Mawlana Sheikh Mehmed Adil. Translations.

„I vidiš ljude pijane, a oni nisu pijani, već je Allahova kazna strašna.“ (22:2) Ovo je ajet od Allaha, Moćnog i Uzvišenog, iz časnog Kur'ana – Allahove riječi koje važe za sva vremena. Blagoslovljena, časna riječ Allaha, Moćnog i Uzvišenog, vječna je. Njegova riječ vrijedi za svako doba. Iako je ovaj ajet objavljen o Sudnjem danu, ljudi i na ovom svijetu – posebno u posljednjem vremenu – liče na pijance. U ajetu se kaže: „Oni nisu pijani“, ali zbog težine situacije djeluju kao da su pijani. U našem današnjem vremenu je isto tako. Na Sudnjem danu će ovo stanje biti još žešće, ali već sada vlada slična situacija. Ljudi su zaboravili Allaha, Moćnog i Uzvišenog. Oni su zbunjeni i ne znaju šta da rade. Ne znaju kuda da krenu. Put je tačno pred njima, ali ga u svom pijanstvu ne vide. Dezorijentisani su, udaraju ovamo i sudaraju se onamo. A pritom je put spasa od Allaha, Moćnog i Uzvišenog, jasno prepoznatljiv. Spas leži samo u islamu, ni u čemu drugom. Oni koji napuste ovaj put liče na one pijance; to stanje im pomuti razum. Baš kao što pijanac nema kontrolu nad sobom, tako prolaze i ti ljudi. Međutim, ko krene pravim putem i čvrsto se drži Allahovog užeta, taj ima čvrst oslonac. Ostali bivaju bacani tamo-amo. Govore o ovom ili onom sistemu ili izmišljaju vlastita pravila po svom nahođenju. Smatraju se pametnim, ali štete ljudima. Najveću štetu nanose sami sebi i drugima. Zato ne skrećite s Allahovog puta. Slijedite Njegov put. Izvršavajte naredbe Allaha, Moćnog i Uzvišenog. Što ih više budete slijedili, to ćete biti sigurniji. Probudite se iz tog pijanstva, jer je opijenost ovim svijetom uzaludna. Ostavite to po strani. Ali kao da to nije dovoljno, neki posežu za svim mogućim sredstvima kako bi još više pogoršali svoje stanje i dodatno se opili. Ko takvo nešto konzumira, ne ostaje samo opijen, već uništava sebe i cijelu svoju okolinu. Neka nas Allah sačuva. Ako želite pobjeći tom zlu, čvrsto se držite Allahovog puta, ostanite na Njegovoj stazi i budite onakvi kakvim Allah želi. Ne slijedite stope šejtana; put koji oni pokazuju nije pravi put. Njihovo djelovanje je ništavno i beskorisno; da ima ikakve koristi, oni bi je valjda za sebe prigrabili. Neka Allah zaštiti ummet Muhammeda, kao i našu djecu i porodice. Jer su se i na njih namjerili i uče ih svakoj vrsti zla. Žele ukloniti sve što postoji u ime dobra. Ali Allah, Moćni i Uzvišeni, upotpunit će Svoje svjetlo, inšallah. Na kraju ovog pijanstva stajat će spas; na kraju ove tame bit će vedrina i svjetlost, inšallah. Neka Allah ubrza dolazak tih dana, kako bismo ih i mi doživjeli, inšallah.

A onaj ko se okrene od sjećanja na Mene, taj će teškim životom živjeti (20:124) Allah, Svemogući i Uzvišeni, kaže: "Ko se okrene od sjećanja na Mene i ne sjeća Me se, njegov život će biti mukotrpan i tjeskoban." Današnje vrijeme, koje proživljavamo, to jasno pokazuje. Svuda u svijetu vlada tjeskoba; ima mnogo problema i svake vrste tuge. Problemi sa opskrbom, porodične brige; postoje poteškoće svih vrsta. Razlog za to Allah, Uzvišeni, objašnjava ovako: Udaljavanje od sjećanja na Allaha. Zaboravljanje Njega. I nepokazivanje zahvalnosti na blagodatima koje je Allah podario. Upravo iz tih razloga nastaju ove nevolje. Ljudi traže od države rješenje problema; zahtijevaju više novca. Govore: "Novac više nije dovoljan." A trebalo bi moliti Allaha za Njegov blagoslov, da bi bilo dovoljno. Ako u onome što ti je dato ima blagoslova (bereketa), imaš više od toga. Novac koji ti se daje ionako u tren oka završi u rukama "vukova". Bilo bi bolje da se plata uopšte ne povećava. Umjesto toga molite Allaha. Recite: "Nemojte je povećavati." "Ostavite sve kako jeste, da bi se blagoslov održao." Mora se moliti Allah, Uzvišeni. I reći: "Podari nam blagoslov." Kada je blagoslov u onome što se ima, čovjek ne zavisi ni od koga. Čovjek tada ne traži više. On kaže: "Ovo je dovoljno." A kada Allah da Svoj blagoslov tome, sve postaje lako. To je isprobano; to je iskustvo. Što ljudi postaju pohlepniji, to više blagoslov nestaje, dok ništa ne preostane. Sada se raduju i govore: "Dobijamo toliko više novca." Ali ono što na jednoj strani zarade, na drugoj strani dvostruko potroše. Ljudi toga nisu svjesni. Raduju se: "Dobili smo povišicu." Raduju se... Ponekad se nakratko probude, ali ipak nastavljaju po starom. Idu dalje istim putem. Ljudi se konačno moraju probuditi. Trebaju se probuditi kako bi pronašli Allahov blagoslov. Molite Allaha za to. Ko Allaha moli, taj dobija. Ko traži od ljudi, biva razočaran i ne postiže ništa. Neka nam Allah podari blagoslov. Čak i ako je malo: sve dok je blagoslovljeno, bolje je nego mnogo. Neka Allah pomogne ljudima. Neka im On podari svijest i budnost. Neka se vrate Allahu. Neka se sjećaju Allaha. Tada će njihov život biti ugodan. Neka nam Allah bude na pomoći.

