Mawlana Sheikh Mehmed Adil. Translations.

Po želji Mevlane Šejha Nazima, inšallah, želeli bismo da održimo kratak sohbet povodom našeg ponovnog susreta. Elhamdulillah. Naš nijet je da sve radimo za Allahovo zadovoljstvo. Za Allahovo zadovoljstvo smo prešli ovaj dugi put, da bismo ponovo videli naše prijatelje i naše voljene. Inšallah, neka Allah blagoslovi ovu posetu za nas i za vas. Elhamdulillah, posle mnogo godina smo ponovo ovde. Pre devet godina smo bili ovde sa Šejhom Bahaudinom Efendijom. Mislili smo da možda nećemo moći ponovo da dođemo, jer starimo, a put je veoma dug. Ali kada Allah nešto želi, elhamdulillah, On to ponovo omogući. Zato se, elhamdulillah, veoma radujemo što vidimo svu našu braću, sve naše ihvane, koji su doputovali iz Brazila i Argentine. Inšallah, neka naše zajedništvo i naša ljubav budu trajni. Kao što rekosmo, nismo došli ovde kao turisti, samo da bismo razgledali okolinu. Ono što nam je zaista važno jeste da vidimo ljubav prema Allahu u srcima vernika i njihovu ljubav prema onima koji vole Allaha. Poslanik (mir i blagoslov neka su na njega) kaže: „Najbolji među vama je onaj pri čijem se pogledu setite Allaha.“ I upravo zato se radujemo kada vas vidimo. Kada vidimo vernika koji voli Allaha, Poslanika (mir i blagoslov neka su na njega) i evlije, osmeh na njegovom licu nas čini srećnim. Ljudi uvek govore o „ljubavi, ljubavi, ljubavi“, ali je ona uglavnom prolazna. Istinska ljubav je ljubav prema Allahu. Ali ljubav onih koji istinski vole Allaha nikada neće proći. Naprotiv, ona raste iz trenutka u trenutak i postaje sve dublja. Zauvek, za svu večnost... Inšallah. Kod drugih, čisto ljudskih oblika ljubavi, koliko god da se ljudi vole u početku – nakon mesec dana, pet meseci, jedne ili pet godina, taj plamen se ugasi. Ta ljubav nije trajna. A zašto je to tako? Zato što je čovek nesavršen. Svako ima svoje greške i nedostatke. Niko nije savršen, niko nije potpun. Zato nakon nekog vremena počnu da vide greške onog drugog: „Ah, on je dakle takav“, „A ona je takva“. I vremenom, te greške počinju da upadaju u oči i čine vas nesrećnim. Ali Allah je čist od svake nesavršenosti. Ništa i niko se ne može izjednačiti s Njim, niti se s Njim porediti. Zato ljubav prema Allahu ne opada, već, naprotiv, stalno raste. Isto tako i ljubav prema Poslaniku (mir i blagoslov neka su na njega) raste svakim danom. Isto je i sa ljubavlju prema našim mešajima, plemenitim ashabima i Ehlul-bejtu; ona raste s vremenom, jer su oni potpuni ljudi. U tome leži velika razlika između ljudske i božanske ljubavi: jedna je prolazna, a druga je večna. Inšallah, neka naša ljubav bude od one večne vrste. I inšallah, neka još više ljudi iskusi ovu lepotu, ovo duhovno uživanje i ovaj blagoslov. Jer početak i kraj ovog puta jeste jedino Allahovo zadovoljstvo. I dok god je naš nijet iskren, Allah je s nama, inšallah.

