Mawlana Sheikh Mehmed Adil. Translations.

Naš Poslanik, mir i blagoslov neka su na njega, kaže: „U poslednjem vremenu će znanja nestati.“ Kako će se to desiti? Tako što će nestati ispravni učenjaci. Na njihovo mesto će doći neznalice koje će preuzeti reč. Oni će ljude odvraćati od vere. Oni će ih odvraćati s Pravog puta. A mi sada živimo upravo u tom vremenu. Pojavljuju se ljudi koji nose maramu ili imaju bradu i blate velike učenjake, velike imame – te ljude koji su nam veru do danas na tako divan način preneli. Oni ne priznaju njihove reči. To je samo prazna priča. Govore bez suštine. Umesto da ljude upućuju na pravi put, oni ih odvode u zabludu. Oni šire neznanje. Zato je najbolje takve ljude uopšte i ne slušati. Ako ih slušaš, samo da bi video šta govore, u tvoje srce će se uvući bolest i sumnja, i tvoj iman će oslabiti. A da iman oslabi, to je nešto najgore. Jer iman je dragulj. Taj dragulj se ne sme izgubiti. Ti ljudi o kojima govorimo nemaju imana. Postoji islam, ali nema imana. Iman je visok stepen. Na to se mora paziti. Sa tim ljudima ne treba ni razgovarati, ni slušati ih, niti boraviti u njihovoj blizini. Neka tamo laju koliko god hoće – da prostite. Jer oni ništa drugo i ne rade. Jer ko blati učenjake, imame pravnih škola (mezheba) i učenja o verovanju (akide), ne radi ništa drugo nego laje. Ali ako ih slušaš, i ti ćeš početi da laješ. Neka nas Allah sačuva od toga. Ovo vreme je vreme smutnje. Ako postaneš znatiželjan i zapitaš se: „Šta ovaj priča? Ima li tu možda istine?“, dovodiš sebe u opasnost. Nije lako sačuvati svoj iman. Samo ga nemojte izgubiti. Ne približavajte se ivici takvih provalija. Naš Poslanik, mir i blagoslov neka su na njega, kaže: „Ne dovodite se sami u opasnost.“ Najveća opasnost je izgubiti iman. Neka nas Allah sačuva od toga. Svuda vlada smutnja i propast. Ima previše neznalica. Ima previše nadmenih ljudi. Nije dobro imati posla s takvim ljudima, slušati ih ili ih čak i gledati. Ti ljudi su danas dobili pozornicu. Kada bi ranije troje, petoro ljudi negde pričalo, to niko ne bi čuo. Ali danas svako zgrabi mikrofon, sedne pred kameru i svuda širi svu tu prljavštinu i smeće. Neka nas Allah sačuva od toga. Čovek se mora zaštititi od zla šejtana i tih ljudi. Oni su gori od šejtana. Pored njih šejtan izgleda kao siroče. Neka nas Allah sačuva od njihovog zla. Neka On umet voljenog Poslanika Muhammeda, alejhis-selam, sačuva na Pravom putu.

وَٱلصُّلْحُ خَيْرٌۭ (4:128) Allah, Silni i Uzvišeni, kaže: „A pomirenje je bolje.“ Kada bi ljudi sledili ovo načelo, ne bi bilo ovih sudskih sporova koji se danas vuku godinama, decenijama ili čak i čitav vek. Allah, Silni i Uzvišeni, kaže: „Pomirenje je bolje.“ Čovek bi možda pomislio da time trpi gubitak. Ali ne, to nije stvarni gubitak. Naprotiv, dobijaš na vremenu. Štediš i svoje zdravlje. Jer, svađati se i tvrdoglavo insistirati na svom pravu je iscrpljujuće za čoveka. To ga izjeda – duševno, psihički, a i fizički. Iz tog razloga nam Allah, najmudriji Sudija i Sveznajući, pokazuje najbolji put. Ko u svim svojim poslovima sledi put Allaha, Uzvišenog, pronaći će unutrašnji mir. Ali ako čovek sledi svoj ego i kaže: „Ja sam u pravu, moram da pobedim!“, onda će i suprotna strana reći potpuno isto. Međutim, kada bi se obe strane dogovorile, to bi bilo najbolje za oboje. Zato nema svrhe biti tvrdoglav u takvim stvarima. Čak i ako na kraju pobediš, to nije prava pobeda. Gubiš vreme i kidaš svoje živce. A ta navodna pobeda ti na kraju ništa ne donosi. Zato, o kom god problemu da se radi, traži put dogovora. Čak i ako ti se čini da popuštaš, budi spreman na to. U tome ćeš kasnije uvideti blagoslov. Ako, s druge strane, insistiraš da „pobediš“ po svaku cenu, čak ni u pobedi nisi ništa dobio. Neka Allah, Uzvišeni, podari ljudima razumevanje da slede put koji im On ukazuje, kako bi pronašli mir. Tako nalaze mir na ovom svetu i postižu dobit na Ahiretu. U suprotnom, ljudi se na ovom svetu muče beskrajnim sudskim sporovima. Na kraju su jedini dobitnici advokati. Inače nema dobitnika. Svi mi poznajemo takve slučajeve. Koliko je ljudi na sudu izgubilo sav svoj imetak. Jedini koji su profitirali bili su advokati. Advokat tada kaže: „Samo vi tužite, ovo sigurno dobijamo.“ Prođe 15 godina, a vrednost 15 kuća je nestala. U čijem džepu? U džepovima advokata. Zato se držite zapovesti Allaha, Silnog i Uzvišenog. Sledite put koji vam On ukazuje kako biste pronašli mir. Neka Allah svima nama pomogne. Neka nas sačuva od zla našeg ega, inšallah.

Neka ovaj skup posluži dobroj svrsi. Ovo su skupovi koje Alah voli. Sada je jedan od braće pitao: "Koje mesto ti je draže? Da li ti to pravi razliku?" Hvala Alahu – gde god da idemo, stanje tamošnje tekije ostaje netaknuto svetovnim dešavanjima, kako njihovim dobrim, tako i lošim stranama. Nigde se ne osećamo kao stranci. Kuda god da nas put odvede – hvala Alahu – ovaj blagosloveni skup je svuda isti. Jer to je skup našeg Poslanika, mir i blagoslovi neka su na njega. To je njegov put. Ovo su dela koja nastaju iz iskrenosti. Zato što se ljudi okupljaju u iskrenosti, nema razlike između naših tekija – bilo to u najbogatijoj ili najsiromašnijoj zemlji na svetu. Svuda se osećamo kao kod kuće. Kuda god da nas putevi odvedu – hvala Alahu – ova manifestacija, ova lepota uvek ostaje ista. Čak i kada bismo otputovali na kraj sveta i vratili se, ne osećamo se kao stranci. Koliko smo mesta proputovali radi Alaha! Koliko smo mesta posetili, bezbroj putovanja preduzeli – dugih i kratkih – ali hvala Alahu, nikada se nismo osećali kao stranci. Jer ono što je važno je biti sa Alahom, hodati Njegovim putem. Ko nije na Alahovom putu, taj besciljno luta: "Malo ovamo, malo onamo." Mi krećemo na put da bismo postigli Alahovo zadovoljstvo. Zahvaljujući iskrenim srcima braće, nema – ako Alah da – ni osećaja tuđine ni teškoća. Zato je putovanje onoga ko je sa Alahom lako. Svi smo mi putnici. Put vodi na Ahiret. Neka ovaj put bude blagosloven, ako Alah da. Neka bude bez zla. Kada vidimo druge, trebalo bi da pokažemo saosećanje, a ne da sudimo. Ne sme se postati ohol i misliti: "Ja sam na pravom putu, a drugi nisu." I to je Alahova odredba za njih. Oni su duše za žaljenje. Neka Alah i njima podari uputu. Neka pronađu ovaj blagosloveni put i ne zalutaju. Ko krene pogrešnim putem, ne stiže do cilja. Njegov život ostaje težak. Koliko god da se trudi – ne nalazi mir. Neka nas Alah sačuva od toga. Neka Alah sačuva porodicu, decu i Muhamedov ummet od spletki Šejtana. Iskušenja Šejtana su danas veoma jaka. On može čoveka skrenuti čak i sa pravog puta dok još njime hoda. Neka nas Alah sačuva.