Naš Poslanik, mir i blagoslov na njega, kaže: „Kullu bani Adama khatta'un...“ Postoji i nastavak toga. To znači, svako Ademovo dijete, svaki čovjek može pogriješiti; štaviše, on ih i čini. To nije samo mogućnost da „može“, on ih zaista čini. Naravno, u ovom vremenu nema nikoga ko ne griješi. Bezgrešni i bez mahane su samo poslanici. Osim njih, svako griješi. I ashabi griješe, i Ehli-bejt, i imam, i evlije, i šejh. Allah, Moćni i Uzvišeni, dao je čovjeku grešku. Ali da bi prepoznao svoju grešku i pokajao se... Ako se pokaje, za to dobija i nagradu. To znači, greška je određena od strane Allaha, Moćnog i Uzvišenog, kako bi se pokazala nesavršenost čovjeka. Samo su poslanici najsavršeniji, i mi ćemo njih slijediti. Oni su ti koji su bezgrešni, kako bi im se ukazalo poštovanje. Naravno, naš Poslanik, mir i blagoslov na njega, posljednji je poslanik. Nakon njega više nema poslanika. Pojavljuju se besmisleni ljudi koji govore „Ja sam poslanik“; njih treba zatvoriti u ludnicu. Griješiti nije ništa loše. Čovjek mora izvući pouku iz svoje greške. Kada napravi grešku, mora je prihvatiti i reći: „Ovo je greška, ne smijem je ponoviti drugi put.“ Ne prihvatiti grešku je mahana, nesavršenost. To znači da ta osoba nije izvukla nikakvu korist iz svoje greške. Od grešaka se može imati i koristi. Ako si napravio grešku, nemoj je činiti drugi put. To ostaje u čovjekovom sjećanju. Da ne čini tu grešku i da ga niko ne upozori, ponavljao bi tu grešku cijeli život misleći da čini ispravnu stvar. Trčao bi za pogrešnim. Na kraju vidi da je svojim djelima ili sagriješio ili je te stvari radio uzalud. Loše stvari čovjeku prije ostaju u sjećanju. Većina ljudi se ne sjeća dobrog; obično se sjećaju lošeg ili negativnog. Na primjer, neko je negdje otišao, bio je poziv, hrana mu se nije svidjela, ovo i ono... To mu ostaje u sjećanju: „Na tom i tom mjestu smo loše jeli.“ A pritom je poslije toga jeo hiljade puta. Uopšte mu ne pada na pamet: „Kako je dobra bila ona hrana“, to mu ne pada na pamet. Ono čega se sjeti je ta loša hrana; hrana je bila slana, bezukusna itd., to mu pada na pamet. Ali dobrog se ne sjeća, samo rijetko. Zbog toga je onaj koji se okane greške čovjek kojeg Allah voli. Ono što nazivamo greškom: To može biti i grijeh, kao i obične, svakodnevne greške. Čovjek i iz toga uči i može bolje živjeti svoj život. Zato današnji ljudi uopšte ne prihvataju greške, oni kažu: „Mi smo savršeni.“ A pritom ne postoji savršen čovjek, svako može pogriješiti. To je blagoslovljena riječ našeg Poslanika, mir i blagoslov na njega; zasigurno je tako, svako ima grešaka. On mora ispraviti svoju grešku. Čim je primijeti, to se popravlja. Čak i ako to ne zna, čovjek bi trebao svaki dan reći „Estagfirullah“ i moliti: „O Allahu, kajemo se za naše znane i neznane greške.“ Neka Allah oprosti naše greške, inšallah.

Zaista, oni koji vjeruju i čine dobra djela – njima će dženneti Firdevsa biti ugošćenje (18:107). Ovo je obećanje Allaha, Moćnog i Uzvišenog. I obećanje Allaha, Moćnog i Uzvišenog, je istinito. Odredište onih koji vjeruju i čine dobro bit će – inšallah – bašče Firdevsa. Slijediti ovaj divni poziv je za vjernike najveći dar. To je zaista ogromna milost. Trebaš činiti dobro i vjerovati. Vjera znači vjerovanje u nevidljivo... To prije svega znači: vjerovati u Allaha, u Poslanika, meleke, džine i u sve odredbe Allaha, Moćnog i Uzvišenog. Bez ove vjere nastaje velika praznina. Ostaje samo ništavilo. Čovjek gubi orijentaciju u svojim postupcima. Upravo to šejtan želi; on to čovjeku nagovara. On čini da izgleda kao da je to vjerovanje u nevidljivo nepotrebno, kao da sve to uopšte ne postoji. A pritom je najveći dokaz važnosti nevidljivog tvoje vlastito tijelo – ti sam, čovjek kao takav. Odakle on dolazi? Allah je stvorio čovjeka iz ničega. Kako se dakle događa to stvaranje? Dolazi li on iz fabrike ili odnekud drugo? Ne, Allah ga stvara. On udahnjuje dušu ljudima i poklanja život živim bićima. Upravo ta duša i život su opipljiv dokaz za nevidljivo, koji je Allah dao čovjeku u ruke. Kada duša izađe, čovjek postaje beživotna ljuštura, leš. Isto je i sa životinjama. Ono u šta mnogi ljudi ne vjeruju, nose cijelo vrijeme, cijeli svoj život, u sebi samima. Nije daleko. Zato je vjera veliki poklon i znak razboritosti. Ko ne vjeruje, njegov razum je ograničen. Jer on ima ogroman dokaz direktno pred sobom: svoje vlastito tijelo i sve oko sebe. Da nema te duše – dakle onoga što on poriče – ne bi mogao ni disati ni napraviti niti jedan korak. Zato je ova vjera tako važna. Plod, rezultat vjere, jeste Džennet. A kazna za nevjerovanje je Džehennem. Neka nas Allah sačuva od toga. Neka Allah ojača našu vjeru, inšallah.