Reci: „Putujte po Zemlji pa pogledajte kako je On započeo stvaranje!“ (29:20) Allah, Svemogući i Uzvišeni, kaže: „Putujte po Zemlji.“ Posmatrajte Allahova stvorenja, Njegovo stvaranje. Razmišljati o suštini Allaha, Svemogućeg i Uzvišenog, kontemplirati o tome – to nama nije moguće. Vi treba da posmatrate Njegovo stvaranje. Njegova suština nadilazi svaki razum, svaku predstavu. Danas postoji jedna grupa ljudi koja o Allahu, Svemogućem i Uzvišenom, kaže: „On je na nebu, On je na Zemlji“... Međutim, Allah nije vezan za mesto. Allah je Stvoritelj svih stvari. Ova tema je osetljivo pitanje. Gde god da idete – smisao je u tome da posmatrate Allahovo stvaranje i da iz toga učite. Hvala Allahu, i mi ćemo danas putovati na jedno daleko mesto. Zahvaljujući blagoslovu šejha Muhammeda Nazima al-Hakkanija, našeg šejh-oca, i njegovoj duhovnoj podršci, širom sveta postoje sledbenici i ljubitelji tarikata. Da bismo ih posetili, mi s vremena na vreme putujemo ovamo i onamo. Svako mesto koje je Allah stvorio je lepo. Allah je sve stvorio na najsavršeniji način za dobrobit ljudi. Ali najvažnije je: Gde god da idemo – naš cilj nije samo putovanje, već Allahovo zadovoljstvo. Inače je u međuvremenu svako mesto na svetu postalo isto. Velike ulice, zgrade i tako dalje... U međuvremenu, čovek skoro nigde više ne nalazi zadovoljstvo u svetu. Ali ono što nas zaista raduje jeste radost tamošnjih ljudi – naše braće ili onih koji prihvataju veru ili bivaju upućeni na Pravi put. Oni su suština. Inače, za nas su svet, putovanja, znamenitosti – sve je to nevažno. Naši sledbenici nas vode ovamo i onamo, neka je Allah zadovoljan njima, i oni se raduju i kažu: „Mi služimo.“ Ono što nas zaista raduje jeste to što se ljudi raduju, što su srećni. Ta sreća izvire iz ljubavi prema Allahu. To što se okupljamo, jer su se oni okrenuli Allahu i na tom su putu – to im pričinjava veliku radost. A to je i naša radost. Planine, kamenje, zgrade, ovo i ono – sve je to beznačajno. Bilo da je to najluksuznije, najbogatije mesto na svetu ili najsiromašnije – nema razlike. To što su ti ljudi srećni radi Allahovog zadovoljstva, što se raduju... Ta ljubav prema veri, koju Allah daruje, ta islamska radost – to je ono što nam je važno. Neka Allah umnoži njihov broj, neka poveća broj vernika, inšallah. Mesto na koje ćemo putovati prilično je udaljeno. Već smo jednom bili tamo. Pitali smo se da li će nam biti suđeno i drugi put. Hvala Allahu, bilo je suđeno za danas. Da u miru odemo i da se vratimo, inšallah. Neka se i tamošnja braća raduju. Jer mi ćemo im doći izdaleka. I materijalne mogućnosti tamošnjih ljudi su skromne. Zato se oni, radi Allahovog zadovoljstva, veoma raduju kada dođemo tamo. Neka njihov broj bude još veći, inšallah. Neka ih Allah zaštiti. Neka postanu sredstvo upute za druge, inšallah. Neka pre svega njihove porodice, njihovi rođaci, svi prihvate veru, islam, inšallah. Neka ovo za sve nas znači sreću na ovom i na budućem svetu, inšallah.

إِن يَنصُرۡكُمُ ٱللَّهُ فَلَا غَالِبَ لَكُمۡۖ (3:160) Ko se drži Allahovih zapovesti, na Njegovoj je strani, i njega niko ne može pobediti; pobeda uvek pripada njemu. Nikakvo zlo ga neće zadesiti. Zaista, obećanje Allaha, Svemoćnog i Veličanstvenog, je istinito. Ovo obećanje će se zasigurno ispuniti. To znači, nema sumnje u to. Zato se držite Allaha. Čovek mora uvek ostati postojan na Allahovom putu, kako bi mu Allah, Svemoćni i Veličanstveni, podario pobedu i pomogao, inšallah. Ljudi su često nestrpljivi. Oni nemaju strpljenja i žele da se sve desi odmah. Ali dešava se onako kako Allah odredi. Prava pobeda se sastoji u tome da se sačuva sopstvena vera. To je najvažnije. Ne prepustiti se šejtanu i sopstvenom egu. Ako im podlegneš, izgubio si. Ali ako ih pobediš, ostvario si pravu pobedu. Dunjalučka pobeda pritom nije presudna. Važno je, kako je naš Poslanik (mir i blagoslov neka su na njemu) učio, preći sa malog džihada, džihadul-asgara, na veliki džihad. Naš Poslanik (mir i blagoslov neka su na njemu) objašnjava da je mali džihad rat. Veliki džihad, s druge strane, jeste borba protiv ega. Jer to je borba koja traje ceo život. Čovek vodi stalni džihad protiv svog ega, šejtana i njegovih sledbenika. To je veliki džihad. Dakle, ne može se prosto reći: „Pobedio sam“ i onda stati. Šta se time misli? Ako napustiš Allahov put i pomisliš: „Dobro, pobedio sam, savladao sam svoj ego i šejtana“, onda si baš u tom trenutku već sve izgubio. Upravo zato što ova borba traje ceo život, naš Poslanik (mir i blagoslov neka su na njemu) ju je nazvao „džihadul-ekber“. To je veliki džihad, velika borba. Neka nam Allah pomogne u ovoj borbi, sve do našeg poslednjeg daha. Tako smo na Njegovom putu, inšallah. Neka Allah uvek bude naš pomagač.