Elhamdulillah, vratili smo se živi i zdravi. Bio je to dug put. Allah je pomogao. Inšallah, desilo se to samo radi Allahovog zadovoljstva. Neka Allah to ukabuli. Bio je to, dakle, dug put koji smo već jednom preduzeli. Pitali smo se da li će biti i drugog puta, ali Allah je tako odredio, pa smo otputovali. Mašallah, ako Allah tamošnjim ljudima podari uputu, onda i oni imaju svoj udeo u tom blagoslovu. Tamo je, blagoslovom Mevlane Šejha Nazima, kroz njegovo duhovno vođstvo, na hiljade ljudi primilo islam. Oni od sada slede tarikat. Daju sve od sebe na svoj način. Trude se da šire veru, islam, i da istovremeno pomažu tamošnjim ljudima. Neka je Allah zadovoljan njima. Ugostili su nas i ukazali nam veliku čast. Okupljali su svu svoju rodbinu i bližnje kako bi im utrli put ka islamu. Molili su za dove, da budu povod za uputu svojih porodica. Vernik musliman želi dobro koje doživi i za svoje bližnje. Naš Poslanik (mir i spas neka su na njemu) kaže: „al-aqrabūna awlā bi-l-maʿrūf“. To znači: „Bližnji imaju preče pravo na dobro.“ Zato su uvek iznova pozivali svoju rodbinu i prijatelje, da im prenesu poruku i da im omoguće da učestvuju u toj lepoti. I mnogi su se odazvali njihovom pozivu. Elhamdulillah, mnogi od njih su se nakon toga priključili. Neka ovo, inšallah, bude put ka njihovoj uputi. Na to udaljeno mesto su se tokom godina doselili mnogi muslimani. Međutim, njihova najveća poteškoća je bila to što su došli kao muslimani, ali nisu imali džemat, nikakav tarikat, jednostavno ništa. I tako su, nažalost, otpali od vere. Ali sada, inšallah, tamo postoji tarikat. Jer tarikat je ono što šejtan najviše mrzi. Šejtan mrzi tarikat i istinu, hakikat; on mrzi i šerijat. On mrzi pravne škole, mezhebe. On mrzi šejhove, on mrzi Ehlul-bejt, porodicu Poslanika. I ko ne voli te stvari, gubi svoje uporište i skreće sa puta. Preko njih će, s Allahovom dozvolom, inšallah, još mnogi ljudi naći uputu. Jer tarikat znači proživljena i učvršćena vera. Bilo je toliko muslimana koji su se tamo doselili, ali su izgubili svoju veru. Deda je musliman, sin je musliman, ali unuk više nema vezu sa islamom. To znači, on ili više ne poznaje svoju veru ili se prilagodio hrišćanskom okruženju. Inšallah, ovaj put će biti drugačije. Mehdi (mir neka je na njemu) će svakako doći, ali do tada neka Allah podari uputu. Neka Allah i tim ljudima ukaže Svoju milost. Neka i njihovi prijatelji i rodbina, inšallah, pronađu put do islama i tarikata. Tamošnje domaće stanovništvo u početku uopšte nema znanja o islamu. Oni pronalaze uputu preko tarikata i tesavufa, a zatim izgovaraju šehadet, svedočanstvo vere. Time što obavljaju svojih pet dnevnih namaza i svoje ibadete, oni su takođe uzor tamošnjim ljudima. Neka je Allah zadovoljan njima. Izuzetno gostoljubivo su nas primili. Proveli smo svih 25 dana sa njima. Neka Allah njihov trud obilato nagradi. Neka Allah podari dobro i njima i nama, inšallah.

Alhamdulillah, zahvaljujemo Allahu, Uzvišenom i Veličanstvenom, što nam je dozvoljeno da sretnemo ove ljude koji žive daleko od naše domovine. Naš put je put svetlosti, put Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Svi poslanici su putovali da bi ljudima objavili istinu i da bi ih uveli u Džennet. Ovaj naš susret se dešava isključivo i jedino radi Allaha, Uzvišenog i Veličanstvenog. Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, voli ovakva okupljanja i blagosilja ih. Postoji mnogo plemenitih hadisa Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i mnogo zapovesti od Allaha, Uzvišenog i Veličanstvenog, o takvim skupovima, takvim susretima, na kojima je namera jedino zadovoljstvo Allaha, Uzvišenog i Veličanstvenog. Naš Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, u jednom plemenitom hadisu kaže da Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, naređuje Svojim melekima da stave svoja krila pod noge onih koji su se okupili radi Njega. On, Uzvišeni i Veličanstveni, šalje im Svoju milost. I Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže da kada se dva brata muslimana sretnu radi Allaha, Uzvišenog i Veličanstvenog, Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, ih nagrađuje. Za svaki korak koji naprave, Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, im oprašta, nagrađuje ih i podiže njihov stepen. Alhamdulillah, i mi dolazimo sa dalekog mesta; inšallah, ovo će biti nagrada za sve nas. To je istinski dobitak. Mi smo istinski pobednici. Jer ovo se čuva kod Allaha, Uzvišenog i Veličanstvenog, i naći ćemo ga na ahiretu. To je kao sa ljudima koji zarađuju novac i stavljaju ga u banku, bilo u našoj zemlji ili u drugim zemljama. Oni čuvaju svoj novac u bankama. I često banke ne vrate njihov novac. Ali kod Allaha, Uzvišenog i Veličanstvenog, to će se za vas čuvati ne samo na kratko vreme, već za večnost. To je deo Njegove darežljivosti, Uzvišenog i Veličanstvenog, prema čovečanstvu. Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, je Stvoritelj. Sve je u Njegovoj ruci, ruci Uzvišenog i Veličanstvenog. Sve pripada Njemu, Uzvišenom i Veličanstvenom. Univerzum i sve što je u njemu pripada Njemu, Uzvišenom i Veličanstvenom. Njemu, Uzvišenom i Veličanstvenom, nije potrebno ni naše obožavanje ni naša dela. Ako vi ovo činite, onda je On, Uzvišeni i Veličanstveni, zadovoljan. On, Uzvišeni i Veličanstveni, se raduje kada vi pobeđujete. Ljudi ne žele da drugi pobeđuju. Čak i ako imaju milione, nerado daju bilo šta. Čak i da im bogatstvo potraje hiljadu godina, i dalje ne bi ništa dali. Ali Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, daje bez računa, 'Bighayri Hisab'. "Njihova nagrada će im biti data bez računa." (39:10). Kada učinite jedno dobro delo, Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, vas nagrađuje desetostruko do sedamstostruko; a iznad toga, samo On, Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, zna kako će vas nagraditi. To je za blažene ljude. Mnogi ljudi znaju istinu, ovaj prelepi put, ali ga ne slede. Zato je Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, zadovoljan ljudima poput vas, koji se okupljaju iz ljubavi prema Njemu, Uzvišenom i Veličanstvenom, radi Njegovog zadovoljstva. Naravno, ljudi žive hiljadama godina na ovom kontinentu, u ovom regionu. Kažu da je ovo novi kontinent. Ne, sve ovo postoji od Adema, alejhis selam. Adem, alejhis selam, je otac čovečanstva. Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, je stvorio celo čovečanstvo od Adema, alejhis selam. I u Svojoj mudrosti, Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, je za svakog pojedinca predodredio šta će jesti, kada će jesti, gde će jesti i gde će umreti. Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, je ovo predodredio za svakoga. Dakle, ovi ljudi nisu nepoznati Allahu, Uzvišenom i Veličanstvenom. Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, ih je stvorio. Bilo pre pet hiljada ili deset hiljada godina – Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, zna kada su ti ljudi stigli na ovo mesto na Zemlji. Pa, Alhamdulillah, posetili smo mnoga mesta na ovom kontinentu. Jer mi znamo da Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, kaže u Časnom Kur'anu: 'Ve li-kulli kavmin had.' 