Zaista, sjećanjem na Allaha srca se smiruju. (13:28) Šta je potrebno da srce bude zadovoljno, da pronađe mir i da čovjek osjeti unutrašnje olakšanje? Čovjek mora misliti na Allaha; mora spominjati Njegovo ime. Mora vjerovati u Njega i uzdati se u Njega. Na drugi način se ne može pronaći unutrašnji mir. Šejtan je ljude skrenuo s puta. Učinio ih je ateistima, deistima, ko zna čime sve ne. Šta sve nije ljudima umislio! Navodno smo postali moderni, navodno smo pametni – kao da nema nikoga ko je pametniji od nas. Sve je to lijepo i krasno, ti si pametan – ali da li se tvoje srce smirilo? Imaš li mir u sebi? Imaš li dobro u sebi? Osjećaš li olakšanje? Ne. A zašto? Zato što si daleko od Allaha, Svemogućeg. A Allah je Taj koji te je stvorio. On je Taj koji ti i put pokazuje. Allah je Taj koji nam pokazuje put ljepote. Njegov put je put ljepote, unutrašnjeg mira, spokoja i duševnog olakšanja. Put na koji Allah ukazuje je put ka svakom dobru. Jer On je Taj koji te je stvorio. Nisi sam sebe stvorio. Allah te je stvorio: tvoje meso, tvoje kosti, tvoju krv – sve to dolazi od Njega. I baš kao što te je stvorio, pokazao ti je i rekao šta treba da radiš. Ako ignorišeš Njegove riječi i radiš po svojoj glavi, to neće funkcionisati. Pa ti ne možeš napraviti ni običnu mašinu. Ako je neko drugi napravi, a ti pokušaš da je „popraviš“ bez znanja, samo ćeš je pokvariti. Uništit ćeš je dok ne bude zrela za smeće. I upravo se u tom stanju nalaziš. Da bi čovjek pronašao mir i spokoj, osjetio olakšanje – da bi mu srce bilo zadovoljno, a njegov dunjaluk i ahiret postali lijepi – mora se sjećati Allaha. Mora vjerovati u Allaha i spominjati Njegovo ime. Posebno u teškim vremenima treba da Ga se sjeća. Ljudi danas kažu: „Postali smo ateisti, mi smo ovo i ono.“ Ali čim im se nešto sitno desi, viču: „O Bože!“ Kada se zemlja zatrese, odjednom zovu: „Allah!“ Pa, zar nisi maloprije bio ateista? Zar to nije bio tvoj stav? To pokazuje da je Allah taj put usadio u prirodu čovjeka; s vremena na vrijeme nas On podsjeti na to. Ali onda šejtan ponovo zavara čovjeka i opet ga skrene s puta. Zato, neka ih Allah sve uputi. Neka ne odu u zabludu. Znanje koje se stekne, a koje odvede s pravog puta, nije istinsko znanje; to je neznanje. Znanje znači spoznati. Šta spoznati? Spoznati Stvoritelja. Neka ih Allah uputi da se vrate na pravi put, inšallah.

إِنَّهُمۡ فِتۡيَةٌ ءَامَنُواْ بِرَبِّهِمۡ وَزِدۡنَٰهُمۡ هُدٗى (18:13) Allah, Moćni i Uzvišeni, spominje te mladiće u časnom Kur'anu. On nam kazuje njihovu priču. Bili su veoma imućni i bogati, ali najvažnije je bilo: bili su pametni ljudi. Allah, Moćni i Uzvišeni, stvorio ih je tako da su posedovali sve. Ništa im nije nedostajalo. Ipak, napustili su te stvari koje su smatrane vrednim radi Allahovog puta i okrenuli se onome što je istinski vredno. To nije bila situacija koju bi svako mogao tek tako napustiti savladavanjem svog ega. Bili su miljenici kralja. Novac, bogatstvo, imetak, vlasništvo, žene... šta god da navedete, sve je bilo tu. Dakle, živeli su ovde takoreći kao u Džennetu. Živeli su u zemaljskom raju. Ali shvatili su da to nije istina. Taj raj nije bio stvaran; sve je to zapravo smeće. Ako čovek nije na Allahovom putu, a umesto toga obožava tog tipa, te stvari nemaju vrednost. One brzo prolaze. Ili će se naljutiti i izbaciti nas, ili će dati da nas pogube; a čak i ako ostanemo živi, čemu to? To je konačno. Allah je spustio uputu u njihova srca. Sa tom uputom stekli su najveći od svih darova. Ostavili su sve iza sebe i kročili napred na Allahovom putu. Allah, Moćni i Uzvišeni, večno ih je pohvalio i spomenuo u časnom Kur'anu. Hvala Allahu, na nekim mestima postoje spomen-obeležja za te blagoslovljene ljude. Ali pravo mesto je ovde. Jer su naš Šejh-otac, Šejh Nazim, i naša Hadži-majka to takođe potvrdili; ukazali su na to i rekli: „To je ovde.“ Njihovo pravo mesto je ovde. U Damasku, gde smo stanovali, takođe postoji jedno, ali ono nema veze s tim. U Jordanu postoji jedno, to je takođe nešto drugo, ali ono pravo je ovde. Mesto koje je opisano u časnom Kur'anu i na koje su ukazali naš Poslanik (mir i blagoslov Allahov neka su s njim) i Allahovi prijatelji, je ovde, hvala Allahu. Posetiti ovo mesto je blagoslov. Naravno, taj blagoslov možete dobiti od svuda. To znači, kada učite za sve Allahove prijatelje, poslanike i pravednike, morate to svima njima nameniti, kako bi vam se nagrada od svakog pojedinačno vratila. Poslanik (mir i blagoslov Allahov neka su s njim) objašnjava milost, velikodušnost i darežljivost Allaha, Moćnog i Uzvišenog. Ako to nameniš svakom čoveku, On ti vraća isto toliko nagrade. To znači: Hvala Allahu, naš put – put muslimana, put vere, put tarikata – put ljudi koji u to veruju, je najlepši put. Ali šejtan ih, naravno, ne želi. Izrodio je grupu koja ne priznaje ni zauzimanje, ni Allahove prijatelje, ni poslanike. Oni kažu: „To su sve ljudi kao i mi.“ Grubo rečeno, misle: „Sedi i čitaj sam, to je dovoljno.“ I to samo ako Allah primi... Hvala Allahu, svaki put kada učimo i namenimo to, dobijamo milijarde nagrada. Poslanik (mir i blagoslov Allahov neka su s njim) kaže: „Jedan prema deset.