Zatim, da je od onih koji veruju i koji jedni drugima preporučuju strpljenje i koji jedni drugima preporučuju milost. (90:17) Oni su stanovnici desne strane. (90:18) Strpljenje i milost odlikuju muslimana i vernika. Allah, Moćni i Uzvišeni, voli te osobine. Ko je milostiv, i Allah je prema njemu milostiv. A ko je nemilostiv, njega će sigurno zadesiti Njegova kazna. U naše današnje vreme, naravno, bilo je i ima mnogo ugnjetavanja. Od pada Osmanskog halifata, ugnjetavanje je dostiglo vrhunac u celom svetu. Obmanuli su ljude obećanjem: „Oslobodićemo vas osmanskog ugnjetavanja.“ Ne samo ovde, već je ceo svet bio pogođen ugnjetavanjem. Milioni ljudi su masakrirani, ubijeni i tlačeni. Zašto? Musliman je milostiv; on je ispunjen milošću. Oni pozivaju jedni druge na strpljenje i milost. Govoreći: „Ne činite nepravdu.“ Nevernik je, s druge strane, suprotnost; on ne poznaje milost, već samo ugnjetavanje. Zato je musliman onaj rob koga Allah, Moćni i Uzvišeni, voli. Allah mu ukazuje čast i nagrađuje ga. Allah će pozvati tlačitelja i nevernika na odgovornost. Neka se ne raduju što se njihov obračun ne dešava na ovom svetu. Na ahiretu će tlačitelj sasvim sigurno biti pozvan na odgovornost. Već i na ovom svetu Allah stavlja vatru u njegovo srce, tako da on ne nalazi mira. Bez obzira na to šta čini protiv te vatre – da li pije alkohol, uzima drogu ili čini svako zamislivo nedelo – ništa mu neće koristiti. Jer ta vatra ga više neće pustiti. To je razlog za današnje stanje u svetu. Sve što se dešava je u korist muslimana. Ništa nije na njegovu štetu. Bez obzira na to koliko ugnjetavanja i patnje ima, sve to će verniku, muslimanu, kod Allaha na ahiretu biti uračunato kao nagrada. Kao nadoknadu za muku koju je ovde pretrpeo, Allah, Moćni i Uzvišeni, će ga na ahiretu tako bogato nagraditi da će drugi ljudi reći: „Kamo sreće da smo i mi pretrpeli isto.“ Neka nas Allah ne ubroji među tlačitelje, inšallah. Nemojmo nikoga tlačiti, inšallah.