'I svaki narod je imao onoga ko ga je na pravi put upućivao.' Za svaki narod postoji neko ko ga vodi ka istini. To znači da je Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, poslao poslanika svuda gde su se ljudi nastanili. I ovde, u ovom regionu, bio je poslanik. Svuda je bio poslanik. Ali, naravno, ljudi su se brzo menjali. Možda su se promenili već posle pet godina života sa poslanikom. Menjali su se polako. Posle toga su mislili da u ovom regionu nema poslanika. Na svakom mestu na ovom svetu bio je poslanik. Naravno, ti poslanici su bili pre Isaa, alejhis selam. Prošle su hiljade godina i ljudi su se promenili. Ali ostalo im je određeno poštovanje. Osećaju da postoji nešto što moraju da slede, i tako nastavljaju da obožavaju nešto što im ne donosi nikakvu korist. Posle toga, živeli su mnogo godina na taj način. Ne znam šta su radili. Ali na kraju su rekli da su pronašli novo mesto. Tako su došli i nastanili se ovde. Da bi priču o čovečanstvu doveo do njenog završetka, Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, je dozvolio da ljudi postepeno nasele ceo svet. Kao što smo već rekli, Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, ih je doveo ovde. Činili su dobro – ali ne mnogo dobrog; činili su više lošeg nego dobrog. Ali došli su ovde jer je ovde bila njihova opskrba; tako da su morali da je pronađu u ovoj zemlji. Ali nažalost, ti ljudi su bili tlačitelji. Nikome nisu dozvoljavali da misli o Allahu, Uzvišenom i Veličanstvenom, ili o veri. I naravno, izmenili su veru, koja je trebalo da bude dobra. Preoblikovali su je prema sopstvenim idejama i koristili su je samo da bi tlačili ljude. Subhanallah, oni muslimani koji su došli na ovaj kontinent pokušavali su da žive onako kako je Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, naredio, ali im nije data prilika za to. Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, im je dao sve. Mašallah, sve ove zemlje se prostiru hiljadama milja. Putovali smo avionom, automobilom i peške. To je predivna i veoma bogata zemlja. Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, im je dao sve. Subhanallah, uvek čujemo da ovde ima problema. Ljudi nisu srećni. Ljudi prave probleme. Nije kao u drugim zemljama; ovde nije bezbedno. U tome postoji mudrost. Koja je to mudrost? Zato što su ljudi doživeli tlačenje i mnogo loših stvari. Zato se ovo prenosi na ljude kao nasleđe. Dela predaka utiču kroz vekove sve do danas. Zato vidite da su milioni ljudi iz muslimanskih zemalja došli na ovaj kontinent, ali nema ni traga od islama; možda tek u poslednjih 24 ili 30 godina. Koje je rešenje za to? Rešenje je pokazati pokajanje, moliti Allaha, Uzvišenog i Veličanstvenog, za oproštaj i okrenuti se islamu. "Aslim taslam." "Postani musliman i bićeš bezbedan." Potčini se i bićeš siguran. Islam je vera mira. On ne toleriše tlačenje. Na prvom mestu je pravda. U islamu je ovo od najveće važnosti. Svi ti ljudi pričaju o "demokratiji" i drugim stvarima; uvek izmišljaju nešto novo, ali kod njih nema pravde. Ni u jednoj zemlji na ovom svetu nema pravde. Ko kaže: "U ovoj ili onoj zemlji ima pravde", taj je lažov. Samo se čini da postoji pravda, ali oni su licemeri. Postoji izreka: "El-adlu esasul-mulk." Pravda je temelj vlasti, dobrog života. I ko god pogleda istoriju od Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, do poslednjeg osmanskog sultana, neće naći nepravdu. U tim zemljama nisu živeli samo muslimani, već i Jevreji, hrišćani, budisti, hindusi. Bilo je 70 različitih vera. Ali ko je stvarni, prvi neprijatelj čovečanstva? Šejtan. Šejtan ne želi da se čovečanstvu desi dobro. Uništili su Osmansko carstvo, poslednju islamsku vladavinu. Šejtan ga je uništio. I nakon toga je počeo najgori vek, 20. vek. Već stotinu godina ceo svet pati. Davali su im obećanja: „Daćemo vam ovo, daćemo vam ono“, ali šta su uradili? Nisu dali ništa, naprotiv, uzeli su sve. Kao što nas istorija uči, niko ne vlada zauvek. Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, obećao nam je da će poslati nekoga iz potomstva Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem – jednog od njegovih unuka, sallallahu alejhi ve sellem – koji će, inšallah, spasiti čovečanstvo. Inšallah, čekamo ga, jer svet postaje sve gori iz dana u dan. Inšallah, kada dođe Sejjidina Mehdi, alejhis-selam, svim ovim lošim stanjima i nerešivim problemima koje oni stvaraju doći će kraj. Biće pravde. Biće blagoslova za ceo svet. Niko neće tlačiti drugoga. Postoji mnogo tajni i mnogo toga što ljudi ne znaju. Vidite šta se desilo u prošlosti i pitate se: „Šta ovo znači? Šta ono znači?“ Ljudi su znatiželjni. Samo gledajte, sve će se otkriti. Sve što se desilo od Sejjidina Adema, alejhis-selam, do danas. Ko god je živeo na ovoj zemlji, na onoj planini ili u onom moru – sve što je nepoznato izaći će na videlo. Ono što znamo o istoriji čovečanstva možda nije ni pet posto. Tada će sve biti poznato, i onima koji dožive to vreme – inšallah, blizu je – biće lako da razumeju šta se dešava. To će biti veoma blagosloveno vreme. Nakon svih ovih loših stvari doći će jedno veoma lepo vreme. Ali naravno, ovo će trajati samo četrdeset godina. Nakon četrdeset godina će onda doći Sejjidina Mehdi i Sejjidina Isa, alejhis-selam, biće s njim. Sejjidina Mehdi će vladati sedam godina, a Sejjidina Isa četrdeset godina. Mnogi ljudi greše u vezi sa Sejjidinom Isom. Sejjidina Isa je čudo od Allaha, Uzvišenog i Veličanstvenog. On je čudo. Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, učinio je da Sejjidatina Merjem, alejhas-selam, zatrudni, a da nije bila udata niti ju je dodirnuo muškarac. Njihova izjava „On je sin Božiji“ je besmislica. Kako to može biti? Allah da sačuva, ovo je samo primer, ali to je kao da kažete da je mrav oženio slona. Kako to može biti! Kako možete reći da Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, ima sina! Niko ne može zamisliti kakav je Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, gde je On ili šta je On! Našem umu je nemoguće da to shvati. Sejjidina Isa će doći u to vreme. On je sada na drugom nebu. Nisu mogli da ga ubiju. Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, ga je spasio, i on čeka vreme svog povratka. Tada će on, inšallah, biti zajedno sa Sejjidinom Mehdijem i vladati. On će slomiti krst. On neće tolerisati da se jede svinjetina. On će suditi po šerijatu Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. I nakon četrdeset godina on će umreti. Njegovo grobno mesto je u Medini, pored Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Prenosi se da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, govorio o svojoj braći poslanicima i rekao: „Moj brat Isa, alejhis-selam“. Dakle, kada Isa, alejhis-selam, umre nakon četrdeset godina, to je veliki znak Sudnjeg dana. Tako se Sudnji dan približava, i ljudi će ponovo napustiti veru i dobro i slediti svoje niske nagone. To je u ljudskoj prirodi, jer on ima svog šejtana i svoj nefs. Čim naiđu na iskušenje, odmah ga slede. Onda je gotovo. Zato se tako nešto mora dogoditi. Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, šalje dim. I kada vernici osete taj dim, oni će umreti, i ostaće samo nevernici. Tada će Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, poslati nešto da uništi sve te ljude, i to će biti kraj života na Zemlji. Tada više niko neće biti živ. Svi će čekati Sudnji dan. Sudnji dan će tada, inšallah, svanuti, i svako će dobiti nagradu za ono što je radio u ovom životu. I kao što smo rekli na početku: Nagrade koje ste zaslužili i koje vam je Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, podario, tada će biti vaše. Inšallah, blagoslovom iskrenih ljudi, Allah, Uzvišeni i Veličanstveni, će voditi ljude na Allahov put, put milosti.