“ Koliko je milijardi muslimana i vernika bilo i ima na svetu, toliko smo nagrada osvojili. Hvala Allahu, to je veliki dar. To što današnji ljudi trče za svetovnim stanjima je nerazumnost. Imaju mnogo pameti, ali ono što rade je nerazumno. „Nemam posao, nemam novca, posao mi nije uspeo...“ Čak i ako ti posao nije išao, čak i ako si bankrotirao: jesi li još živ? Živ si. Zašto živiš? Zato što imaš opskrbu. Da nemaš više opskrbe, ne bi živeo. Sve dok imaš riska, živiš. Onda čovek mora biti zahvalan. Najvažnije je biti na ovom putu. Sve dok je čovek na putu Allaha, Moćnog i Uzvišenog, ništa ne gubi. Poslanik (mir i blagoslov Allahov neka su s njim) je rekao: „Čudan li je primer vernika.“ Sve je dobro za njega. Išlo dobro ili loše – za vernika je dobro. Ništa mu ne propada. Ako ide loše, on se strpi i dobije svoju nagradu. Ako je siromašan, Allah mu daje nagradu za njegovo siromaštvo. Ako je bolestan, i za to dobija nagradu. Dakle, ako postoji bilo kakva vrsta brige, za to sigurno postoji nagrada i naknada. Ako je dobro, on svojom zahvalnošću opet stiče nagradu i dobra dela. Zato ovaj svet, sadašnji poredak, nagoni ljude da trče samo za ovosvetovnim. „Ovaj ti je učinio ovo, onaj je učinio ono...“ Zapravo, ljudi to i zaslužuju. Zanemaruju dar Allaha, Moćnog i Uzvišenog, a nadaju se darovima od drugih. Čekaju na to: „Ovaj će mi učiniti dobro, ovaj će mi dati posao, ovaj će mi povećati platu, ovaj će kupovati kod mene...“ Zaboravljaju Allaha, Moćnog i Uzvišenog, i misle da su ljudi ti koji daju opskrbu. A zapravo je Allah taj koji daju opskrbu. Zato je ovo važno pitanje. Svi ljudi su prevareni. Nije preostalo više ljudi „starog kova“. Ljudi su se ranije više uzdali u Allaha. Ljudi su ostajali gladni, ostajali žedni, ali su ipak živeli. Živeli su od Allahove opskrbe. Ovi današnji jedu i piju i imaju sve, ali ipak nema zadovoljstva. Zadovoljstvo onim što se ima je najveće blago koje je Allah dao. Ništa drugo. Ostalo su nepotrebne stvari. Neka nas Allah sačuva, to je takva stvar... Ko daje nešto besplatno? Da li je to ministar, premijer, šef, Amerika ili Afrika? Ko daje besplatno? Niko na ovom svetu ne daje ništa bez protivusluge. Niko ti ništa ne poklanja. Ako nešto uzmeš, sigurno moraš dati protivuslugu za to, bilo mnogo ili malo. Kako god bilo. Jedini koji daje bez protivusluge je Allah, Moćni i Uzvišeni. Zato se uzdajte u Allaha. Oslobodite se brige ovog sveta. Ko se uzda u Allaha, Allah mu pomaže. Hasbunallah ve ni'mel vekil. „Hasbunallah“ znači pouzdanje u Allaha; to znači: „Allah nam je dovoljan.“ Njegovim riznicama nema kraja. On kaže: „Tražite koliko god želite.“ Sada oni drugi potražuju; reklamiraju ti: „Ovaj daje toliko, zaradićeš toliko.“ A pritom nema prave protivvrednosti. Onda pogledaš šta imaš u ruci: sve je isisano i nestalo. Za neku sitnicu su te iscedili do srži i ništa ti nisu ostavili. Zato se mora paziti, obratite pažnju na to. Posebno u ovim danima pohlepa je dostigla svoj vrhunac. Svako zna te situacije. Nešto se pojavi, neko kaže „Ja sam dobio“, hiljadu ljudi se baci na to, i svi izgube. Bilokako bilo, i mi smo ovde bili ova tri dana na putovanju. Te stvari iskorišćavaju lakovernost ljudi. Čak i ako čovek nije naivan, prevare i najpametnije ljude. Ništa nije besplatno. Obratite pažnju, ne postoji tako nešto kao "dam jedan a dobijem hiljadu". Posebno u današnje vreme toga uopšte nema. Čuvajte svoj imetak i svoje vlasništvo. Naročito poslednjih godina ljudi se varaju snom da prodaju svoju kuću ili imetak: "Prodaću jednu kuću i kupiti trista kuća", a onda završe na ulici. Danas je najveći problem, najčešća žalba koja do nas stiže: "Stanodavac nas izbacuje iz kuće." Šta da se radi; navodno dolazi njegov sin ili njegova ćerka. Zapravo mu se ne sviđa kirija, želi veću kiriju. Budite razumni. Sve dok nije pitanje života i smrti – čak i da vam ponude blaga ovog sveta – nipošto ne prodajte svoju kuću da biste "pravili posao". Treba da imate mesto gde stanujete, krov nad glavom. Nipošto to ne ispuštajte olako iz ruku. Kako su naši preci govorili: Na ovom svetu dom, na onom svetu vera. Te dve stvari su za jednog muslimana veoma važne. Postoji i hadis Poslanika (neka je Allahov mir i blagoslov na njega); tri stvari su važne na ovom svetu. Jedna je kuća u kojoj se stanuje, jedna je čestita žena, i jedna je blagoslovljena opskrba, kaže naš Poslanik (neka je Allahov mir i blagoslov na njega). To su dakle važne stvari. Shvatite ovaj savet ozbiljno. Jer ima mnogo ljudi koji kažu "Mene ne mogu prevariti", ali ipak budu prevareni. Neka nas Allah sačuva. Neka Allah zaštiti vernike od zla loših ljudi i uputi ih ka dobru. Treba jedni druge da podržavaju i savetuju. "Vera je savet", kaže Poslanik (neka je Allahov mir i blagoslov na njega). To znači: Ako želite da pravite posao, onda nipošto – kao što je rečeno – ne ostavljajte svoju kuću, svoje mesto stanovanja, ne prodajte ga. Ne dozvolite da vas zavaraju, samo da biste "više poslovali i stekli moć". Nadamo se da će ovaj savet svima biti od koristi. Uz blagoslov svetih, neka bude blagoslovljeno.