Allah, Svemogući i Uzvišeni, postavio je čoveka iznad ostalih stvorenja. Dao mu je svaku vrstu dobre osobine. Ali postoji i ego. I ego je On u njega stavio. Ego, kao što uvek kažemo, uvek vuče čoveka ka zlu. Ali Allah je i u nas stavio nešto što ne teži zlu. To se zove savest. Svaki čovek ima savest. Bio musliman ili nemusliman, svako ima savest. Allah, Svemogući i Uzvišeni, usadio je savest u čovečanstvo. Dao je savest da bi se čovek preispitivao i ne bi činio nepravdu. Dao mu je i milost. Ali da bi čovek mogao po tome da postupa, mora da savlada svoj ego. Jer ko ima savest, taj nikoga ne tlači, nikome ne nanosi bol, ne krade tuđu imovinu i nikoga ne vara. Time i njegova vera postepeno raste. I na kraju često dobija uputu, pronalazi pravi put. Ali ako ta savest nedostaje, njegov ego mu ne dopušta da čini dobro, čak i ako je musliman. Čovek bez savesti, čak i ako je musliman, ne razlikuje između ispravnog i neispravnog, između dozvoljenog i zabranjenog. On sebe naziva „muslimanom“, obavlja svojih pet dnevnih namaza i možda je čak bio na hadžu. Ali bez savesti on sledi svoj ego i njegove nagone. U tome leži Allahova mudrost, koju mi ne možemo dokučiti. Ljudski um to ne može shvatiti. Allah kaže: „Stvorio sam čoveka u najlepšem obliku.“ وَلَقَدۡ كَرَّمۡنَا بَنِيٓ ءَادَمَ (17:70) Allah, Svemogući i Uzvišeni, kaže: „Stvorio sam čovečanstvo na najvišem nivou, obdario ga najboljim osobinama; Mi smo mu na kopnu i na moru, svuda, čast ukazali.“ Pa, kako nastaje ta ljudskost? Ljudskost nastaje kroz savest. Bez savesti se i ta ljudskost gubi. Šta god čovek čini, na kraju čini samom sebi. Zato se ponekad vidi nemusliman koji ima takvu savest da čini dobra dela koja neki musliman ne čini. „Zbog čega je to?“, pitaju se ljudi. To je zbog savesti. To dolazi od one savesti koju je Allah, Svemogući i Uzvišeni, stavio u čoveka. S druge strane, vidiš muslimana koji čini svaku vrstu tlačenja, prevare i zlobe. A zašto je to tako? Zato što više nema savesti. Ućutkao je svoju savest. Jer kad jednom ućutkaš svoju savest, vrlo je teško ponovo je probuditi. Ali ako je sačuvaš, to je za tvoje dobro. Onda će i tvoja dela biti ispravna. Najlepše je postići zadovoljstvo Allaha i našeg Poslanika (mir i blagoslov neka su na njega). Savestan i milostiv čovek je voljen od Allaha, Svemogućeg i Uzvišenog, od Poslanika, od Allahovih prijatelja i od vernika. To je ono što je zaista važno. U suprotnom, imetak koji stekneš prevarom, obmanom i iskorišćavanjem drugih, nema nikakve koristi. Allahu, Svemogućem i Uzvišenom, te stvari nisu potrebne. Ti si onaj kome je potrebno. Ljudi se moraju vratiti svojoj savesti kako bi pronašli mir. Kaže se: „Savest mi je čista, srce mi je mirno.“ Kada je čovekova savest čista, i njegovo srce pronalazi mir. Neka nas Allah ne ubroji među besavesne, inšallah. Neka Allah svim ljudima podari uputu, da ne unište u sebi tu lepu osobinu, inšallah.

Grandšejh Abdullah ad-Dagistani je uvek upućivao Mevlanu šejha Nazima da zapisuje svoje sohbetije. Kao prvu lekciju je običavao da kaže: „Tarikatun kulluha adab.“ Tarikat se u potpunosti zasniva na adabu, lepim manirima. Ko nema adaba, ne treba da tvrdi: „Ja pripadam tarikatu.“ Neko bez lepih manira se ne razlikuje od bilo kog čoveka na ulici. Ko ne poštuje ljude, ne ukazuje poštovanje starijima i ne čini dobro svojim rođacima i komšijama, on se ne ubraja u tarikat. Tarikat je adab. A taj adab je lepo ponašanje Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem). Najsavršenije ponašanje među ljudima je lepo ponašanje Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem). Pripadnici tarikata moraju da ga slede na njegovom putu. Zato je protivno pravilima adaba tarikata činiti zlo ili se baviti neistinom i lažima. Adab znači pokoravati se naredbama Allaha, Svemogućeg i Uzvišenog, i slediti put Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem). Ništa drugo. Današnji ljudi takoreći traže prilike da se loše ponašaju. To je način običnih ljudi, a ne pripadnika tarikata. Tarikat znači prihvatiti plemeniti karakter Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem) i težiti da mu se bude sličan. Neka nam Allah pomogne. Jer danas čak ni pripadnici tarikata jedva mogu da kontrolišu svoj ego. Oni žele da rade šta god im njihov ego naređuje. Oni su podložni žudnjama svoga ega. Šta je onda tarikat? Tarikat je odgoj. Ti moraš da odgajaš svoj ego. Disciplinovan ego se uzdiže na najviše stepene. Vikanjem i lošim ponašanjem se ne napreduje. Umesto da se napreduje, čak se i nazaduje. Neka nas Allah sačuva od zla našeg ega. Neki pitaju: „Šta treba da radimo u tarikatu?“ Zadatak u tarikatu je da se čuva adab. To je najvažnije. Čuvati svoj adab znači paziti na svoja dela i reči. Neka nam Allah svima pomogne. Neka nam Allah olakša da ne sledimo svoj ego.