Allahumma inni a'udhu bika min 'ilmin la yanfa', wa min qalbin la yakhsha'. Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) je rekao: "O Allahu, utičem Ti se od znanja koje ne koristi i od srca koje ne strahuje." Allah, Svemogući i Uzvišeni, kaže: "La yasa'uni ardi wa la sama'i, wa lakin yasa'uni qalbu 'abdi'l-mu'min." Ovo je hadis kudsi, kojeg je Allah preneo preko Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem). "Nikakvo mesto Me ne može obuhvatiti, ali..." Allah, Svemogući i Uzvišeni, ne može se zatvoriti ni u kakav prostor. Ne možete znati kakav je Allah. Allah kaže: "...ništa Me ne može obuhvatiti, osim srca Mog vernog roba." Srce je veoma važno. Allah, Svemogući i Uzvišeni, može biti obuhvaćen samo srcem vernika. Srce je i fizički i duhovno najvažniji deo čoveka. Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) je takođe rekao: "Uistinu, u telu postoji jedan komad mesa." "Ako je ono zdravo, celo telo je zdravo." "A ako je ono pokvareno, celo telo je pokvareno." I u fizičkom smislu: ako srce ne radi, vrši se operacija; čini se sve da se izleči. Ali ljudi bi se takođe trebali brinuti o duhovnom izlečenju svojih srca. Fizičko izlečenje danas pokušava da postigne većina ljudi. Lekari su veoma stručni. Oni izvode odlične operacije. Mnogi od njih spašavaju ljude od smrti. Oni poprave srce i život te osobe se nastavlja. Kada je srce ponovo zdravo, telo može bez problema nastaviti da funkcioniše. Dok ne dođe njihovo vreme i ne umru. Ali duhovno srce je još važnije. Morate ga očistiti; morate raditi na izlečenju svog srca. Morate slediti put Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem). Poslanikov put je put pročišćenja srca. On uklanja sve te bolesti. On odagnava tamu. On otklanja zlo. Onda Allah ulazi u vaše srce. Prvo vaše srce mora biti čisto. Kako to možete postići? Put nam, naravno, pre svega pokazuje Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem). U slavnom Kur'anu: "Kul in kuntum tuhibbunAllahe fettebi'uni juhbibkumullahu." (3:31) "Reci: 'Ako Allaha volite, mene sledite, pa će i Allah vas voleti.'" Međutim, ne možete sami slediti Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem). Neko vam mora pokazati put. Na tom putu mora postojati vodič. Ako nema vodiča, izgubićete se. Čak i ovde na ovom svetu, na jednom tako beznačajnom mestu, bili bismo izgubljeni bez Abdulmetina Efendije. Ne bismo znali u kom pravcu da idemo. On je taj koji nam pokazuje put. To je važno, jer šejtan vara mnoge ljude. Oni kažu: "Ne treba nam šejh, ne trebaju nam ashabi, ne treba nam čak ni Poslanik." Oni kažu: "Mi samo gledamo u Kur'an i pronalazimo svoj put." Ti ljudi već na prvom koraku padaju s velike visine u beskrajnu dubinu. Oni ne mogu napredovati na tom putu; uništavaju sami sebe od prvog koraka. Allah nikada neće biti zadovoljan s njima. I na te ljude se odnosi hadis: "'ilmun la jenfa'." Znanje koje ne koristi. Beskorisno znanje. Ti ljudi čitaju i čitaju i nakon nekog vremena pomisle da im ne treba vodič: "Mogu pronaći svoj put, ne moram nikoga da sledim." Danas je taj način razmišljanja veoma raširen u celom svetu. Jer ljudi žude za duhovnošću; žele duhovno ispunjenje i sreću. I u svojoj potrazi, ljudi dolaze vernicima. Dolaze da dobiju uputu. Kada mnogo ljudi krene tim putem, to se šejtanu, naravno, nimalo ne sviđa. Zato ih on navodi da ajete iz Kur'ana i hadise tumače po sopstvenom nahođenju. Oni kažu: "Ne, upravo to stoji u Kur'anu i u nekim hadisima." "To ne biste trebali raditi." "Trebali biste sami istraživati." "Ne sledite nikoga." Na to je mislio Sejjidina Alija kada je rekao "kelimetul hakkin juradu biha'l-batil" – "reč istine koja se koristi u pogrešne svrhe." Oni koriste istinitu reč da bi postigli nešto pogrešno. Sama reč je istinita, ali je nameravano značenje pogrešno. Zato su mnogi ljudi prevareni, a posebno Arapi bivaju prevareni na ovaj način. Pošto znaju arapski, oni pogledaju i kažu: "Da, to je ispravno." Ali u stvarnosti, oni su zavedeni. I zato gube ono što im Allah, Svemogući i Uzvišeni, želi dati. Nije teško očistiti svoje srce. Elhamdulillah, mi sledimo opšta učenja islama, učenja čovečnosti. Nikome ne nauditi, nikoga ne varati, ne krasti i nikome ne želeti zlo. I obavljamo svojih pet dnevnih namaza. To nije teško. Time se vaše srce čisti i postaje spremno za Allaha, Svemogućeg i Uzvišenog. Za razliku od drugih ljudi. Njihova srca su puna zlobe i mržnje. Oni nikoga ne poštuju. Iznad svega, oni ne poštuju Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem) i njegovu porodicu. Naljute se kada ih se podseti na njegove reči. Najvažnije je poštovati Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem). Kao što je Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) rekao: "Niko od vas nije pravi vernik dok mu ja ne budem draži od njega samog, njegove porodice, njegovog oca i njegove majke." To je naredba Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem). Elhamdulillah, mi ga volimo. Ništa vas ne košta da kažete da ga volite. Elhamdulillah, mi ga zaista volimo i time ništa ne gubimo. Zašto su ti drugi ljudi tako ljuti? Zato što su zavidni. A zavist je glavna osobina šejtana. Zbog te osobine je proteran iz Dženneta. Rekao je: "Učiniću sve ljude poput sebe." I to on pokušava. Ako ljudi nisu vernici, dobro. To je njihov izbor. Ali ako su vernici, on sadi tu bolest u njihova srca. On ispunjava srce tamom, zlom, prljavštinom i bolešću. On unosi sve vrste zla u njihova srca. I ono što je u njihovim srcima na kraju se odražava na njihovim licima. Mevlana Šejh Hazretleri je rekao da njihova lica postaju ružna. To je ono što šejtan čini ljudima. A tarikat je put da se to očisti. Allah je uspostavio tarikat preko Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem). To je blagosloven put. Elhamdulillah, mi smo na ovom blagoslovenom mestu. I na tome zahvaljujemo Allahu. Allahovo svetlo struji odavde. Iz ove džamije, ovog Bejtullaha, Allahove kuće. Sve džamije su Allahove kuće. Svako može doći; niko ga ne sme u tome sprečiti. U tarikatu pokušavamo da ljudima damo večnu sreću. Ne samo prolaznu sreću, koja odmah nestaje. I mi donosimo ljudima radosnu vest; govorimo im da se ne brinu, dok drugi svakoga osuđuju na pakao. Ali mi kažemo ono što Allah u slavnom Kur'anu kaže: „Wallahu jad'u ila Dar'is-Salam.“ (10:25) „I Allah poziva u Kuću mira“, u Džennet. Inšallah, mi ćemo ući u Džennet i biti razlog da još više ljudi tamo dospe. Neka vas Allah blagoslovi, zaštiti vas i učini vas vodičem za ljude, inšallah.