„Jedni drugima pomažite u dobročinstvu i čestitosti, a ne sudjelujte u grijehu i neprijateljstvu.” (5:2) Allah, Svemogući i Uzvišeni, kaže: „Pomažite jedni drugima u dobru.” „Gdje god ima dobra da se učini, pomozite jedni drugima”, kaže Allah, Svemogući. Jer iz dobra ponovo nastaje dobro. „A ne sudjelujte u grijehu i neprijateljstvu.” (5:2) „Nemojte se međusobno pomagati u lošem i neprijateljstvu”, kaže Allah, Uzvišeni. Ko postupa prema tome? Ljudi tarikata to čine. Iako smo na ovom svijetu, oni rade za onaj svijet (Ahiret), za Allahovo zadovoljstvo. Pomažu materijalno i duhovno, koliko god mogu. To je put našeg Poslanika (neka je Allahov mir i blagoslov na njega); put koji nam je svima pokazao. Šta god se može učiniti... A ako se ne može ništa učiniti, onda se nasmiješi čovjeku u lice; i to je dobro djelo. I to je nešto lijepo. Umjesto da nekoga gledate ljutito ili strogo, već je dobro djelo susresti ga ljubazno. To su principi tarikata. Naredba tarikata je put našeg Poslanika. Put... „Tarikat” znači put; to znači hoditi putem koji je pokazao naš Poslanik. Ništa drugo. Danas se to često prikazuje tako da ljudi pri pomenu „tarikata” pomisle na nešto loše. A tarikat zapravo znači dobrotu, znači ljepotu. Znači biti od koristi ljudima i pomagati im. Prije svega, to znači spominjati Allaha, Svemogućeg i Uzvišenog. U tome nema ničeg lošeg; sve njegove zapovijedi su srž ljudskosti. Islam je ionako priroda čovjeka, a tarikat je također suština ljudskosti. Šta čini čovjeka? Koja je razlika između čovjeka i životinje? Kaže se: „Ovaj čovjek se ponaša ljudski.” Ljudskost ne znači činiti zlo, već činiti dobro. Upravo to je tarikat. To znači uputiti ljude na pravi put i odgojiti ih da postanu „potpuni ljudi”. Potpun čovjek je lijep, dobar čovjek. Čovjek kojeg Allah voli... Kojeg i ljudi vole; koji nikome ne šteti, nikoga ne vara i ne čini ništa loše. To je tarikat. Hvala Allahu, inšallah, neka nam Allah bude na pomoći. Što više ljudi pronađe ovaj put, to je korisnije za sve; nema nikakve štete. Oni koji štete čovječanstvu, društvu i narodu su oni koji su skrenuli s puta. Oni koji su na putu, donose korist. Put se kaže „Tarik”, iz toga se izvodi „Tarikat”. Uz Allahovu dozvolu, krenuli smo ovim putem radi Allahovog zadovoljstva. Ovdje, a i na druga mjesta... Danas smo došli ovdje; dolazimo jednom godišnje, hvala Allahu. Neka nam Allah podari da ostanemo čvrsti na ovom putu i da dolazimo ovdje dok smo živi. Nadam se da je blagoslovljeno. Neka Allah bude zadovoljan svima vama. Došli ste ovako rano. I to se desilo samo radi Allahovog zadovoljstva, ni zbog čega drugog. Niste došli ni zbog jela ni pića, niti zbog novca. Čisto i iskreno radi Allaha... Neka Allah bude zadovoljan svima vama. Neka vas On obilno nagradi. Neka ovaj naš blagoslov bude povod za uputu ljudima u vašem okruženju. Za vašu porodicu, vaše komšije, vašu rodbinu... Turci, Kurdi, Arapi, Englezi... Svi muslimani koji postoje, svi su oni Allahovi robovi. Zato neka im ova okupljanja budu od koristi, ako Allah da. Svako želi vidjeti svoju porodicu, svoju djecu i rodbinu kao dobre ljude. Neka Allah to podari, inšallah. Neka to bude uputa za njih, i neka mi budemo povod za njihovu uputu, ako Allah da. Neka Allah i nas uputi i ne dopusti da skrenemo s pravog puta. Neka ne dozvoli da slijedimo šejtana i svoj nefs (ego), inšallah.