Poslanik, Allahov blagoslov i mir neka je na njega, u suštini kaže: مَنْ تَوَاضَعَ لِلَّهِ رَفَعَهُ، وَمَنْ تَكَبَّرَ وَضَعَهُ Poslanik, Allahov blagoslov i mir neka je na njega, kaže: Ko je radi Allaha skroman, njega će Allah uzdići. Koga Allah uzdigne, on je zaista uzvišen. A oholnika će Allah neprestano ponižavati. Stoga se nikada ne može uzdići. Čovek koji se hvali rečima „Ja sam ovo, ja sam ono“, od samog početka je neomiljen među ljudima. Jer oholog čoveka ne voli Allah, Svemoćni i Uzvišeni. Oholost je jedan od najvećih ljudskih poroka. Ona je veliki greh, a ne vrlina. Nažalost, većina ljudi je sklona oholosti. Ko je ohol, nema ugleda pred Allahom. Takođe, ni pred Poslanikom nema ugleda. Samo prema nevernicima je oholost dozvoljena. Međutim, biti ohol među muslimanima i hvaliti se: „Ja sam učenjak, ja sam šejh, ja sam ovo, ja sam ono“, jeste neprikladno i besmisleno ponašanje. Takvo ponašanje uvećava grehe čoveka i istovremeno briše njegova dobra dela. Zato je skromnost najvažnija osobina za ljude na tarîkatu. Čovek bez skromnosti ne treba ni da stupa na tarîkat. Neka je i među učenjacima i neka u svojoj oholosti umišlja: 'Moje znanje je takvo i takvo' – to ne koristi ni njemu samom, ni bilo kome drugom. Neka nas Allah sačuva od ovog zla našeg nefsa. Neka nam Allah pomogne. Neka nas Allah, inšallah, sačuva od oholosti.

„A robovi Svemilosnog su oni koji po Zemlji smireno hodaju, a kada ih neznalice oslove, kažu: 'Mir!'“ (25:63) Allah, Uzvišeni, kaže o vernicima: Kada im se neznalice obrate nepriličnim rečima, oni na to ne obraćaju pažnju. Ne bave se njima. Ne poklanjaju im nikakvu pažnju, tako nas uči Allah, Uzvišeni. Taj stav, taj pristup, put je Poslanika, Allahov blagoslov i mir neka su na njega. To je karakterna osobina koju Allah, Uzvišeni, voli. Kada te neznalica napadne rečima, a ti mu odgovoriš, daješ mu na značaju. Zbog toga će se osećati važnim. Onda će te napasti još žešće. Sve dok odgovaraš, on će nastaviti. Provociraće te. Iz toga ne proizlazi ništa dobro. Danas za to postoji moderan izraz: „polemika“. Kaže se: „Ne upuštajmo se u polemiku.“ I to je najvažnije. Jer danas su neznalice svuda otkrile tu metodu za sebe. Napadaju svakoga, samo da bi se istakli. Svađaju se sa svakim – bio on veliki ili mali, učen ili neuk – samo da bi postali poznati i da bi ih ljudi smatrali nečim posebnim. I tako se dešava da druge neznalice nekoga do tada potpuno nepoznatog odjednom smatraju značajnim i počnu da ga slede. Zato je najbolje, kao što nam je Allah, Uzvišeni, naložio, ne baviti se neznalicama. Objavljuj istinu. Ko je prihvati, prihvatio je, a ko neće, njegova je stvar. To znači da mu Allah to nije tako odredio. Zato je ovo veoma važna stvar. Ali ljudi danas na najmanju primedbu odmah skaču i misle: „Odgovoriću mu!“ Ali to je pogrešno. To nije pristup Poslanika, Allahov blagoslov i mir neka su na njega. Treba se samo setiti poznatog događaja iz vremena našeg Poslanika. Neko je vređao hazreti Ebu Bekra. Poslanik, Allahov blagoslov i mir neka su na njega, stajao je pored i smešio se. Jednom, dvaput, ali treći put hazreti Ebu Bekr, neka je Allah zadovoljan njime, odgovori tom čoveku. Na to se Poslanikovo lice smračilo, osmeh mu je nestao i on je otišao. Naravno, hazreti Ebu Bekr i ostali ashabi odmah su primećivali kada je Poslanik bio ljut, a kada radostan. Odmah je pošao za njim i upitao: „O Allahov Poslaniče, dok me je onaj čovek onako vređao, Vi ste se smešili.“ „Ali kada sam mu ja odgovorio, Vi ste se okrenuli i otišli.“ Poslanik, Allahov blagoslov i mir neka su na njega, odgovori: „Dok te je on vređao, Allah je poslao meleka da te brani.“ „Ali kada si ti počeo da odgovaraš, melek je otišao, a došao je šejtan.“ „A ja ne boravim na mestu gde je šejtan“, reče on. Eto, tako stoje stvari. To se mora razumeti. Sve dok odgovaraš neznalici, šejtan je u to umešan. Kada ćutiš, brane te meleki. Zato čovek mora da kontroliše svoj ego. To se nikada ne sme zaboraviti. Svaki put kada se neko upusti u svađu sa neznalicom i stvar eskalira, šejtan je usred svega. Neka nas Allah sačuva od njihovog zla.

Naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) kaže: "Ne pretvarajte svoje kuće u groblja." Obavljajte u njima dobrovoljne namaze. To znači: Neka vaše kuće ne budu bez namaza, klanjajte kod kuće. Kuća bez namaza je poput groblja. Postaje mesto bez duše i ljubavi. Naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) pripoveda da mu je došao melek Džibril (alejhis-selam). "O Muhammede (sallallahu alejhi ve sellem)." "Živi koliko hoćeš, na kraju ćeš umreti." To znači: Koliko god čovek živeo, smrti niko ne može pobeći – na kraju će svako umreti. Budući da je i naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) bio čovek, smrt je svima suđena. Dalje kaže: "Voli koga hoćeš, na kraju ćeš se od njega rastati." To znači: Koga god da voliš, smrću ćeš biti odvojen od njega. Ponekad se ljudi rastaju i za života. "Radi šta hoćeš, na kraju ćeš za to odgovarati." To znači: Bilo da činiš dobro ili zlo, to sigurno ima svoje posledice. Iskusićeš posledice. "Znaj da je istinska čast vernika u ustajanju na noćni namaz." To znači: Ustati noću na tehedždžud-namaz i klanjati dok ljudi spavaju – to je istinska čast vernika, najviši stepen. Njegovo dostojanstvo leži u tome da ne zavisi ni od koga, da se nikome ne pokorava, da bude zadovoljan onim što mu je Allah dao i da ništa ne očekuje od ljudi. To se zove Izzet-i Nefs – samopoštovanje: biti zadovoljan onim što je Allah dao, ništa ne očekivati od drugih, nadati se samo od Allaha – to je istinsko dostojanstvo vernika. Naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) kaže: "Kada se neko probudi noću i probudi svog supružnika, pa zajedno klanjaju dva rekata, biće ubrojani među muškarce i žene koji često Allaha spominju." To znači: Oni pripadaju grupi "Dhâkirînallâhe kathîran wadh-dhâkirât" – onih muškaraca i žena koji se spominju u časnom Kur'anu i koji Allaha često spominju. Naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) kaže: "Kada neko od vas ustane na noćni namaz, neka upotrebi misvak." Misvak je sunnet. Jer kada neko od vas na namazu uči Kur'an, melek stavlja svoja usta na njegova usta, i sve što izađe iz njegovih usta ulazi u usta meleka. To znači: Zahvaljujući misvaku, u ustima ne ostaje neprijatan zadah. Meleki primaju to učenje i upisuju ga na račun dobrih dela te osobe. Naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) dalje kaže: "Kada neko od vas ustane na noćni namaz, pa mu se od umora učenje Kur'ana na jeziku pobrka i više ne zna šta govori, neka prekine namaz i ode da spava." To znači: Ponekad, kada se ustane prerano, zaista je tako – čovek je pomalo ošamućen i nije se dobro naspavao. Ako se odspava još malo, otprilike sat vremena, posle toga je čovek svežiji. Iz tog razloga je naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) dao ovu dozvolu, kako se učenje Kur'ana ne bi pobrkalo. Naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) kaže: "Kada neko od vas ustane na noćni namaz, neka započne svoj namaz sa dva laka, kratka rekata." Sa ta dva rekata čovek se pribere, pospanost nestaje i postaje svesniji onoga što radi. Na početku naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) preporučuje da se ta dva rekata ne odugovlače previše. Naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) je ovaj lepi hadis izrekao u rimovanoj formi: "Govorite lepe reči, širite selam, održavajte rodbinske veze, klanjajte