Neka Allah, Azze ve Dželle, blagoslovi naš skup. Elhamdulillah, mi smo sluge Allaha, Azze ve Dželle. Allah, Azze ve Dželle, je svakoga stvorio i svakome poverio jednu tajnu: neke upućuje na pravi put, a neke na krivi. To je jedna od tajni Allaha, Azze ve Dželle. Neki ljudi pitaju: „Zašto je ovo ovako, a zašto je ono onako?“, ali to se vas ne tiče. Treba da budete zahvalni Allahu, Azze ve Dželle, što vas je uputio na ovaj put. Vi spadate u srećnike kojima je dato dobro. Ako ste zadovoljni svime što vam je Allah, Azze ve Dželle, dao, onda se zaista možete smatrati srećnima. Ako imaš dovoljno da jedeš, mesto da spavaš i krov nad glavom, onda je to velika milost. Tako je govorio naš Poslanik, mir i blagoslov neka su na njega. Naravno, istovremeno morate i da radite, da obavljate svoj posao i da date sve od sebe. Ali ako ne dostignete viši nivo, nemojte biti tužni i nemojte se žaliti zbog toga. Prihvatite svoju situaciju i zahvalite Allahu, Azze ve Dželle. Postoji poznata izreka: „El-kana'atu kenzun la jefna“, što znači: „Zadovoljstvo je blago koje se ne iscrpljuje.“ Čak i kada ljudi pronađu neko blago na ovom svetu, ono se ili potroši ili oni žele sve više. Postoji jedna priča o tome. Naravno, i današnji ljudi su takvi; Allah, Azze ve Dželle, je sve ljude stvorio sa istom naravi, ali se vreme i shvatanje luksuza razlikuju od onih nekadašnjih. Imati luksuz i navići se na njega je najlakša stvar na svetu. Neki ljudi možda misle da je teško navići se na luksuz, ali uopšte nije. Naprotiv, to je dečja igra. Ali prihvatiti sopstvenu situaciju i ono što se poseduje, mnogim ljudima pada veoma teško; oni to jednostavno ne mogu da prihvate. Međutim, kada bi samo videli šta im je Allah, Azze ve Dželle, dao, bili bi zadovoljni svojom situacijom, bili bi srećni i ne bi više bilo problema. Kao što rekoh, ljudi nekada nisu poznavali današnji luksuz. Ko se rodio u selu, često ga za života nije napuštao. Zamislite, čak i ovde na Kipru, usred velikog mora, bilo je ljudi koji nikada nisu napustili svoje selo i nikada nisu videli more. Naravno, i oni su imali svoje brige, ali pošto nisu bili naviknuti na luksuz, bili su skromni, zadovoljni svojim stanjem i nisu otežavali život ni sebi ni drugima. Bio jednom jedan sultan, i on je takođe imao svoje probleme. Na kraju krajeva, vladao je čitavim carstvom; imao je pune ruke posla sa svojom porodicom, decom, narodom i susedima. Što je više ljudi imao za koje je bio odgovoran, to je bilo više problema: kod deset ljudi nekoliko briga, kod sto više, kod hiljadu još više, a kod milion ljudi beskrajni problemi... Napravimo kratku pauzu u našoj priči: Danas je ovde u Argentini petak i održavaju se izbori. Ljudi se na izborima takmiče da bi na sebe natovarili nevolje i preuzeli odgovornost za toliko ljudi. A od toga bi trebalo bežati, umesto da se ide ka tome. Dakle, taj sultan je šetao sa svojim vezirom kroz palatu i razgovarao sa njim. Kada je pogledao sa balkona palate, video je jednog čoveka kako radi u bašti. Sultan se okrenu veziru i reče: „Toliko sam opterećen brigama naroda, nosim toliku odgovornost... Noću ne mogu da spavam jer moram da mislim na ovo carstvo, na narod, na ovo i na ono. Ali pogledaj ovog čoveka, kako je srećan; on nema takav teret na svojim leđima.“ „On je siromašan, ali nije nesrećan, naprotiv, veoma je srećan. Svakog dana dolazi na posao veseo i pun elana.“ Vezir reče: „Moj gospodaru, to je zato što on ništa ne poseduje. Hajde da ga stavimo na iskušenje i vidimo šta će se desiti ako mu damo novac.“ Sultan se složio. Uzeli su kesu punu zlata, napisali na njoj „Sto zlatnika“, ali su unutra stavili samo 99. Zatim su krišom bacili kesu u čovekovu kuću i dodali poruku: „Ovih sto zlatnika su poklon za tebe.“ Ali unutra su stavili samo 99 zlatnika. Nakon što su ubacili kesu, posmatrali su čoveka. Te noći je siromah pronašao zlatnike, prebrojao ih i video da ih ima 99. Odmah je pozvao svoju porodicu, ponovo su brojali, ali je rezultat ostao isti: 99 zlatnika. Čovek reče svojoj ženi: „Vidi, piše ‚sto‘, a ovde ih je samo 99!“ Cela porodica je pretražila celu kuću u nadi da će pronaći taj jedan zlatnik koji nedostaje, i te noći nisu oka sklopili. Sledećeg dana nije mogao da dođe na posao od umora, prekosutra je zakasnio, i sultan je video koliko je nesrećan. Takva je priroda čoveka: ne ceni ono što ima, već uvek traži ono što nedostaje. Iako su u rukama držali 99 zlatnika – toliko koliko možda ne bi mogli da zarade za ceo svoj život – oni su jurili samo za tim jednim izgubljenim zlatnikom. Danima su tražili taj jedan zlatnik, a možda ga i dan-danas traže. To je zadovoljstvo: prihvatiti ono što dobiješ i biti srećan s tim. Ako ti je dovoljno ono što imaš, onda je stvar rešena. To je put, tarikat, kojem je Poslanik, mir i blagoslov neka su na njega, podučavao ljude. To znači, ne pridavati vrednost svetu i materijalnim stvarima. Poslanik, mir i blagoslov neka su na njega, bio je najvelikodušniji od svih ljudi. Naš put je put Poslanika, mir i blagoslov neka su na njega; mi njega (mir i blagoslov neka su na njega) uzimamo za uzor u svemu. Često je gladovao i danima ništa nije jeo. Čak se prenosi da je od gladi vezivao kamenje za stomak. Kada bi mu Allah, Azze ve Dželle, poslao opskrbu (mir i blagoslov neka su na njega), on ne bi mislio: „Nisam imao ništa, sada imamo toliko, moram to sačuvati.“ Naprotiv, ništa nije ostavljao za sledeći dan. Zato danas pod imenom ‚globalizacija‘ sve ljude na svetu guraju u jedan kalup. Njima je samo stalo do toga da zadovolje svoje prohteve i svoj ego. Oni uopšte ne razmišljaju o ahiretu, to jest o onom svetu. A ovaj život je tu da bi se radilo za život na ahiretu i da bi se za njega pripremilo. Ako vam Allah, Azze ve Dželle, pomogne i vi pomažete Njegovim slugama, dobićete svoju nagradu za to na ahiretu. Možda neki misle: „Nema mnogo ljudi na ovom putu“, ali ne zaboravite da su i dragulji retki na Zemlji. Ostanite čisti i dragoceni u Božanskom prisustvu Allaha, Azze ve Dželle. Neka vas Allah, Azze ve Dželle, blagoslovi.