Poranili smo; to je putovanje na koje krećemo svake godine. Okupili smo se ovde posredstvom hadži tetke Neslihan. Nadamo se da će svako ko je bio povod za naše sastanke takođe dobiti nagradu za to. Okupljamo se radi Allaha. Okupljamo se u čast Allaha, Moćnog i Uzvišenog, i Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem). Nemamo drugih namera; danas smo se čak pojavili ranije. Prisutna braća nemaju nikakvih skrivenih namera. Oni su ovde da bi stekli Allahovo zadovoljstvo. To je ono što je važno, to je ono što čoveku zaista koristi. U svemu treba da imate nameru da to činite radi Allahovog zadovoljstva, kako bi bilo od koristi i kako bi vam nagrada ostala sigurna. U suprotnom, ako se okupljate samo radi ovog sveta, na kraju svako trči za svetovnim, ali svet beži od njih. Poslovi koji su usmereni samo na profit, posebno na svetovni dobitak, nemaju dobar kraj. Jer u prirodi čoveka leži egoizam, okrenutost samom sebi. On želi da "sve pripada meni". Šta god mu daš, on se ne zasiti; šta god da uradiš, on nije zadovoljan. Zato sastanci koji se održavaju samo u ime sveta nikada ne donose korist. Čak i kada se sastajete radi svetovnih stvari, morate usmeriti nameru ka Allahovom zadovoljstvu. Treba misliti: "Ovo je doduše svetovni sastanak, ali rezultat treba da služi Allahovom zadovoljstvu. Neka mi Allah pomogne da ono što zaradimo na Njegovom putu potrošimo za Njegovo zadovoljstvo." Mnogi ljudi dolaze i varaju druge zarad svetovnog profita. Ljudi dopuštaju da budu zavarani i varaju sami sebe. Jedan vara drugog, i tako celi svet vara jedni druge. Ne postiže se nikakva korist. Stanje sveta se razvija, posebno od kasnog perioda Osmanlija pa do danas, od lošeg ka još gorem. Zašto? Da li je do vlada, do države? Ne! Do ljudi je; jer čovek žanje ono što poseje. Šta država treba da učini za tebe, šta vlada? Vi ste kao oni, a oni su kao vi. Te ljude nisu doveli sa Meseca ili Sunca, svi smo mi stanovnici ove zemlje. Živimo na ovom svetu. Nakon Osmanlija... Jer Osmanlije su bile na Allahovom putu; ali u onom poslednjem vremenu, oni koji su ga uništili, sve su upropastili. Kažem "nakon Osmanlija", ali i u njihovoj završnoj fazi vođstvo je palo u pogrešne ruke, i nakon toga su ga iz dana u dan sve više upropaštavali. Zašto? Zato što nema straha od Allaha. Nema stida, nema pristojnosti, baš ničega. Pa, kakvi bi ti ljudi trebali biti? Vrednost čoveka leži u njegovoj ljudskosti. A šta je ljudskost? Imati osećaj stida, ne činiti zlo, ne nanositi ljudima patnju. To je ono što čini čoveka. Ko nije čovek, radi suprotno. Ne stidi se, nema pristojnosti, spreman je na svaku sramotu; ponaša se kao divlja zver. Upravo to smo videli u godinama koje smo proživeli. Zato nemoj reći: "Ako sam ja dobar, a onaj drugi nije, šta da radim?" Ako poznaješ Allaha... Allah je tu, Allah, Moćni i Uzvišeni, je prisutan; ništa se ne gubi. Ni trunka Mu ne promiče, kaže Allah, Moćni i Uzvišeni. Dobro težine trunčice koje učiniš neće biti zaboravljeno, a ni zlo isto tako. Zlo Allah oprašta ako zatražiš oprost, ako se pokaješ i moliš za oproštaj. A za dobro... Allah, Moćni i Uzvišeni, za to daje nagradu. Ko učini dobro delo, Allah mu daje desetostruku nagradu. Od desetostruke do hiljadustruke nagrade daje Allah, Moćni i Uzvišeni. A ako si učinio nešto loše, On upisuje samo jedno loše delo. Allah nikome nije nepravedan. Dakle, samo zato što je zabeležio deset nagrada, On ne upisuje i deset grehova; samo jedan. Ako si počinio greh, on se računa kao jedan jedini greh. Ako si činio dobro, On daje desetostruku, hiljadustruku, deset hiljada puta veću nagradu; vrata Allaha, Moćnog i Uzvišenog, su otvorena. Dakle, ako želiš nešto da uradiš i kažeš: "Ovaj je učinio zlo, onaj je učinio zlo, vidi, on je dobio, uradiću isto kao oni"... Ako i ti uradiš kao on, možda ćeš dobiti jednom, dobiti dvaput. Čak i da dobiješ hiljadu puta i misliš da nisi uhvaćen, to ti neće koristiti ni na ovom ni na onom svetu. Ne misli da si pobedio samo zato što se raduješ što si se izvukao. Zlo tog dela pogađa čoveka i na ovom svetu. Takav čovek sigurno neće naći ni mir, ni udobnost, niti će doživeti spokoj. Zato, kao što je rečeno, sve treba da bude radi Allahovog zadovoljstva. Treba da bude onako kako Allah želi; ne bismo smeli da napustimo Njegov put. Njegov put je put istine; nemamo drugog mesta, niti drugog puta kuda bismo mogli poći. Put Allaha, Moćnog i Uzvišenog, znači sigurnost. Svaki drugi put vodi u propast, čovek propada. To nema nikakve koristi. Čovek takođe nema mesto kuda bi mogao pobeći. Možda varaš na ovom svetu, kradeš i pobegneš odavde u drugu zemlju, u drugi grad, u daljinu. Čak i ako pobegneš na mesta gde te ljudi ne vide, i veruješ da si se na ovom svetu izvukao... Na onom svetu nema takvog nečega. Nemaš mesta za beg, nemaš utočišta. Utočište možeš potražiti samo u oprost Allahovom, Moćnog i Uzvišenog. Ako potražiš utočište u milosti i blagodati Allaha, Moćnog i Uzvišenog, i vratiš se na taj put, Allah će ti oprostiti i sačuvati te. Problem sa ovim svetom je: kada ljudi vide da drugi čine zlo, oni to smatraju uspehom i pokušavaju da urade isto. Mnogi ljudi su na tom putu propali i uništeni. Videli su da im svet ne koristi, ali su to shvatili i pokajali se tek kasnije. Kasnije, kada je sve gotovo, teško je početi iznova. Allah, Moćni i Uzvišeni, čoveku često pruža svetovnu priliku. Ta prilika se ne sme propustiti. Allah ti je otvorio vrata dobra, vrata