noću dok ljudi spavaju – tada ćete u miru ući u Džennet", kaže naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem). Ko ovo bude sledio, ako Allah da – ko govori lepe reči, širi selam, dobar je prema svojoj rodbini i noću klanja – taj će takođe lako i u miru ući u Džennet. Naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) kaže: "Najvrednije vreme za klanjanje tehedždžud-namaza i upućivanje dova jeste sredina poslednje trećine noći." To znači: Ustati otprilike sat vremena pre sabah-namaza je najbolje vreme. Nakon toga se klanja sabah-namaz, a onda se ili ide na posao ili se odmara. Naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) kaže da je najvredniji namaz posle obaveznih namaza... Naravno, nijedan namaz se ne može porediti sa obaveznim namazom – obavezni namaz je najvažniji. Neki kažu: "Ne klanjam obavezne namaze, ali ove druge klanjam." Čak i da ceo život klanjaš dobrovoljne namaze, ne možeš dostići nagradu jednog jedinog obaveznog namaza. Ali posle obaveznog namaza, najvredniji namaz je onaj koji se klanja u poslednjoj trećini noći – dakle, u vreme tehedždžuda. Najvredniji post posle ramazana je post u mesecu muharremu, Allahovom mesecu, kaže naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem). Naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) kaže: "Trenutak u kojem je tvoj Gospodar najbliži Svome robu jeste sredina poslednje trećine noći." "Ako si u stanju da u to vreme budeš od onih koji spominju Allaha, onda budi među njima." To znači: Trenutak kada je čovek najbliži svom Gospodaru je na sedždi i u ovim namazima – a posebno je vreme tehedždžuda u poslednjoj trećini noći najvrednije vreme. Naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) kaže: "Zaista, Allah je svakom poslaniku dao nešto što je voleo i želeo. Ono što ja volim jeste oživljavanje noći." Svaki poslanik je imao različite stvari koje je voleo i žarko želeo. Ono što je naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) želeo i voleo jeste oživljavanje noći. "Kada ja klanjam noćni namaz, neka niko ne klanja iza mene." Jer naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) ovo napominje kako ne bi morao da misli na druge i da se brine da bi se mogli umoriti. Jer ponekad je bilo trenutaka kada je naš Poslanik tako klanjao da je učio sure El-Bekare, Ali Imran, En-Nisa, El-Ma'ide, a džemat je mislio: "Hoće li proučiti ceo Kur'an?" To znači: Želja našeg Poslanika je usmerena na namaz, na taj noćni namaz. Zato kaže: "Neka noću ne klanjaju iza mene, da bih se osećao slobodno." "Pošto dugo klanjam, neka niko ne stoji iza mene." "Zaista, Allah je svakom poslaniku dao opskrbu." Moja opskrba je humus – to znači petina ratnog plena. "Posle moje smrti ovaj deo pripada vladarima koji dolaze posle mene, halifama." To znači: Petina dobara zaplenjenih u ratu, posle našeg Poslanika pripada sledećim halifama i vladarima. Sultanima i halifama. Naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) kaže: "Ko klanja sa imamom dok on ne završi namaz, biće mu upisana nagrada kao da je celu noć proveo u namazu." To znači: Ko klanja namaz sa imamom i ostane u džematu do kraja, taj je kao neko ko je oživeo noć. Naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) kaže: "U noći postoji jedan čas u kojem – ako rob musliman zamoli Allaha za neko dobro na ovom i budućem svetu, i njegova dova se poklopi sa tim časom – Allah će mu sigurno dati ono što želi." "Taj čas postoji u svakoj noći." To znači: Ako ustanete u toj noći i klanjate, upućujte dove i molite za ono što želite. Ako se vaša dova poklopi sa tim časom, sa Allahovom dozvolom ćete dobiti ono što želite. Čak i ako to ne dobijete odmah, dova se ne gubi – na Ahiretu ćete za nju dobiti nagradu.