Poslanik Ibrahim, alejhi-s-selam, jedan je od najznačajnijih poslanika. Postoji sedam poslanika koji su poznati kao Ulu'l-Azm. To su poslanici odlučnosti, dakle najuzvišeniji među poslanicima. Već u mladosti je stekao mnoga iskustva koja su ga oblikovala. Bez ikakvog spoljašnjeg vođstva, Alah ga je direktno uputio u poslanstvo. Odrastao je u zemlji kojom je vladao Nimrud. On je bio tiranin. Taj čovek je bio apsolutni despot. Vladao je celim regionom – Sredozemljem, Bliskim istokom – i primoravao je ljude da ga obožavaju kao boga. Tako su svi ljudi pravili njegove statue. Posedovanje takve statue ili idola se stoga smatralo idolopoklonstvom. Očuh poslanika Ibrahima, Azar – ne njegov biološki otac – služio je Nimrudu i zarađivao za život praveći upravo te statue. Ali već kao dete, poslanik Ibrahim (alejhi-s-selam) se pitao: „Zašto ljudi to rade?“ Kasnije je ljudima pokazao da je besmisleno obožavati te statue. Kada je odrastao, možda u tinejdžerskom dobu, video je kako njegov narod obožava te idole. Rekao je: „To nije moj Gospodar.“ „Oni ne mogu biti Gospodar.“ „Oni čak ne mogu ni sebi da pomognu.“ „Ne mogu ni koristiti ni štetiti.“ I Alah ga je nadahnuo da traži pravog Boga. Tako se prenosi i u Časnom Kur'anu. Jedne noći ugledao je zvezdu. Zato što je bila tako visoko na nebu, sjajna i prelepa, rekao je: „Ovo je moj Gospodar.“ „To mora biti moj Gospodar“, pomislio je u sebi. Ta zvezda je možda bila planeta ili nešto slično. Ali kratko vreme kasnije je nestala. Na to je rekao: „Ne volim one koji zalaze.“ „One koji se pojavljuju i ponovo nestaju.“ „Ne želim takvog Gospodara.“ Zatim je video mesec kako izlazi. I dok je posmatrao mesec, rekao je: „Ovaj je mnogo sjajniji od one zvezde.“ „Ovo mora biti moj Gospodar.“ Ali posle nekog vremena i mesec je zašao. „Ah, znači ni ovo nije moj Gospodar“, rekao je. „Ni ovaj to nije.“ „Bojim se da ću skrenuti s pravog puta.“ „Moram tražiti nešto postojano.“ Zatim je svanuo dan i sunce je izašlo. Postalo je svetlo i sunce se činilo ogromnim. Rekao je: „Da, ovo je veće od svega ostalog, ovo mora biti moj Gospodar.“ Ali onda, kada je pala noć, naravno i sunce je zašlo. „Ni ovo to nije“, rekao je. „To je za mene neprihvatljivo.“ „Ja ne pripadam onima koji Alahu pripisuju sudruge.“ „Ja imam samo jednog Gospodara.“ Na to je Alah otvorio njegovo srce i um za istinu. I počeo je da pita ljude: „Šta je to što radite?“ „Ovaj put kojim idete nije ispravan.“ „Prestanite s tim!“ Neki ljudi su prihvatili njegovu poruku, ali drugi su je odlučno odbili. Iako su se ljudi žalili, situacija se zaoštrila tek na dan jednog praznika. Kada su tog dana svi napustili grad, on je ušao u hram u kojem su obožavali svoje idole. Uzeo je sekiru i razbio sve idole u komade. Zatim je stavio sekiru u ruku najvećeg idola. Po povratku, ljudi su zatekli svoj hram uništen. I Nimrud je čuo za taj događaj. „Ko je to uradio?“, pitao je. Rekli su: „Čuli smo jednog mladića kako loše govori o ovim idolima.“ „Govorio je da to nije ispravno.“ „Da su beskorisni...“ „Mora da je bio on. Da, sigurno je bio on.“ Doveli su poslanika Ibrahima i pitali ga: „Jesi li to bio ti?“ „Otkud ja to znam?“, odgovorio je. „Sekira je u njegovoj ruci.“ „Pitajte njega, mora da je bio on.“ Rekli su: „Jesi li ti lud? Kako bi on to mogao da uradi? On ne može ništa, on je samo beživotni kamen!“ U tom trenutku je dokazao svoje: ti idoli nisu bili bogovi, već samo kamenje. I u tišini, ceo narod je morao da mu da za pravo. Kada je Nimrud video da je narod ubeđen Ibrahimovim rečima, pobesneo je i naredio da ga uhapse. Naredio je da se zapali ogromna vatra. 40 dana, možda čak i mesecima, skupljali su drva i gomilali ih u brdo. Zapalili su vatru, ali vrućina je bila toliko jaka da niko nije mogao da priđe, jer je pržila sve u širokom krugu. „Šta sad da radimo?“, mislili su. Napravili su katapult, mašinu koju su inače koristili za bacanje kamenja. Stavili su poslanika Ibrahima u njega i katapultirali ga pravo u sred vatre. Ali sve je u rukama Alaha, Svemogućeg i Veličanstvenog. Alah je naredio vatri: „O vatro, budi hladna i spas Ibrahimu.“ I tako je vatra za poslanika Ibrahima (alejhi-s-selam) postala hladna i sigurna, kao bašta kroz koju teku potoci. Iako je vatra bila tako moćna, nije mogla nauditi poslaniku Ibrahimu. Ovim čudom, Alah je pokazao ljudima da treba da slede put poslanika Ibrahima (alejhi-s-selam). Ipak, Nimrud je iz čiste oholosti odbio da prizna ono što se dogodilo i da prihvati veru poslanika Ibrahima (alejhi-s-selam). Počeo je da okuplja ogromnu vojsku da bi krenuo u borbu protiv poslanika Ibrahima (alejhi-s-selam). I Alah je pokazao još jedno čudo. Poslao je protiv njih roj sićušnih, neuglednih insekata: komaraca. Komarci su se sručili na njih kao taman oblak. Vojnici te vojske su nosili teške gvozdene oklope. Ali ti komarci su se bacili na njih. Alah im je podario posebnu snagu koju komarci koje mi poznajemo nemaju. Jeli su njihovo meso i krv i ostavljali samo kosture. Vojnici su panično pobegli. I Nimrud je pobegao i zabarikadirao se u svojoj tvrđavi. Ali Alah je poslao najslabijeg komarca za njim. Čak jednog sakatog. Komarac je ušao kroz njegov nos i stigao do mozga. Tamo je komarac počeo da mu jede mozak. Svaki put kada bi insekt jeo, Nimrud je trpeo nesnosne bolove. Naredio je svojim slugama: „Udarajte me po glavi!“ Kada bi ga udarili, bol bi na neko vreme popustio. I Alahovim čudom, taj komarac je vremenom postajao sve veći. Zato im je naređivao da ga sve jače udaraju po glavi. Možda je Alah, Svemogući, hteo da on oseti tu muku već na ovom svetu, kako bi poverovao. Ali ni to nije prihvatio. Takav je karakter nekih ljudi. Kada dođu na vlast, neki pokažu jednu od najgorih ljudskih osobina: oholost. Smatraju druge ljude nižim od sebe. Zato je gledao na sve druge sa visine i odbijao je da prizna istinu. Dugo je živeo u tom stanju, dok na kraju nije vrišteći naredio svojim ljudima da ga svom snagom udaraju po glavi, dok mu lobanja nije pukla. Umro je kada mu je glava smrskana. Kada su mu rascepili lobanju, videli su unutra komarca, koji je još bio živ i dostigao je veličinu ptice. Naravno, ovo su samo neka od mnogih čuda koja su data poslanicima, a posebno poslaniku Ibrahimu (alejhi-s-selam). On je otac poslanika. Stotine poslanika je poteklo iz njegovog potomstva. Od njega potiču dve glavne loze: jedna od poslanika Ishaka, a druga od poslanika Ismaila. Poslanicima koji potiču od poslanika Ishaka pripadaju poslanik Musa i drugi poslanici sinova Israilovih. Svi su oni njegovi potomci. A iz potomstva poslanika Ismaila potekao je naš poslanik Muhammed (sallallahu alejhi ve sellem). On je dakle predak našeg poslanika (sallallahu alejhi ve sellem). U plemenitim hadisima se prenosi da je njegovo srce bilo prepuno vere i ubeđenja. Zato se u svakoj molitvi, u svakom namazu, sećamo poslanika Ibrahima. Poslanik Ibrahim (alejhi-s-selam) je učinio mnoga velika dela. Jedno od najvažnijih je povezano sa hodočašćem hadža u islamu. On je izgradio Kabu. Zajedno sa svojim sinom, poslanikom Ismailom, podigao je Kabu. Kaba je prilično visoka, njena visina je oko 9 do 10 metara. Način na koji je izgradio Kabu je takođe jedno od njegovih čuda, a dokaz za to postoji i danas. Ispred Kabe se nalazi Mekam-i Ibrahim. Iako su ljudi kroz istoriju uvek iznova oštećivali Kabu, nikada nisu mogli uništiti ovo mesto. Ovaj kamen mu je služio kao neka vrsta skele prilikom izgradnje Kabe. Popeo bi se na kamen, a on bi se sam podizao i spuštao, tačno onako kako mu je bilo potrebno. Ako je trebalo da postavi kamen više, kamen bi se podigao. Čim bi stao na kamen, on bi ga nosio nagore. Samo on i njegov sin Ismail (alejhi-s-selam) su bili tamo. Nisu imali alate niti druga pomagala. Elhamdulillah, kada je završio gradnju, naredio mu je Allah, Svemoćni i Veličanstveni: „Pozovi ljude na hadž.“ Nigde nikoga nije bilo. Samo su njih dvojica bili tamo. Ipak, bez oklevanja, on je objavio poziv i pozvao ljude na hadž. To je na neki način bilo kao ezan, inšallah. Ali nije bilo nikoga ko bi mogao čuti poziv. Međutim, naš poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) je rekao da je ovaj poziv čula svaka duša kojoj je bilo suđeno da obavi hadž. Tako su stotinama i hiljadama godina milioni, čak milijarde ljudi čuli ovaj poziv i od tada se odazivaju na njega. Ovo je Allahov poziv, koji je upućen preko poslanika Ibrahima (alejhi-s-selam). Neka nas Allah ne skrene sa Svoga puta. Kao što je naš poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) rekao: Es-sadikin, vel-kanitin, vel-mustagfirine bil-eshar. To znači, pripadati istinoljubivima, pobožnima i onima koji u zoru traže Allahov oprost. Neka Allah bude zadovoljan sa svima vama, inšallah, i podari vam srce poput srca poslanika Ibrahima (alejhi-s-selam).