opskrbe, omogućio dobar život sa porodicom. Ova prilika često dolazi samo jednom; ako je propustiš, nećeš naći drugu. Hvala Allahu, bližimo se sedamdesetoj godini života. Prema onome što smo do danas doživeli, čoveku se retko pruža druga šansa. Zato treba biti svestan toga, ceniti vrednost i ne sme se to izgubiti. Ako to izgubiš, kao što je rečeno, teško je tu stvar steći po drugi put. Zato pazite, ne nasedajte na šejtana, ne nasedajte na svoj ego. Stari su govorili: "Malo jela, glava bez bola" (Skromnost donosi mir). Živiš sa svojom porodicom; ne budi pohlepan i ne govori "Hoću više da zaradim, na ovaj i onaj način", i ne upuštaj se na nepoznate puteve. Ne govori: "On je to uradio i dobio, i ja ću dobiti." Možda on dobija; ali od hiljadu ljudi često samo jedan dobije. Zato se ne upuštajte u takve stvari. Budite skromni, budite uz Allaha; to je vaš najveći dobitak. Ovde to kažemo po drugi put. I hadži majka je govorila: "Sreća je jednooka stvar, njen pogled je usmeren nagore." Podiže te sve više i više... Tek na samom vrhu pogleda dole; ako prođe dobro, tim bolje. Ako ne, i odjednom te zbaci, nema više spasa. Zato pazite, ne budite pohlepni. Ne nasedajte na priče ovog ili onog. Jer današnji ljudi su sve zaboravili. Dok govore "Hoću da zaradim novac, da zaradim više", često gube i ono što već imaju, i na kraju ostaju bez ičega. Zato pazite; ovi darovi su milost koju vam je Allah poklonio. Ne gubite te darove. Budite oprezni, jer ćete za te darove biti pozvani na odgovornost. "Dato ti je toliko toga, šta si uradio s tim, kako si postupio?" "Da li je otišlo u haram (zabranjeno)? Kako si to izgubio? Na šta si potrošio opskrbu svoje porodice i dece?" Za to će se pitati. Neka nas Allah sačuva. Ovo je važno za ovde, za sve. Hvala Allahu što postoje ovi uređaji, iako se koriste za mnogo zla. Svaka vrsta prljavštine i prevare se čini putem njih, ali hvala Allahu, ovi saveti, ma koliko mali bili, sredstvo su za dobro. I verniku i neverniku; bilo da klanja ili ne, svako treba da čuje ovaj savet. Jer ljudima nedostaje skromnosti, zadovoljstva i zahvalnosti. Ne zna se ceniti vrednost datih stvari, vrednost darova. Neka nas Allah sačuva, neka nas Allah ne skrene sa pravog puta, inšallah. Neka Allah bude zadovoljan vama.

Neka Allah, Moćni i Uzvišeni, sačuva vernike. Inšallah, hajde da učvrstimo svoja srca. Jer se nalazimo u poslednjim vremenima, a iskušenja ovog vremena su brojna. Sve postaje teže. Naš Poslanik (neka je mir i spas na njega) kaže o poslednjem vremenu: "Yakunu al-mataru qayzan wa al-waladu ghayzan" (Kiša će postati muka, a deca izvor besa). To znači, u poslednjim vremenima kiša će postati nesreća. Dugo vremena ne pada nikako, a onda dođe poplava i odnese sve sa sobom. To vidimo svuda u svetu; ljudi gube živote u poplavama. One uništavaju zemljišta, useve i kuće. Pošto živimo u poslednjim vremenima, sve su to znakovi toga. Još gore je "wa al-waladu ghayzan"; to znači, deca postaju nepokorna. Naš Poslanik (neka je Allahov mir i spas na njega) kaže da će biti prkosne, mrzovoljne dece koja roditeljima zadaju brige. I ovo spada u znakove poslednjih vremena. To je, naravno, do vaspitanja. Pošto se deca ne vaspitavaju sa islamskim vrednostima, nesvesno kreću stranputicom; muče svoju porodicu, prave probleme i na kraju štete sami sebi. Pošto živimo u poslednjim vremenima, trebate se uvek ovako moliti Allahu: "Neka Allah podari blagoslovenu kišu i neka naša deca budu lepo vaspitana." Ljudi se danas žale tek kada bude prekasno: "Sin nas muči, ćerka nas ne sluša." Morate se pobrinuti od samog početka. Ne vaspitavajte ih strogošću, već dobrotom i pokažite im put. Učite ih pristojnosti, moralu, islamskom adabu i o našem Poslaniku, i molite Allaha da oni idu tim putem. Kao što sam rekao, najvažnija tema su deca. Kiša i poplave jesu katastrofe, ali ako deca ne postanu čestita, to je veća katastrofa. Ovo nije važno samo za porodicu, već za celo društvo. Deca ne poštuju svoje roditelje, trče za beskorisnim ljudima, uništavaju sami sebe i nanose bol drugima. Zato neka Allah sačuva decu muslimana, decu islama. A onda postoje ti đavolski ljudi; oni navode decu na drogu. Kada se jednom naviknu na to, neka nas Allah sačuva... Zato se mora biti umeren sa decom; ne sme im se ispunjavati svaka želja. Dete treba da radi, da se trudi. Čak i ako ste imućni, ne dajte im odmah sve, neka sačekaju. Dete mora služiti ocu i majci. Danas se dešava upravo suprotno; ljudi im sve stavljaju pred noge i pitaju: "Šta dete treba da radi? Šta naše dete želi da ima?" Iako su u finansijskoj oskudici, šalju ih na privatne univerzitete. Onda neka ne studira, univerzitet nije obaveza. Neka radi, neka doprinosi, neka postane pristojan čovek. Čovek koji veruje u Allaha i s poštovanjem služi svojoj porodici. Pošalješ ga na univerzitet, i situacija postane još gora. Dete izgubi orijentaciju, ode tamo i vrati se potpuno pokvareno. Zato šaljite samo ono dete koje zaista želi da uči. Ko ne želi da uči, ne treba da sedi kod kuće, već da radi. Ako ne uči i čuči kod kuće, kasnije će se smucati po kafićima i kojekuda, okružiće se pogrešnim prijateljima i lošim mislima. I onda očekujete da postane čestito dete. Neka nas Allah sačuva. To je važno, jer je to najveća bolest današnjeg vremena. Kažu "Školovaću decu", pošalju ih negde, ne znaju šta rade, i posle se žale. Neka Allah svima nama podari pamet i uvid, neka nas Allah ne skrene sa pravog puta.