وَكَذَٰلِكَ جَعَلۡنَٰكُمۡ أُمَّةٗ وَسَطٗا (2:143) Allah kaže: „I tako smo vas učinili zajednicom sredine.“ To znači ne ići u krajnost, ne priklanjati se ni jednoj ni drugoj strani. Ostanite na srednjem putu. Ne budite prestrogi. Ne budite ni previše popustljivi ni preoštri. On kaže: „Budite u svemu umereni.“ Ehlus-sunnet vel-džemat – dakle ljudi tarikata i pravnih škola, koji slede put našeg Poslanika – upravo se oni nalaze na tom srednjem putu. Oni koji su van njih skrenuli su sa pravog puta. Oni su se okrenuli od zapovesti našeg Poslanika (mir i blagoslov neka su na njega). S jedne strane vidiš one koji nikoga osim sebe ne priznaju za muslimana. S druge strane vidiš potpunu suprotnost, ali koja je jednako ekstremna. Zato je prava zajednica Ehlus-sunnet vel-džemat. Oni su ti koji slede put našeg Poslanika (mir i blagoslov neka su na njega). Danas se, međutim, čuju glasovi sa svih strana. Nekada se slušala jedna osoba i nije bilo zabune. Ali danas se sa svih strana pojavljuju ljudi koji žele da podučavaju narod. Preko novih medija, iz ovih uređaja, oni šire svakakve stvari. Potpuno po svom nahođenju huškaju ljude jedne protiv drugih i tvrde: „Ovo je ispravno, ono je pogrešno; ovaj je uradio ovo, onaj ono.“ Ljudi koji ostanu na srednjem putu naći će spas. U suprotnom, oni koji ih slušaju, nažalost, skrenuće sa puta. Jer fitna je svuda. A fitna je delo šejtana. On se neprestano trudi da pokvari islam i muslimane. Zato se ne sme ići u krajnosti. Odlazak u krajnosti samo nanosi štetu. Ekstremizam nikada nije dobar. Ako ostaneš na srednjem putu, koristiš i sebi i drugima, a uz to pronalaziš i mir. Tako čuvaš svoju veru. Jer Ehlus-sunnet vel-džemat voli i Ehlul-bejt i ashabe. Ko vređa ashabe, ide u krajnost. A i onaj ko ne voli Ehlul-bejt, takođe ide u krajnost. Da bi zavarali ljude, oni šire svakakve laži i neosnovane tvrdnje kao istinu. Postoje čak i mnogi koji izmišljaju hadise. Isto tako, postoje mnogi koji u potpunosti odbacuju hadise. Postoje čak i grupacije koje čak ni Kur'an ne priznaju. Oni kažu: „Pravi Kur'an je još uvek skriven, pojaviće se kasnije.“ Zato je put tarikata srednji put. Slediti ovaj put je korisno za svakog muslimana. Jer se ne kaže uzalud: „Ko nema muršida, njegov muršid je šejtan.“ A to stanje šteti ljudima. Uvek je najbolje, i za ovaj i za onaj svet, ostati na srednjem putu. Neka nas Allah sačuva. Neka nas ne prepusti našem nefsu. Ne idimo u krajnosti, inšallah.