Elhamdulillah, ovo okupljanje je nešto veoma dragoceno, veoma vredno. Poslanik, salavat i selam na njega, kaže da Allah, Uzvišeni, naređuje melekima da polože svoja krila pod stopala ljudi koji se okupljaju iz ljubavi prema Njemu, da slušaju Njegov savet, inšallah. To je najvažnija stvar za nas ljude. To je takođe i najvrednije što postoji. Inšallah, pronaći dobre ljude koji daju savete i pokazuju put Poslanika. A oni koji prepoznaju vrednost toga su danas veoma retki na ovom svetu. Većina ljudi juri samo za materijalnim stvarima. A to znači slediti svoje strasti, samo da bi se zadovoljio sopstveni ego. Za ogromnu većinu ljudi je to danas najvažnije. Veoma retko se ljudi okupljaju radi Allaha. Zato ih Allah, Uzvišeni, hvali i daruje im ono najvrednije. Nekada su vremena, naravno, bila bolja nego danas. U naše vreme postoji toliko mnogo stvari koje odvraćaju pažnju ljudima od razmišljanja o bilo čemu, a kamoli o duhovnosti. Tu su svi ti uređaji: televizori, internet, telefoni... I sve to samo navodi ljude da slede svoj ego, sa pitanjem: „Kako da zadovoljim svoj ego?“ I tako jure za sopstvenom srećom. To je glavni cilj za ljude našeg vremena. Ljudi iz ranijih vremena su posedovali manje ovih materijalnih stvari. Stoga se većina njih koncentrisala na svoje ibadete ili na činjenje dobra. Ali čak i tada – jer Allah je sve ljude stvorio istim – ako bi im se ukazala prilika za materijalnu dobit, i oni su gledali za tim. Nekada je bilo velikih ulema i velikih evlija. Oni su držali sohbete i davali ljudima savete. I od tih ljudi, neki su razumeli, dok drugi nisu. Posebno u Indiji, ima mnogo velikih Allahovih prijatelja iz našeg tarikata i drugih redova, naročito iz Čištija tarikata. Elhamdulillah, ti ljudi su proširili islam u Indiji. Milioni ljudi su prihvatili islam, potpuno bez rata. Bio je Šejh Nizamudin, evlija, u Nju Delhiju. Bio je veoma poznat. Imao je hiljade, da, stotine hiljada murida. Bio je poznat i izuzetno velikodušan. Jednog dana, jedan siromah je čuo za njegovu velikodušnost. Potražio ga je, u nadi da će nešto dobiti. Šejh Nizamudin Evlija je zaista bio veoma velikodušan. Ali kada ga je taj čovek zamolio za sadaku, pogledao je oko sebe, ali nije mogao naći ništa što bi mu dao. Jer Allahovi prijatelji ne zadržavaju ništa za sebe. Oni sve odmah podele. Zato je teško naći nešto kod njih. Ponekad ni oni sami više nemaju ništa. Sve što je našao bile su njegove sopstvene stare cipele. Šta da radi? Nije mogao nekoga ko ga je molio za nešto nikako poslati praznih ruku. Zato je rekao: „Uzmi ovo. Ovo su moje stare cipele. Oprosti mi.“ Siromah ih je oklevajući uzeo; šta je drugo mogao. Ali bio je razočaran i nimalo srećan zbog toga. Uzeo ih je i otišao u obližnju gostionicu da tamo prenoći. Slučajno se u to vreme jedan murid Šejha Nizamudina Evlije takođe nalazio u okolini. Bio je učenjak, veliki Allahov prijatelj i ujedno bogat trgovac. Upravo se vraćao sa trgovačkog putovanja. Trgovao je drvetom i donosio ga u Delhi. Tako je morao da provede jednu noć tamo pre nego što stigne u Delhi. I tako je odseo u istoj gostionici. Kada je ušao u gostionicu, rekao je sebi: „Oh, osećam poseban miris mog šejha!“ Pogledao je oko sebe da bi otkrio odakle dolazi taj miris. Pratio je miris dok nije došao do sobe iz koje je dopirao. Pokucao je na vrata. Siromah je otvorio. Taj šejh se zvao Amir Husro. Pozdravili su se: Selam alejkum, ve alejkumu selam. Pitao je: „Odakle dolazi ovaj divni miris? Osećam parfem svog šejha.“ Čovek je odgovorio: „Da, bio sam kod njega. Ali nije mi dao ništa osim svojih starih cipela.“ Amir Husro je odmah rekao: „Daću ti sve svoje zlato, samo ako mi ih daš!“ Čovek je neverujući rekao: „Da li se šalite?“ „Ne, ne šalim se. Da imam više, dao bih ti.“ Siromah ga je upitao: „Zašto dajete toliko za ove stare cipele?“ On je odgovorio: „Kada bi znao pravu vrednost ovih cipela, i kada bi imao novac, ponudio bi mi duplo više za njih.“ To je razlika između onoga ko prepoznaje pravu vrednost i onoga ko je ne prepoznaje. Zato, inšallah, moramo biti zahvalni za put koji nam je Allah pokazao – što nas je uputio na put mešajiha, na put Poslanika. Taj put je neprocenjiv. Jer on nije za kratak trenutak, već za večnost, inšallah. Inšallah, neka nas Allah uvrsti među one koji prepoznaju pravu vrednost. Neka vas Allah blagoslovi.