Pa ko hoće, neka vjeruje, a ko hoće, neka ne vjeruje. Allah, Moćni i Uzvišeni, kaže: "Ko želi, neka vjeruje, a ko želi, neka ostane u nevjerstvu." Ovo je stvar srca. Ne može se niko prisiliti da postane musliman. Čak ni tokom osvajanja niko nije bio prisiljen da promijeni svoju vjeru; nije bilo prisile. Ko je htio postati musliman, postao je. Ko nije, ostao je pri svojoj vjeri, plaćao je porez i tretiran je kao građanin. Zašto ovo spominjemo? Ovih dana je Papa, poglavar katoličkog svijeta, ovdje u posjeti. Pozadina njegove posjete povezana je sa izmjenom vjere od strane sveštenika koji su se okupili prije 1700 godina u Nikeji. Jer su paganski Rimljani Isusove sljedbenike nazivali "Nasrani". Progonili su ih i ubijali, i nigdje im nisu dali mira. Na kraju su, po sopstvenom nahođenju, pomiješali paganstvo sa kršćanstvom. Prije 1700 godina, dakle 325 godina nakon Isusa, rekli su: "Mi smo sada također kršćani" i dogovorili su se. Ali su izmijenili vjeru – Allah sačuvao – tvrdeći: "Ne može postojati samo jedan Bog; On mora imati porodicu, On mora imati dijete." Kada su istinski sljedbenici Knjige, koji su slijedili Isusa, to odbili, svi su sakupljeni kako bi ih ućutkali. Na saboru u Nikeji rečeno je: "Ovo su pravi kršćani, druge ne prihvatamo." Nisu trpjeli nikoga izvan svog učenja i uklonili su ih. Ko je mogao pobjeći, pobjegao je; ko je ostao, morao je ili prihvatiti novu vjeru ili je bio ubijen. To je suština stvari. To je događaj koji se zbio prije 1700 godina. Bilo je mnogo grupa koje su bile izvan državne religije koju su oni proglasili. Jedna od njih bila je grupa koju su nazivali "nestorijanci". I Salman el-Farisi je slijedio taj put prije islama. Monasi su prenosili pravu vjeru; kada bi jedan umro, uputio bi na sljedećeg. Na kraju su ga poslali u Medinu s riječima: "Poslanik (mir s njim) će se tamo pojaviti." I tako je on našao našeg Poslanika (mir i blagoslov na njega) u Medini. On je potekao iz te grupe, iz tog lanca. To znači da je većina njih priznavala Allahovu jednoću i Njega obožavala. Kada se zatim pojavila ta rimska grupa, napisali su lažna evanđelja i prisilom i ubijanjem odvratili cijeli kršćanski svijet s pravog puta u mnogoboštvo. Upravo se to dogodilo. Ali inšallah, ovaj susret će biti povod da ljudi prepoznaju pravi put. Naši ljudi se boje i pitaju: "Da li se pravi crna magija? Hoće li se nešto desiti?" Ne, nema razloga za brigu. Ovo je domovina evlija, šehida i ashaba Poslanika. Zato niko, ma ko došao, ne može ništa učiniti; ništa se neće dogoditi. Gosta treba ugostiti. Tretirajmo ih lijepo. Možda Allah ulije svjetlo vjere u njihova srca, tako da spoznaju istinu, inšallah. Pretposljednji Papa se iznenada susreo sa Šejh Babom i kratko nakon toga se povukao sa papinske dužnosti. To je nešto što se nikada prije nije desilo u historiji. Pitali smo Šejh Efendiju: "Zašto je to učinio?" Šejh Baba je rekao: "Vidio je istinu." Kada je vidio istinu, odustao je. Narodu su dali izgovor; rekli su: "On ne želi nastaviti iz zdravstvenih razloga." Zapravo, nijedan Papa se ne zamjenjuje prije nego što umre. Nikada prije nije bilo nikoga ko je podnio ostavku. Čak i ako je bio bolestan, ostajao je na dužnosti do smrti. Ako Allah hoće, ova posjeta će biti povod za uputu ljudi. A čak i ako ne bude: Mnogi svećenici i monasi u njegovom okruženju spoznali su istinu i tajno postali muslimani, iako i dalje obavljaju svoje dužnosti. Ima ih na hiljade, stotine hiljada, i uvijek ih je bilo. Zato nema razloga za strah ili brigu. I reci: "Došla je istina, a nestalo je laži." "Došla je istina, a nestalo je laži." Kada istina dođe, laž više nema nikakvu vrijednost niti ugled. Zato se naš narod ne treba bojati: "Šta će se desiti? Šta se zbiva?" Bez straha. Allah je s nama, istina je Allah, Moćni i Uzvišeni. Istina će se objelodaniti. Čak i ako ne sada: Baš kao što je došao Papa, doći će i Isus. Uz Allahovu dozvolu, on će ukloniti svu tu laž. Neka Allah to okrene na dobro. Inšallah, neka to bude povod za uputu. Imamo mnogo braće koja su se sa stranputice vratila pravoj vjeri; hvala Allahu, to je većina. Inšallah, neka Allah muslimanima ovim povodom podari budnost, kako bi se čvrsto držali istine.