allah, Svemogući i Uzvišeni, kaže: „Stvorio sam čovečanstvo na najvišem nivou, obdario ga najboljim osobinama; Mi smo mu na kopnu i na moru, svuda, čast ukazali.“ Pa, kako nastaje ta ljudskost? Ljudskost nastaje kroz savest. Bez savesti se i ta ljudskost gubi. Šta god čovek čini, na kraju čini samom sebi. Zato se ponekad vidi nemusliman koji ima takvu savest da čini dobra dela koja neki musliman ne čini. „Zbog čega je to?“, pitaju se ljudi. To je zbog savesti. To dolazi od one savesti koju je Allah, Svemogući i Uzvišeni, stavio u čoveka. S druge strane, vidiš muslimana koji čini svaku vrstu tlačenja, prevare i zlobe. A zašto je to tako? Zato što više nema savesti. Ućutkao je svoju savest. Jer kad jednom ućutkaš svoju savest, vrlo je teško ponovo je probuditi. Ali ako je sačuvaš, to je za tvoje dobro. Onda će i tvoja dela biti ispravna. Najlepše je postići zadovoljstvo Allaha i našeg Poslanika (mir i blagoslov neka su na njega). Savestan i milostiv čovek je voljen od Allaha, Svemogućeg i Uzvišenog, od Poslanika, od Allahovih prijatelja i od vernika. To je ono što je zaista važno. U suprotnom, imetak koji stekneš prevarom, obmanom i iskorišćavanjem drugih, nema nikakve koristi. Allahu, Svemogućem i Uzvišenom, te stvari nisu potrebne. Ti si onaj kome je potrebno. Ljudi se moraju vratiti svojoj savesti kako bi pronašli mir. Kaže se: „Savest mi je čista, srce mi je mirno.“ Kada je čovekova savest čista, i njegovo srce pronalazi mir. Neka nas Allah ne ubroji među besavesne, inšallah. Neka Allah svim ljudima podari uputu, da ne unište u sebi tu lepu osobinu, inšallah.