Inšallah, neka nam Allah podari da se uvijek nalazimo na ovakvim dobrim skupovima, inšallah. Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže da je najbolje za jednog mu'mina da bude od pomoći drugim ljudima. Da bude od pomoći u svakom pogledu, bilo da podučava ljude ili kroz bilo koju drugu vrstu podrške. Postoji hadis koji kaže: „Najbolji među vama je onaj ko je najbolji prema svojoj porodici, svojoj zemlji i svim ljudima.“ Naravno, većina ljudi misli da će izgubiti nešto od svoje koristi ako tako postupe. Ako pomogneš nekome i on zbog toga postane bolji od tebe, onda se bojiš da si nešto izgubio. To je uobičajen način razmišljanja ljudi, ali ne i vjernika. Vjernik nije takav. Vjernik pomaže svakome. Ko razumno razmišlja, shvatiće ovo: Ako je tebi dobro, tvom komšiji dobro i svima ostalima, onda su svi ljudi sretni i ne nastaju problemi. Ali šejtan je pun zavisti. On uči ljude da budu zavidni. On ih ne navodi da pomažu jedni drugima; naprotiv. On želi da niko nikome ne pomaže i da niko ne bude sretan. Elhamdulillah, upravo to je ono čemu Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, uči čovječanstvo. To je bilo učenje Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Kada je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, podučavao ljude islamu, dok je živio u Meki el-Mukerremi, pripadnici njegovog plemena i ljudi u njegovom okruženju bili su puni zavisti i odbacili su njegovu poruku. Zato što to nisu željeli. Bili su ispunjeni ohološću i nisu željeli da im iko bude ravan. Željeli su da svi budu ispod njih. I to uprkos tome što su mnogi od njih znali istinu, jer im je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, pokazao čuda. On, sallallahu alejhi ve sellem, im je objašnjavao zaista važne stvari. Oni su ga, sallallahu alejhi ve sellem, poznavali čak i prije nego što je postao poslanik. Znali su da je on, sallallahu alejhi ve sellem, iskren, da nikada ne laže i da ne čini ništa loše. Ali najveća osobina koja ih je odvela u propast bili su zavist i oholost. Kao što se kaže u Kur'anu: „I rekoše: 'Zašto ovaj Kur'an nije objavljen nekom velikanu iz jednog od ova dva grada?'“ (Kur'an 43:31). Pitali su zašto Objava dolazi Sejjidini Muhammedu, sallallahu alejhi ve sellem – zvali su ga samo „Muhammed“ – a ne nekom drugom. Pritom su mislili na jednog određenog mudrog čovjeka koji je živio u Arabiji. On je bio ugledna, mudra ličnost i svi su znali da je njegov položaj iznad njihovog. Iz čiste oholosti iznosili su argumente koji su bili lišeni svakog razuma. Allah je izabrao Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, ne pitajući ljude za mišljenje: „Koga da izaberem? Želite li možda održati izbore?“ Čak i taj čovjek, kojeg su nazivali tako mudrim, kasnije je prihvatio islam. Ali oni su došli kod njega i rekli: „Poslanstvo je trebalo pripasti tebi. Ti si trebao biti poslanik.“ Ali on im je odgovorio: „Ne. Ja sam sada prihvatio islam, a on, sallallahu alejhi ve sellem, je Poslanik. Najuzvišeniji od svih je Sejjidina Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem.“ Ali ni to nisu prihvatili. Oholost i zavist su duboko loše osobine karaktera. To su osobine šejtana. Elhamdulillah, kada vidimo nekoga ko, elhamdulillah, vodi dobar posao, ima svoju nafaku, ima dobru porodicu i podučava dobrom ponašanju (edebu) i dobrim običajima, onda se od srca radujemo za njega. To je istinska radost za nas i za sve vjernike. Oni koji ne vjeruju ne osjećaju tu radost. Naprotiv, sve što vide čini ih zavidnim – bez obzira da li se radi o muslimanima ili drugim ljudima. Zbog toga se nalaze u stalnoj borbi i ne pronalaze sreću. Ljudi tarikata, elhamdulillah, imaju dobar edeb i slijede dobro učenje. To je oduvijek bilo tako, od vremena Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, pa do danas. Oni koji su na putu Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem – a taj put je tarikat – pomažu jedni drugima, a i svim drugim ljudima. Kada vide nekoga u nevolji, pomažu mu najbolje što mogu. I naravno, nakon kraja Osmanskog carstva, mnogo toga se promijenilo u svijetu, posebno u muslimanskim zemljama. A kada su muslimanske zemlje izgubile svoje dobre običaje, izgubio ih je i ostatak svijeta. Sasvim polako, ti dobri maniri su postajali sve rjeđi. Dok skoro nisu nestali. Ako danas nađete ljude koji pomažu ili to pokušavaju, često budu pogrešno shvaćeni ili im se ne vjeruje. U vrijeme Osmanlija, unutar tarikata postojali su učitelji za trgovce i za svaki zanat. Za svaku profesionalnu želju. Šta će biti od ovog dječaka? Možda želi postati mesar. Onda su ga dali kod majstora u mesaru da nauči zanat od samog početka. Neki drugi je možda želio postati stolar. Za njega je važilo isto: odveli bi ga u radionicu majstora stolara. Bez obzira koji zanat je želio naučiti – zlatar, kovač ili nešto drugo – prolazio je kroz taj proces obuke. A početak učenja zanata uvijek je započinjao dovom. Šegrta bi doveli kod majstora, izgovorili riječi „Bismillāhi-r-Rahmāni-r-Rahīm“, proučili dovu za njegov uspjeh i tako bi počela obuka. Naravno, bilo je bezbroj zanata, možda stotine. Svaki šegrt je ostajao mnogo godina kod majstora zanata koji je izabrao. Tokom obuke prolazio je kroz različite stupnjeve. Svaki stupanj je imao svoje ime: nakon dvije godine, nakon četiri godine, nakon šest godina. Na kraju obuke bio je ispitan, postavljali su mu pitanja i uručivali mu certifikat. Tokom svih tih godina podučavan je prije svega edebu: lijepom ponašanju, poštovanju starijih i mlađih, poštovanju prema svima. Na kraju je bila ceremonija sa dovom, i svečano je dobijao svoj certifikat. I ti ljudi su pomagali jedni drugima. Kada bi trgovac imao mušteriju i već nešto prodao, a njegov komšija tog dana još nije, poslao bi sljedeću mušteriju njemu. Rekao bi sebi: „Ja sam danas zaradio svoju nafaku. Neka sada i onaj drugi bude sretan.“ Kakva je bila posljedica toga? Jedan je sretan, drugi je sretan, sljedeći je sretan – i cijela zemlja postaje sretna. A da je rekao: „Ne, svaka mušterija je moja. Moram sve zadržati za sebe“, ni sam ne bi bio sretan. Jer bi mislio: „Oh, vidi, drugi me gledaju jer ja imam toliko mušterija, a oni nemaju. Zavide mi. Ja sve ovo postižem, a oni ne postižu ništa.“ Tako cijela zemlja postaje nesretna zemlja. Tako je bilo stotinama godina, dok nisu došli ti šejtanski ljudi i naučili ih da budu zavidni, da se međusobno bore i da nikome ne priželjkuju sreću. Jer u osmansko doba, preko 70 različitih naroda i etničkih grupa živjelo je mirno zajedno. I ovo što smo upravo opisali važilo je za sve. Nije bilo tako da musliman ne bi poslao svoju mušteriju kršćaninu, Jevreju ili nekom drugom inovjercu. Ne, ako je imao mušteriju, slao ju je i drugima, kako bi svi mogli biti zadovoljni. Ali ti šejtanski ljudi su posijali fitnu i huškali ljude jedne protiv drugih. I kada se to dogodilo, sreća je nestala, a na njeno mjesto je došla fitna. A šta se dogodilo poslije? Milioni njih su napustili svoje domove. I došli su ovamo. Iz te blagoslovljene zemlje došli su na mjesto koje je usmjereno samo na dunjaluk. Ali ako se dolazi samo zbog dunjaluka, to većini ljudi ne donosi istinsku korist. Da, svojom zavišću su sve uništili i ljude gurnuli u bijedu. Allah svakome daje njegovu opskrbu, njegov rizk. U to morate čvrsto vjerovati. Zato ne budite zavidni, inšallah. Kao što smo rekli, milioni ljudi su došli ovamo. Inšallah, možda je polovina njih bila muslimana. Ali kada su stigli ovdje, izgubili su i tu vjeru. Inšallah, neka Allah i drugima podari uputu, inšallah. Jer ovo ne vrijedi samo za djecu i unuke – iako vrijedi i za njih – nego je Allah dovoljno moćan da podari uputu i potpuno novim ljudima; to za Njega nije problem. Mjesto kao što je ovo, inšallah, služi da unese svjetlo u srca ljudi, inšallah. Kao što moljce privlači svjetlost, neka Allah preko ovakvih mjesta vodi ljude ka islamu. Neka nam Allah podari duboko razumijevanje, inšallah, i neka nas sačuva od svakog zla, inšallah.